Мухамед

Мухамед (; Мека, око 570 — Медина, 8. јун 632), био је арапски вјерски, друштвени и политички вођа и оснивач ислама. Према исламској доктрини, био је пророк, послан да проповједа и потврђује једнобожачка учења Адама (Адем), Аврама (Ибрахим), Мојсија (Муса), Исуса (Иса) и других пророка. Вјерује се да је посљедњи Божији пророк у свима главним гранама ислама, мада се неке савремене конфесија не слажу с тим вјеровањем. Мухамед је ујединио Арабију у јединствену муслиманску државу, а Куран, као и његова учења и праксе, чине основу исламске вјере.

Рођен отприлике 570. (Година слона) у арабијском граду Меки, Мухамед је постао сироче са око шест година. Бригу о њему је водио његов дјед с очеве стране Абдулмуталиб, а након дједове смрти, бригу је наставио стриц Абуталиб. У каснијим годинама, повремено би се осамио у планинској пећини Хира, гдје се неколико ноћи молио. Када је имао 40 година, Мухамед је саопштио да га је у пећини посјетио Гаврило (Џибрил) и да је примио прво откровење од Бога. Године 613, Мухамед је почео јавно да проповједа ова откровења, проглашавајући да је „Бог Један”, да је потпуна „покорност” (ислам) Богу исправан начин живота (дин) и да је пророк и посланик Божији, сличан осталим пророцима у исламу.

Мухамедових сљедбеника је у почетку било мало, а искусио је непријатељство многобожаца из Меке. Како би избјегао стални прогон, неке од својих сљедбеника послао је у Абисинију 615, прије него што су се његови сљедбеници и он прешли из Меке у Медину (тада позната као Јатриб) 622. године. Овај догађај, хиџра, означава почетак исламског календара, познатог и као хиџретски календар. У Медини, Мухамед уједињује племена под Мединским уставом. Децембра 629, послије 8 година испрекиданих борби са меканским племенима, Мухамед окупља војску од 10.000 муслиманских конвертита и креће на Меку. Освајање је углавном прошло споразумно и Мухамед је град заузео с мало проливене крви. Разбољео се и преминуо 632. године, неколико мјесеци након повратка са Опроштајног ходочашћа. До његове смрти, већи дио Арабије прешао је на ислам.

Откровења (позната као ајети — дословно „Знак [Божији]”) које је Мухамед примао све до смрти чине стихове Курана, а муслимани их сматрају дословном „Божијом ријечју” на којој се темељи вјера. Поред Курана, Мухамедова учења и праксе (суне), пронађене у хадисима и сирама, такође се подржавају и користе као извори исламског права (шеријат).

Дјетињство и младост Абу ел Касим Мухамед ибн Абдулах ибн Абдулмуталиб ибн Хашим рођен је у Меки, око 570. године и вјерује се да је дан његовог рођења у мјесецу Раби ел алав. Припадао је клану Бану Хашим, дијелу племена Курејш, који је био један од истакнутијих породица у Меки, иако се чини мање просперитетном током раног Мухамедовог живота.See also cited in EoI; Muhammad Традиција смјешта годину Мухамедовог рођења као одговарајућу са Годином слона, која је названа по неуспјешном покушају химјарског краља Абраха да уништи Меку те године од стране, чија је војска била допуњена слоновима. Поједини научници из 20. вијека предложили су различите године рођења, попут 568. или 569.

300px|мини|лево|Минијатура из Џами ел таварих Рашида ел Дина Хамаданија око 1315, која илуструје причу о Мухамедовој улози у поновном постављању Црног камена 605. године (период Илканата)

Мухамедов отац, Абдулах, преминуо је шест мјесеци прије синовог рођења. Према исламској традицији, убрзо након рођења послан је да живи са бедуинском породицом у пустињи, јер се пустињски живот сматрао здравијим за новорођенчад; неки западни научници одбацују историјску могућност ове традиције.Watt, " ", Encyclopaedia of Islam. Мухамед је остао са хранитељком Халимом и њеним мужем до своје друге године. Због болести Амина, Мухамедова мајка, умире и он са шест година постаје сироче., Encyclopaedia of Islam Наредне двије године, до пуних осам година, Мухамед је био под старатељством дједа са очеве стране Абдулмуталиба, све до дједове смрти. Од тада је бригу о њему видио његов стриц Абуталиб, нови вођа клана Бану Хашим. Према исламском историчару Вилијаму Монтгомерију Воту, старатељи су током 6. вијека генерално занемаривали бригу о слабијим припадницима племена у Меки, „Мухамедови старатељи су видјели да није умро од глади, али било им је тешко да учине више за њега, тим прије што се чини да је у то вријеме богатство клана Хашима пропадало”.

У пубертету, Мухамед је пратио свог стрица на сиријским трговинским путовањима како би се текао искуство у комерцијалној трговини. Према исламској традицији, када је Мухамед имао девет или дванаест година док је пратио караван из Меке у Сирију, упознао је хришћанског монаха или пустињака по имену Бахира, за којег се каже да је предвидио Мухамедову изабраност као Божјег пророка., Encyclopaedia of Islam

О Мухамедовој каснијој младости се мало зна, јер су доступне информације у одломцима, што отежава издвајање историје од легенде. Познато је да је постао трговац и да се „бавио трговином између Индијског океана и Средоземног мора”. Због свог усправног карактера стекао је надимке „ел Амин” () и „ел Садик” (), а био је тражен и као непристрасан арбитар. Његова репутација била је узрок Хатиџине просидбу 595. године, која је била успјешна пословна жена. Мухамед је пристао на брак, који је по свему судећи био срећан.

Неколико година касније, према причама које је прикупио историчар Ибн Исхак, Мухамед је учествовао у познатој причи о постављању Црног камена у зид Ћабе 605. године. Црни камен, свети камен, уклоњен је током реновирања Ћабе. Меканске вође се нису могле сложити који клан треба вратити Црни камен на његово мјесто. Одлучили су замоле сљедећег човјека који прође кроз капију да донесе ту одлуку; тај човјек био је тридесетпетогодишњи Мухамед. Овај догађај догодио се пет година прије првог Гавриловог откровења Мухамеду. Затражио је платно и положио Црни камен на средину. Углове платна су држале вође кланова и заједно носили Црни камен на одговарајућу тачку, а затим је Мухамед положио камен, задовољавајући част свих.

Почеци Курана

Мухамед је почео да се моли сам у пећини Хира на планини Џабал ел Нур код Меке, неколико недјеља сваке године. Према исламској традицији, током једне од посјета пећини 610. указао му се анђео Гаврило, који је наредио Мухамеду да изговара стихове који ће бити укључени у Куран. Постоји консензус да су прве откривене ријечи Курана биле први ајет 96 суре (). Мухамед је био дубоко узнемирен када је примио прва откровења. По повратку кући, Мухамеда су тјешили и смиривали Хатиџа и њен рођак Варака ибн Навфал, хришћански свештеник. Такође се плашио да ће други одбацити његове тврдње као сумануте. Према шиитској традицији, Мухамед није био изненађен нити уплашен Гавриловом појавом; него је анђела дочекао, као да га је очекивао. Послије првог откровење услиједила је трогодишња пауза (период познат као фатра) током којег се Мухамед осјећао депресивно, али се и даље препуштао молитвама и духовним праксама. Када су откровења наставила, смирио се и наређено му је да започне проповједање: „Твој Господ није те заборавио, није те омрзнуо” ()., Encyclopedia of the Quran

Сахих ел Бухари приповједао о Мухамеду, описујући његова откровења као „понекад је (откривена) попут звоњаве звона”. Аиша је извјестила „видјела сам како се Посланик божански надахнуо у врло хладном дану и примјетила сам како му се зној спушта са чела (како се надахнуће завршило)”. Према Адолфу Т. Велчу, ови описи могу се сматрати изворним, јер је мало вјероватно су их исковали каснији муслимани. Мухамед је био увјерен да може разликовати властите мисли од ових порука. Према Курану, једна од главних Мухамедових улога била је упозори невјернике на њихову есхатолошку казну (, ). Куран се повремено није изричито позивао на Судњи дан, али су пружани примјери из историје изумрлих заједница и упозорава Мухамедове савременике на сличне недаће ().Uri Rubin, Muhammad, Encyclopedia of the Qur'an Мухамед није само упозорио оне који су одбацили Божије откровење, него је изрицао и добре вијести они су одбацили зло, слушајући божанске ријечи и служећи Богу.Daniel C. Peterson, Good News, Encyclopedia of the Quran Мухамедова мисија је такође укључивала проповиједање једнобоштва: Куран заповиједа Мухамеду да објављује и хвали име свог Господара и налаже му да не обожава идоле или повезује друга божанства с Богом.

Кључне теме раних стихова Курана укључивала су одговорност човјека према свом творцу; васкрсење мртвих, Божији коначни суд праћен живописним описима мучења у паклу и ужитака у рају и Божијих знакова у свим видовима живота. Вјерске дужности које су се у то вријеме захтијевале од вјерника биле су малобројне: вјера у Бога, тражење опроштаја гријеха, честе молитве, помагање другима, посебно онима којима је потребно, одбацивање варања и љубави према богатству (сматра се значајним у комерцијалном животу Меке), бити частан и не починити женско чедоморство.

Хиџра

Хиџра је пресељење Мухамеда и његових сљедбеника из Меке у Медину 622. године. У јуну 622, упозорен је на завјеру да се изврши атентат на њега, Мухамед се тајно извукао из Меке и преселио своје сљедбенике у Медину, 450 километара сјеверно од Меке.

Прелазак у Медину

Изасланство, састављена од представника дванаест важних кланова Медине, позвало је Мухамеда да буде главни арбитар за цијелу заједницу; због свог статуса неутралног туђина. У Јатрибу су се водиле борбе: спор је прије свега укључивао арапске и јеврејске становнике и процијењено је да је трајао стотинак године прије 620. године. Понављања клања и неслагања око тврдњи које су из тога произашле, посебно након битке код Буата у којој су били укључени сви кланови, учинило им је очигледним да племенски концепт крвне освете и око за око више нису изводљиви, уколико не постоји човјек који је овлашћен да пресуђује у спорним случајевима. Изасланство из Медине обавезало се да ће прихватити Мухамеда у своју заједницу и физички га заштитити као једног од себе.

Мухамед је наредио својим сљедбеницима да се преселе у Медину, све док готово сви његови сљедбеници нису напустили Меку. Узбуњени због одласка, према традицији, Меканци су планирали атентат на Мухамеда. Уз Алијину помоћ, Мухамед је преварио Меканце који су га посматрали и тајно се извукао из града са Ебу Бекром. До 622. Мухамед се преселио у Медину, велику пољопривредну оазу. Они који су се преселили у Медину са Мухамедом постали су познати као мухаџири ().

Успостављање новог субјекта

Међу првим стварима које је Мухамед учинио да ублажи дугогодишње невоље међу племенима Медине била је израда документа познатог као Медински устав, „успостављајући неку врсту савеза или федерације” међу осам мединских племена и муслиманских исељеника из Меке; тиме је прецизирао права и дужности свих грађана и однос различитих заједница у Медини (укључујући однос муслиманске заједница према другим заједницама, нарочито Јеврејима и другим „Народима Књиге”). Заједница дефинисана у Мединском уставу, ума (), имала је религиозни вид, такође обликован практичним разматрањима и у великој мјери очувао правне облике старих арапских племена.

Прва група обраћеника на ислам у Медини били су кланови без великих вођа; ове кланове су потчинили непријатељске вође споља. Услиједило је опште прихватање ислама од стране многобожачког становништва Медине, уз неке изузетке. Према Ибн Исхаку, на ово је утицао прелазак у ислам Сада ибн Муада, истакнутог мединског вође. Мединци који су прешли у ислам и помогли муслиманских исељеницима да нађу уточиште постали су познати као ансари (). Тада је Мухамед успоставио братство међу мухаџира и ансара и прогласио Алију својим рођеним братом.

Почетак оружаног сукоба

Мухамед

Źródło i licencja