Династија Хан (; 206. п. н. е. — 220. н. е.) пратила је династију Ћин и претходила три краљевства у Кини. Династију Хан је предводила истакнута породица позната као клан Лиу. Краљевина династије Хан, у трајању преко 400 година, обично се у Кини сматра као један од највећих периода у историји Кине. До дан данас, етничка већина Кине се и даље опредељује као „Хан народ“.
Током династије Хан Кина је званично постала конфучијанска држава и напредовала у пољопривреди, занатству и трговини, а становништво је достигнуло преко 55 милиона људи. У међувремену, царство је проширило свој политички и културни утицај и територију до Кореје, Монголије, Вијетнама, и средње Азије пре него што се коначно распало под комбинацијом домаћих и спољних притисака. Такође, имали су низ војних предстража у неким од тих подручја, укључујући и централну Азију, Монголију, и Персију (персијски краљ је дозволио да се оне поставе).
мини|250п|Држава династије Хан 87. п. н. е.
Династија Хан представља златно доба у кинеској уметности, политици и технологији. По моћи и величини била је око 100. године равна Римском царству.
Увод Династија Хан је владала Кином од 206. п. н. е. до 220. године. То је била царска династија која је ујединила Кину након пада династије Ћин. Једна карактеристика династије Хан је њена дуговечност. Међу најдуготрајнијим кинеским великим династијама, уз краћи прекид опстала је више од четири века. Од својег оснивања 206. п. н. е. држава династије Хан била је моћна и утицајна у источној Азији, колико је то на западу било Римско царство, њен приближан савременик. Династија Хан је позната као златно доба кинеске филозофије.
Током своје 426 година дуге владавине, династија Хан је створила многе институције које су уздигнуле Кину. Проширили су границе државе на тзв. варварске територије, попут Римског царства, посебно на северозападу, где је њена војска крчила пут трговини на Путу свиле, учинивши их сличним онима данас. Династија Хан је изнедрила и одређен немоћних владара, те се срушила у хаосу пре коначне пропасти 220. године.
Конфучионизам је био службена државна филозофија и уједно религија. Будизам је дошао из Индије и постао важна религија. Књижевност и уметност су процветале. Пољопривреда се проширила, а с њом се и повећао и број становника. Систем снажне централне власти, којег је чинила и комплексна бирократија, а који се наставио до 20. века, има почетке у династији Хан. Многи драконски закони из династије Хин били су укинути, порези смањени, а цело подручје територија Хан било је директно под царском управом. Име Хан је први цар прилагодио имену реке. До данашњег дана појам Хан се у Кини употребљава да би се разликовали аутохтони Кинези од различитих расних и културних група у Кини. Тако „Хан рен“ означава назив за кинески народ. Према обрасцу којим се служила династија Хан - уједињена Кина и континуирана владавина - постао је циљ свим будућим династијама, укључујући и ону комунистичку у данашње време.
Политичка историја Гаозу - утемељитељ династије Хан Како се династија Ћин урушила под притиском војних побуна и устанака сељака, човек скромног порекла Лиу Банг постао је вођа мале групе војника и постепено освајао подручја. Временом, његове снаге су прерасле у војску и следиле су нове победе. Занимљиво је како је Лиу презирао учене конфучијанце, који су носили карактеристичне шиљасте шешире. Тако је једном приликом, кад је срео једног од тих угледника, истог тренутка дохватио шешир с главе посетиоца, и помокрио се у њега.
Године 206. п. н. е., Лиу се прогласио краљем Хана, једне од држава у царству Ћина. До 202. п. н. е. елиминисао је све ривале и сви припадници династије Ћин били су мртви. Позната је његова изјава; „Цео свет је мој!“, иако је тадашње царство имало тек половину територија данашње Кине. Затим се прогласио царем и присвојио за себе је царски наслов Гаозу. Лиу је покорио високо централизовано царство, мало је олабавио систем, и поделио је царство на кнежевине, којима су владали чланови његове породице или војне вође које су му биле изузетно привржене. Тако су постављени услови за повратак на феудализам, али Лиу, као и владари који су га следили, помоћу саветника који су били искључиво подређени цару, проверавали су сваку провинцију и управника. Тако се очувала централна власт током династије. Престоница му је била на реци Веј, Ханг'ан (Ch'ang-an) који у преводу значи „вечни мир“. Гаозу је прихватио начела конфучијанства, а та су да је сврха власти служити онима којима се влада, и да цар пружа добар, позитиван пример, уместо страшан и строг.
Ву Ди Након што је Гаозу мирно преминуо, наследио га је Ву Ди који је владао од 141. до 87. п. н. е. Његова владавина је једна од најславнијих у кинеској историји. Посебну је пажњу полагао у вештину владања. Моћ локалних управника расла је током година, али Ву Ди је радио на рецентрализацији власти. Тако је уместо чиновника наслеђених из династије Ћин, који су постављани на положаје по рођењу, по конфучијанству, чиновници су бирани по њиховим способностима, тј. квалификацијама. Писмени испити су били усвојени као мерило одређивања најквалификованијих особа. У главом граду је основана школа за обуку владиних људи, чиме је административна бирократија је била систематизована.
Иако је лично био заинтересован за магичну страну таоизма, Ву Ди је одчучио задржати конфучијанство за главну религију и филозофију, тако што је подстакао на проучавање пет класика конфучијанства (Схујинг - књига историје, Схијинг - књига поезије, Ји ђинг - књига промена, Лији - књига одрживости, и Цхунхиу - пролећни и јесењи анали) на којима се темељило учење Конфучионизма. У покушају да спроведе једну идеологију за цело царство, Хановци су преузели идеје многих идеолошких школа и уклопили их у Конфучионизам.
Трговина је цвала у време Ву Дија. Унутрашња трговина се проширила у дуготрајном миру који је владао у земљи, нижи порези и смањење моћи локалних моћника. Ву Диови министри су одржавали цене константним, тако да су куповали пшеницу и кухињско уље када су цене биле ниске и затим их пласирали на тржиште кад би понестало тих намирница за време суше, или слабог рода. Канали су се копали и градили су се путеви. Земља је постајала богатија и снажнија, фарме су биле просперитетније, а градови су расли у величини и броју становника.
Већ почетком своје владавине, Ву Ди је хтео проширити границе царства. На северозападу, номадско племе планинских ратника је дуже време тероризовало је северозападну Кину. Ву Ди је послао неколико војних експедиција у то подручје, формирао је савез с средњоазијским племенима, и сломио моћ Ксионгну. Кад је северозапад био осигуран, Ву Ди се почео ширити на североисток, покоривши Манџурију и поприлични део Корејског полуострва. Пријединио је територије јужно од ријеке Јангце, као и Анам, у северном Вијетнаму. Покоривши оно што је данас провинција Јунан, отворио је пут за Бурму и Индију. Најзанимљивија Ву Диова освајања су она у централној Азији. Ставивши под контролу територије у Фергхани (данашњи Узбекистан) и долину реке Јаксерт (звану Сир Дарја у данашњем Казахстану), толико даље од данашњих граница Кине, Ву Диове трупе су отвориле Пут свиле, дугачак 6500 -{km}-, повезујући Ханг'ан и Рим. Пут свиле је омогућио Кини да тргује с државама Персијског залива и источним Медитераном.
До његове смрти, 87. п. н. е. Ву Диово царство је било велико попут Римског царства које ће настати неколико деценија под Октавијаном Августом. Међутим, Ву Диова освајања имала су и ефекат пражњења државне ризнице, снажног повећања пореза и повећана је државна контрола економије. Иако су ове мере биле добре у краћем периоду, на дуге стазе су слабиле династију.
Ванг Манг Ву Диови наследници су неко вријеме успели очувати царство, али три слаба владара су напослетку омогућила царском регенту Ванг Мангу (45. године п. н. е.-23. год.) да концентрише сву своју моћ у своје руке. Ванг Манг је био члан високе породице која се венчала у краљевски клан.
Моћ му је све више јачала, да би се, напослетку, 9. године прогласио царем кратко-живеће династије Сјин (Hsin=Nove). Иако је Манг добио власт убиствима и интригама, био је реформиста који је желео бољу, мање корумпирану владу. Земљу која је већим делом била у власништву феудалаца, који су је по астрономским ценама изнајмљивали сељацима, Манг је ставио под своју управу, ударајући тако у саме темеље моћи барона и властеле. Земља је била подељена на једнаке делове и дана сељацима који су је култивирали. Затим је укинуо ропство, давао безинтересне зајмове сељацима и постао вођа Конфучионистичког учења. Ове промене су наишле на озбиљна противљења опозиције.
Феудални барони су основали савез и успротивили се Ванг Мангу. Ујединила их је Лиу породица и следио је грађански рат. Како је царством завладао немир, војна тајна друштва су основали банде и нападала села и градове. Ванг је веровао да ће ваљане институције напосљетку донети мир у Кини, али 23. године, војска вођена кланом Лиу срушила је врата Ханг'ана, убила Ванг Манга, и поновно успоставила династију Хан.
Источни Хан За време грађанског рата, стари главни град Ханг'ан је био уништен, а породица Лиу се преселила у главни град источно од Луoјанга (Luo-jang), у којој је данашња провинција Хенан. Име Хан се опет употребљава, али кинески историчари радије користе израз за династију након Ванг Манга као Источни или Каснији Хан. Први владар, Гуанг-ву Ди (Kuang-Vu-ti, 5. п. н. е..-57. год.) повратио је сва подручја царства, и попут његових предака наставио с Конфучијским учењем и реформом власти. Након његове смрти, све чешће су владари били млади и уместо њих царством су управљали министри, а у међувремену сељачки устанци су били све чешћи. Наоружан Даоистички култ, или Хуангјин (жути турбани) потицали су немире по целом царству. Иако је династија наставила своје име, збрка у борби за превласт негирала је сваку власт династије Хан. Напокон, 220. године, задњи цар Хан, Ксианди (Hsien-ti), који је постављен на престол у доби од осам година, формално је абдицирао заслугом Цао Пи (Ts'ao P'i), који је био син његова главног министра. Цао Пи се прогласио првим царем нове династије Веи. Тај датум обележава почетак тзв. доба Доба Раздора, које је трајало од 220. до 589. године.
Доба Раздора Раздор у Кини почиње крајем 2. века када се верски фанатици обавијени у жуте мараме врше државни удар јер сматрају да је држава корумпирана. Покретач те секте је Зханг Јиао са својом браћом Зханг Бао и Зханг Лианг, те се за тројицу браће сматрало да поседују моћи трију елемената: ватра, земља и ваздух.
Владар Хан династије је у то време било дете од само 9 година, али то није спречило да се најмоћније породице, војсковође и сви противници фанатика вођених Зханг Јиаом уједине. Коалиција је направљена, а водиле су се три велике битке док су фанатици и сам Зханг Јиао погубљени. Мир у земљи је наступио, али само на кратко време.
Главнога заштитника младога цара, Донгу Зхуоу, је моћ коју је имао ударила у главу те је пожелио и сам да влада Кином. Моћни владари покрајина Кине нису желели трпети тиранију Донг Зхуоа те Цао Цао са својом војском креће на Луо Јанг (главни град) да скине Донг Зхуоа с престола, али војска под водством Лу Буа их је поразила. Лу Бу је посинак Донг Зхоуа, а пратио га је глас најснажнијег ратника и немилосрдног убице у Кини. Цао Цао позива друге регионалне владаре да се коалиција поново састави али овај пут да се ослободи млади цар. За главног генерала се одабире Јуан Схао, владар најбогатије покрајине и члан најугледније породице Јуан.
У борби пред улазом у град, испред Ху Лао градских врата, се водила да тада највећа битка у историји Кине. Најистакнутији у тој борби су били, све до тада анонимни, Лиу Беи и његова заветна браћа Гуан Ју и Зханг Феи који су се у врту брескви завјетовали као браћа која ће вратити стару славу Хан династије. Они су забележени у историји као једини који су се супротставили моћном Лу Буу те га поразили и натјерали у бег. Кад је војска коалиције ушла у Луо Јанг, Донг Зхуо наређује да се град спали до темеља те бежи.