Године 1969, Врховни суд Сједињених Америчких Држава пресудио је у случају Стенли против Џорџије (енгл. ) да људи могу гледати шта год желе у приватности својих домова. Као одговор на то, Конгрес Сједињених Америчких Држава финансирао је Председничку комисију за опсценост и порнографију (енгл. ), коју је основао председник Линдон Џонсон како би проучавао порнографију.

Циљеви Комисија је основана са циљем да проучава и поднесе извештај о: „Уставним и дефиниционим проблемима повезаним са контролом опсцености.” „Промету и дистрибуцији обсцених и порнографских материјала.” „Ефектима таквог материјала, посебно на младе, и њиховој повезаности са криминалом и другим антисоцијалним понашањем.”

Састав Првобитно, Комисију су чинили Едвард Е. Елсон, Томас Д. Гил, Едвард Д. Гринвуд, велечасни Мортон А. Хил, С. И., Џ. Вилијам Џоунс, Џозеф Т. Клапер, Ото Н. Ларсен, рабин Ирвинг Лерман, Фриман Луис, велечасни Винфри Ч. Линк, Морис А. Липтон, Вилијам Б. Локхарт (председавајући), Томас Ч. Линч, Барбара Скот, Кетрин А. Спајтс, Фредерик Херберт Вагман, Кенет Китинг и Марвин Волфганг.

Касније је председник Ричард Никсон заменио К. Китинга Чарлсом Китингом Млађим.

Вилијам Коди Вилсон обављао је функцију извршног директора Комисије, руководећи како прегледом постојећих истраживања, тако и оригиналним емпиријским истраживањима на ову тему.Види Извештај Комисије (енгл. )

Спроведене студије Комисија је ангажовала Берла Кучинског да спроведе научну студију о овој теми. Његов извештај, под насловом Студије о порнографији и сексуалним злочинима у Данској (енгл. ) из 1970. године, открио је да легализација порнографије у Данској није (као што се очекивало) резултирала повећањем броја сексуалних злочина.

Закључци Извештај Комисије, под називом Извештај Комисије за опсценост и порнографију (енгл. ), објављен 1970. године, препоручио је сексуално образовање, финансирање истраживања о ефектима порнографије и ограничавање приступа порнографији за децу, док се истовремено успротивио било каквим ограничењима за одрасле. Узев у обзир све факторе, извештај је закључио да опсценост и порнографија нису значајни друштвени проблеми, да нема доказа да је изложеност таквом материјалу штетна по појединце, те да су тренутне правне и политичке иницијативе склоније стварању проблема него њиховом решавању.

Извештај је наишао на широке критике и Конгрес га је одбацио. Сенат Сједињених Америчких Држава одбацио је закључке и препоруке Комисије гласањем 60–5, уз 34 уздржана гласа. Сенат је посебно одбацио следеће закључке и препоруке: Да „до сада нема доказа да изложеност експлицитним сексуалним материјалима игра значајну улогу у изазивању деликвентног или криминалног понашања међу младима или одраслима.” Да „већина америчких одраслих грађана верује да би одраслима требало дозволити да читају или гледају било који сексуални материјал који желе.” Да „нема разлога за претпоставку да би укидање владиних забрана на сексуалне материјале који се могу учинити доступним одраслима негативно утицало на доступност других књига, часописа или филмова јавности.” Да нема „доказа да изложеност експлицитним сексуалним материјалима негативно утиче на карактер или моралне ставове у вези са сексом и сексуалним понашањем.” Да би „савезно, државно и локално законодавство које забрањује продају, излагање или дистрибуцију сексуалних материјала одраслим лицима која на то пристају требало укинути.”

Председник Никсон, који је наследио Џонсона 1969. године, такође је енергично одбацио извештај.

Последице Године 1970, Ерл Кемп је објавио илустровано издање Председничког извештаја Комисије за опсценост и порнографију преко издавачке куће Greenleaf Classics, чији је власник био Вилијам Хамлинг.

Председничка комисија за опсценост и порнографију из 1969. издала је свој неилустровани извештај од 656 страница 30. септембра 1970. године. Месец дана касније, извештај се нашао у продаји у Државној штампарији САД. Дана 11. новембра 1970. године одштампани су примерци књиге Илустровани председнички извештај Комисије за опсценост и порнографију на 352 странице у издању Хамлингове куће Greenleaf Classics, а две недеље касније, у понедељак, 13. децембра 1970. године, пуштени су у продају широм САД по цени од 12,50 долара.

Кемп и Хамлинг су на крају осуђени на затворску казну због „завере у циљу слања обсценог материјала поштом”, али су обојица одслужили само савезни минимум.

Хамлинг је добио четворогодишњу редовну казну за одрасле.Поднесак Окружном суду Сједињених Америчких Држава за Јужни округ Калифорније у Сан Дијегу, који је припремила адвокатска канцеларија Стенлија Флајшмана, 17. 5. 1976. Ерл Кемп је добио казну од три године и једног дана. Сам извештај који је објавила кућа Greenleaf није проглашен обсценим.Поднесак за подршку предлогу за ослобађајућу пресуду поднет у складу са Правилом 29(ц), бр. 11971, издат од стране адвокатске канцеларије Стенлија Флајшмана, 7. 1. 1972. Међутим, с друге стране, порота је промотивну брошуру јасно оценила као обсцену. Вреди напоменути да је Ерл Кемп био у Европи у време када је Хамлинг осмислио и послао рекламну брошуру.

Види још Ефекти порнографије Мисов извештај (Комисија државног тужиоца САД за порнографију из 1986) Стенли против Џорџије, случај пред Врховним судом САД који је установио право на порнографију Вилијамсов комитет (Британски комитет за опсценост и филмску цензуру из 1979)

Референце

Литература

Спољашње везе Д. М. Едвардс: Политика и порнографија: Поређење закључака Председничке и Мисове комисије и резултујући одговор (1992)

Категорија:Порнографија Категорија:Закони о порнографији у Сједињеним Америчким Државама опсценост и порнографија, Председничка комисија за