мини|upright=0.9|alt=Види опис|Приказ Христа из 16. века са тканином омотаном око његовог наводно еректираног пениса, пример ostentatio genitalium-a.

Хришћанске цркве и теолози традиционално сматрају да се Исус Христос никада није женио и да је остао у целибату до своје смрти. Међутим, то није спречило алтернативне и маргиналне теорије о његовој сексуалности, јер се јеванђеља и остатак Новог завета не фокусирају на ову тему.

Позадина Јеврејске сексуалне норме У Јудеји у 1. веку, сексуални неморал у јудаизму Другог храма укључивао је инцест, нечисте мисли, хомосексуалне односе, прељубу и зоофилију. Према рабинском тумачењу Књиге постања 2:24, „човек ће оставити оца свога и мајку своју” забрањује мушкарцу да има односе са женом свог оца и својом биолошком мајком; „прилепиће се жени својој” забрањује мушкарцу да има више од једне жене, или да има односе са другом женом; а „биће једно тело” забрањује мушкарцу да има односе са нељудским бићима (као што су животиње). Исус у јеванђељима изјављује да није дошао „да укине, него да испуни закон”, а на његовим разним суђењима, нико није могао да сведочи да их је Исус прекршио (Матеј 5:17, Матеј 26:59–60).

Телесне гениталије Христу се приписује мушко људско тело током његовог времена на Земљи, укључујући и мушке гениталије. Обрезање је важан догађај из раног Исусовог живота, првобитно описан у Јеванђељу по Луки21 да се догодило непосредно пре Сретења у Јерусалимском храму у складу са јеврејским законом који су поштовали Марија и Јосиф. Света препуција, или кожица, уклоњена са Исусовог тела је значајна хришћанска реликвија и један научник је описује као фокус на Исусову људскост.

Почев од 13. века, европска уметност је раскинула са хришћанском традицијом скривања Исусових гениталија помоћу одеће и композиције, уместо тога приказујући Христа са видљивим или чак физички еректираним фалусом. Ово „приказивање гениталија” је у науци о уметности сковано као ostentatio genitalium, што одражава ostentatio vulnerum, или „приказивање рана”, током Страдања.

Целибат Мејнстрим хришћанска мисао обично претпоставља да је Исус остао у целибату и без дефинисане сексуалности, живећи побожним животом ослобођеним од грехова као што су блуд или похота.

Евнуштво У Јеванђељу по Матеју 19:3–12, наводи се да је Исус поменуо понашање евнуха како би илустровао пожељан приступ сексуалности: „Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе матере своје; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили царства ради небескога.” Израз „евнух” се обично односио на кастрираног мушкарца. Неколико теолога и библијских коментатора тумачило је овај одломак као показатељ Исусове подршке потпуном целибату.На древном Блиском истоку и у Азији, евнуси су често служили као званичници који су надгледали хареме, или на другим краљевским позицијама. За више детаља погледајте Encyclopaedia of the Orient.

За раног хришћанског писца Оригена, за кога се тврдило да је Исусове речи тумачио дословно, Јевсевије Кесаријски је навео да је кастрирао самог себе као чин побожности. Рани црквени отац Тертулијан писао је да је Исус лично живео као „евнух”,Постоји одређена контроверза у вези са овом изјавом јер се у контексту реч spado, која у већини случајева значи „евнух”, генерално преводи као „девица” као овде, а потпуније објашњење се може наћи овде. На пример Тертулијан, О моногамији, 3: „...Он стоји пред вама, ако сте вољни да га копирате, као добровољни spado (евнух) у телу.” И на другом месту: „Сам Господ је отворио царство небеско евнусима и Он сам је живео као евнух. И апостол [Павле], следећи Његов пример, учинио је себе евнухом...” и такође је охрабривао људе да усвоје ову праксу.

Хетеросексуалност

Марија Магдалена

мини|Покајница Магдалена, Доменико Тинторето, око 1600.

Неканонско апокрифно Јеванђеље по Филипу из 3. века, користећи варијанте грчке речи κοινωνός (koinōnos) на коптском језику, описује Исусов однос са Маријом Магдаленом. Јеванђеље користи сродне речи за koinōnos и коптске еквиваленте да би се односило како на дословно спајање мушкараца и жена у браку и сексуалном односу, тако и метафорично, указујући на духовно партнерство и поновно уједињење гностичког хришћанина са божанским царством.

Јеванђеље по Филипу спомиње Марију Магдалену као једну од три жене по имену Марија „које су увек ишле са Господом” (Филип 59.6–11). Дело такође каже да ју је Господ волео више од свих ученика и да ју је често љубио (Филип 63.34–36). Аутор Џон Диксон тврди да је у раном хришћанству било уобичајено пољубити суверника у знак поздрава (1. Петрова 5:14), те да такво љубљење не би имало романтичне конотације. Професор филозофије и религије Џефри Џ. Крипал пише да су „историјски извори једноставно превише контрадикторни и истовремено превише тихи” да би се давале апсолутне изјаве о Исусовој сексуалности.

Барт Ерман, проучавалац грчког Новог завета и раног хришћанства, закључује да историјски докази не говоре ништа о Исусовој сексуалности — „свакако ништа што би указивало на то да су Исус и Марија имали сексуални однос било које врсте”. Ерман каже да је питање које му људи најчешће постављају да ли су се Марија Магдалена и Исус из Назарета венчали (након што је та тврдња популаризована у књизи Да Винчијев код):

Полигамија

Рани апостол Цркве Исуса Христа светаца последњих дана Орсон Хајд подучавао је да је Исус био полигамиста који је био ожењен Маријом Магдаленом, Мартом и Маријом из Бетаније, и да је са њима имао децу. Такође је подучавао да је свадба у Кани била Исусово сопствено венчање. Ова идеја није званична доктрина Мормонске цркве, иако је ушла у мормонски фолклор.

Хомосексуалност

Ученик кога је Исус волео

мини|upright|Исус и Јован на Тајној вечери, Валентин де Булоњ, 17. век. Јеванђеље по Јовану садржи референце на „ученика кога је Исус волео” (Јован 13:23, Јован 19:26, Јован 21:7–20), фразу која се не јавља у синоптичким јеванђељима. У тексту је овај „вољени ученик” присутан на Христовом распећу, заједно са Исусовом мајком, Маријом. „Ученик кога је Исус волео” може бити самореференца аутора јеванђеља (Јован 21:24), за кога се традиционално сматра да је Апостол Јован. У каснијим вековима, референцу су користили они који су имплицирали хомосоцијално или хомоеротско читање њиховог односа. На пример, научник Луис Кромптон каже да је свети Елред од Ривоа, у свом делу De spiritali amicitia („Духовно пријатељство”), однос Исуса и апостола Јована назвао „браком” и истакао га као пример који одобрава пријатељства међу свештеницима.

Џејмс I Стјуарт се можда ослањао на постојећу традицију када је бранио свој однос са Џорџом Вилерсом од Бакингема: „Желим да говорим у своје име и да се не мисли да је то мана, јер је Исус Христос чинио исто, и стога не могу бити окривљен. Христос је имао свог сина Јована, а ја имам свог Џорџа.” Фридрих Велики је писао у сличном тону у својој песми Palladium (1748–1749), која укључује стихове: „Овај добри Исус, како мислите да је натерао Јована да спава у његовом кревету? Зар не видите да је он био његов Ганимед?”

Други који су дали глас овом тумачењу односа између Исуса и Јована били су филозофи Дени Дидро и Џереми Бентам. Џин Робинсон, бискуп, расправљао је о могућим хомоеротским склоностима Исуса у једној проповеди 2005. године. Робинсонова тврдња је критикована, између осталог од стране Дејвида В. Вирчуа, који је у свом уводнику то назвао „застрашујућим деконструктивизмом либералног лобија који ће изврнути чак и најудаљенију ствар како би је претворио у наговештај да су библијске личности геј”.

Боб Гос, теолог и аутор књига Jesus Acted Up: A Gay and Lesbian Manifesto и Queering Christ: Beyond Jesus Acted Up, рекао је да је интеракција између Исуса и Јована „педерастични однос између старијег и млађег мушкарца. Грчки читалац би то разумео.” Теолог Исмо Дундерберг тврди да одсуство прихваћених грчких термина за „љубавника” и „вољеног” одбацује еротско читање. Насупрот томе, писац и теолог Роберт Гагнон је тврдио да грчка реч преведена као „волео” гласи агапе (коришћена, на пример, у Јовану 3:16: „Јер Бог је тако волео свет”), уместо грчке речи која се односи на сексуалну љубав, ерос. С друге стране, Теодор В. Џенингс млађи примећује да се „ерос не појављује ни у Новом завету ни у Септуагинти”, и да се ту користи агапе како би се означила „љубав мужа према жени или чак незаконите љубави прекомерне жеље”, укључујући експлицитно еротску Песму над песмама.

Наги младић Јеванђеље по Марку 14:51–52 описује како је у Гетсиманском врту, „Неки младић, огрнут само платном по голом телу, ишао је за њим. Кад су га [храмски стражари] ухватили, он остави платно и побеже наг.” Текст о нагом младићу збуњује неке ауторе; штавише, текст се појављује само у Марку, што је навело неке коментаторе да тврде да је јеванђелиста Марко, за кога се традиционално сматра да је аутор Јеванђеља по Марку, описао себе као тог младића.

Засебно и неканонско Тајно јеванђеље по Марку — чији су фрагменти садржани у контроверзном писму Климента Александријског у Мар Саби, за које је Мортон Смит тврдио да га је открио 1958. године — наводи да је Исус једне ноћи подучавао „мистерији царства Божијег” насамо младића који је носио само ланено платно. Ово је повезано са ставовима древне групе зване Карпократијани. Неки модерни коментатори то тумаче као крштење, други као неки облик сексуалне иницијације, а трећи као алегорију за несексуалну иницијацију у гностичку секту. Међутим, ауторство Тајног Марка је и даље предмет расправе. Неки научници га сматрају аутентичним, док га други сматрају Смитовим фалсификатом, а трећи верују да је реч о апокрифу.

Спасење као сексуално сједињење са Христом Невеста Христова је метафора за Цркву, која упоређује однос између хришћана и Исуса са веридбом која указује на будуће венчање, када ће се хришћани поново ујединити са Исусом. У Јеванђељу по Јовану (Јован 3:22–36), Јован Крститељ говори о себи као о „куму” са импликацијом да Христос младожења (види и Матеј 9:15) долази да се сретне са својом невестом, иако нема ничег конкретног што би идентификовало невесту. Црквени оци као што је Кипријан применили су ову слику на Цркву. Прича о десет девојака такође примењује брачни језик на хришћанску есхатологију и спасење.

Бројне хришћанске секте, попут Братства слободног духа, почеле су директније да описују спасење кроз Христа као интимно или еротско сједињење са Исусом, иако је ово тумачење широко осуђено у мејнстрим теологији.

Хришћански култ Деца Божија активно промовише став да би сексуални однос са Исусом био пожељан, подстичући поклонике да током сексуалне активности замишљају да је Исус тај који има секс са њима, и изједначавајући пророчанство са Исусовом ејакулацијом.

У култури Ирски надреалистички сликар Колин Мидлтон приказао је Исуса као андрогиног у свом делу Christ Androgyne (1943), које се тренутно налази у Музеју Алстера. Мидлтон је Христовом телу додао женске карактеристике, укључујући једну голу дојку. Дело се може тумачити као сексуално, или као општи симбол страдања човечанства током Другог светског рата.

У роману Никоса Казанцакиса Посљедње Христово искушење (1955), који је адаптиран у филм 1988. године, Исус има визију да живи свој живот као ожењен човек.

Песма из 1976. „The Love That Dares to Speak Its Name” Џејмса Киркупа спекулисала је како би било да је Исус имао неколико сексуалних сусрета са другим мушкарцима – укључујући и са Понтијем Пилатом, и графички опис Исусовог сексуалног сусрета са римским војником; хришћанско противљење сугестијама песме довело је до судског случаја Whitehouse v Lemon, познатог суђења за богохулну клевету.

Године 2012, библијска подвала позната као Јеванђеље по Исусовој жени искоришћена је за тврдњу да је рано хришћанство сматрало Исуса ожењеним.