Менингитис је упала менинга, заштитних мембрана које обавијају мозак и кичмену мождину, које су опште познате као мождане опне. Упалу може проузроковати инфекција вирусом, бактеријом, или другим микроорганизмима, и ређе одређеним лековима. Менингитис може бити опасан по живот зато што је упала близу мозга и кичмене мождине, те се ово стање класификује као ургентно у медицини.
Најчешћи симптоми менингитиса, главобоља и укоченост врата су повезани са грозницом, конфузијом или измењеном свешћу, повраћањем, и неспособношћу да се толерише светлост (фотофобија) или гласни звукови (фонофобија). Код деце се често испољавају само неспецифични симптоми, као што су раздражљивост или поспаност. Ако је присутан осип, то може указати на одређени узрок менингитиса; на пример, менингитис проузрокован бактеријама менингокока може бити праћен карактеристичним осипом.
Лумбална пункција дијагностификује или искључује менингитис. Игла се увлачи у кичмени канал да би се извадио узорак цереброспиналне течности (ЦСТ), која окружује мозак и кичмену мождину. ЦСТ се испитује у медицинској лабораторији. Прва терапија код акутног менингитиса се састоји од благовремене примене антибиотика и понекад антивиротика. Кортикостероиди се могу такође користити за спречавање компликација тешке упале. Менингитис може довести до озбиљних дугорочних последица као што су глувоћа, епилепсија, хидроцефалија и когнитивни дефицити нарочито ако се не лечи брзо. Неки облици менингитиса (као што су они повезани са инфекцијама менингококом, Хемофилус инфлуенце тип Б, пнеумококом или вирусом заушки) могу се спречити имунизацијом.
Историја Неки сматрају да је још Хипократ имао увид у постојање менингитиса,, док је вероватно да је менингизам био познат преренесансним лекарима као што је Авицена. Опис туберкулозног менингитиса, тада званог „оток у мозгу“, се често приписује единбуршком лекару Сер Роберту Вајту у постхумном извештају који је објављен 1768. године, иако веза са туберкулозом и њеним патогеном није створена до наредног века.
Изгледа да је епидемијски менингитис релативно нова појава. Први забележена епидемија јавила у Женеви 1805. године. Неколико других епидемија у Европи и Сједињеним Државама су описане ускоро након тога, а први извештај о епидемији у Африци је објављен 1840. године. Афричке епидемије су постале много чешће у 20. веку, почевши од велике епидемије која је харала Нигеријом и Ганом 1905–1908.
Први извештај о бактеријској инфекцији која је у основи била менингитис дао је аустријски бактериолог Антон Вајхселбаум, који је 1887. описао менингокок. Смртност од менингитиса је била врло висока (преко 90%) у раним извештајима. Године 1906. произведен је антисерум у коњима; овај процес је усавршио амерички научник Симон Флекснер чиме је знатно смањена смртност од менингококне болести. Године 1944, пријављено је да је пеницилин ефикасан код менингитиса. reproduced in Увођење вакцине против хемофилуса крајем 20. века дошло је до значајног пада у случајевима менингитиса везаних за овај патоген, а 2002. године се појавио доказ да лечење стероидима може да побољша прогнозу бактеријског менингитиса. Епидемиологија десно|мини|Демографија менингококног менингитиса. Иако је менингитис болест која се мора пријавити у многим земљама, тачна стопа учесталости није позната. Бактеријски менингитис се јавља код око 3 на 100.000 људи годишње у западним земљама. Студије на нивоу популације су показале да је вирусни менингитис чешћи, по 10,9 на 100.000, и да се јавља чешће лети. У земљама у развоју попут нпр. Бразила, стопа бактеријског менингитиса је виша, у датом примеру 45,8 на 100.000 годишње. Подсахарску Африку муче велике епидемије менингококног менингитиса већ више од века, због чега је названа и „појасом менингитиса“. Епидемије се обично јављају током сувог годишњег доба (од децембра до јуна), и талас епидемије може да траје две до три године, са престанком током кишних доба. Среће се стопа напада од 100–800 случајева на 100.000 у овој области, у којој се пружа лоша медицинска нега. Ове случајеве претежно проузрокује менингокок. Највећа епидемија икада забележена у историји која је захватила цео регион је била 1996–1997, проузрокујући преко 250.000 случајева и 25.000 смрти.
Менингококна болест се јавља у епидемијама у областима где много људи живе заједно по први пут, као што су војне бараке током мобилизације, факултетска насеља и током хаџилука. Иако се образац епидемијских циклуса у Африци добро не разуме, неколико чинилаца су повезани са развојем епидемије у појасу менингитиса. Они укључују: медицинске услове (имунолошка осетљивост становништва), демографске услове (путовање и велико расељавање становништва), социо-економске услове (пренасељеност и лоши услови за живот), климатске услове (суша и пешчане олује), и истовремене инфекције (акутне респираторне инфекције).
Постоје значајне разлике у локалној расподели узрочника бактеријског менингитиса. На пример, групе Б и Ц -{N. meningitides}- проузрокују највише епизода болести у Европи, док се група А налази у Азији и наставља да преовлађује у Африци, где проузрокује највише главних епидемија у појасу менингитиса, што чини око 80% до 85% документованих случајева менингококног менингитиса. Етиологија Менингитис обично узрокује инфекција микроорганизмима. Већина инфекција је последица вируса, а такође су уобичајени узрочници и бактерије, гљивице и протозое. Такође постоје и многи неинфективни узрочници. Термин асептични менингитис се односи на случајеве менингитиса који се не могу приказати бактеријским инфекцијама. Овај тип менингитиса је обично проузрокован вирусима, али може бити и последица бактеријске инфекције која је раније непотпуно лечена, када бактерије нестану из можданица или патогени инфицирају простор поред можданица (нпр синузитис). Ендокардитис (инфекција срчаних залистака којом се мали кластери бактерија шире кроз крвоток) може да изазове асептични менингитис. Асептични менингитис такође може бити последица инфекције спирохетама, типом бактерија коме припадају -{Тreponema pallidum}- (изазивач сифилиса) и (-{Borrelia burgdorferi}- (позната као узрочник Лајмске болести). До појаве менингитиса може доћи код церебралне маларије (маларија која инфицира мозак), као и код амебичног менингитиса, који је последица инфекције амебама, као што је -{Naegleria fowleri}-, добијена из слатководних извора.
Бактеријски Врсте бактерија које изазивају бактеријски менингитис се разликују у зависности од старосне групе којој инфицирани појединац припада. Код недоношчади и новорођенчади до три месеца старости, уобичајени узрочници су Б стрептококе (подтип III који нормално насељава вагину и углавном су узрочници током прве недеље живота) и бактерије које нормално настањују дигестивни тракт као што је Ешерихија коли (која носи антиген K1). Листерија моноцитогенес (серотип IVб) може да утиче на новорођенчад и јавља се у епидемијама. На старију децу обично утичу Neisseria meningitidis (менингокок) и Streptococcus pneumoniae (серотипови 6, 9, 14, 18 и 23), а на оне млађе од пет година Хемофилус инфлуенце тип Б (у земљама које не пружају вакцинацију). Код одраслих, менингокок и пнеумокок заједно изазивају 80% случајева бактеријског менингитиса. Ризик од инфекције бактеријом Листерија моноцитогенес повећан је код особа старијих од 50 година. Увођењем пнеумококне вакцине дошло је до смањења стопа оболелих од пнемококног менингитиса и код деце и код одраслих.
Постоји могућност да скорашња повреда лобање омогући прелазак бактерија назалне шупљине у менингеални простор. Слично томе, уређаји у мозгу и можданицама, као што су церебрални шант, екстравентрикуларна дренажа или Омаја резервоар, носе повећан ризик од менингитиса. У овим случајевима је повећана вероватноћа од инфекције стафилококама, псеудомонасом и неким другим Грам негативним бактеријама. Ови патогени су такође у вези са менингитисом код особа са ослабљеним имуним системом. Инфекција у пределу главе и врата, као што је запаљење средњег ува или мастоидитис, може довести до менингитиса код малог броја људи. Примаоци кохлеарног импланта због губитка слуха у већем су ризику од пнеумококног менингитиса.
Туберкулозни менингитис, тип менингитиса чији је узрочник микобактеријум туберкулозе, чешће се јавља код људи у земљама где је туберкулоза ендемична, али се такође јавља и код особа са поремећеним имунитетом, као што је СИДА.
Рекурентни бактеријски менингитис може бити проузрокован перзистентним анатомским дефектима, било конгениталним или стеченим, а такође и поремећајима имунског система. Анатомски дефекти омогућавају непрекидну везу између спољашње средине и нервног система. Најчешћи узрочник рекурентног менингитиса је фрактура лобање, нарочито преломи у бази лобање или који се шире ка синусима и пирамиди слепоочне кости. Приближно 59% случајева рекурентног менингитиса је последица оваквих анатомских абнормалности, 36% случајева је последица имунодефицијенције (као што је недостатак комплемената, који има посебну предиспозицију ка рекурентном менингококном менингитису), док је 5% случајева изазвано инфекцијама у простору поред можданица.
Вирусни Међу вирусима који проузрокују менингитис се налазе ентеровируси, Херпес симплекс вирус тип 2 (нешто ређе тип 1), Варичела зостер вирус (познат као узрочник овчијих богиња и херпес зостера (болног осипа на кожи)), вирус заушака, ХИВ и вирус лимфоцитног хориоменингитиса.
Гљивични Постоји известан број фактора ризика за појаву гљивичног менингитиса, међу којима су употреба имуносупресаната (као у случају након трансплантације органа), ХИВ/СИДА, и губитак имунитета услед старења. Није уобичајен код особа са нормалним имуним системом, али се појави у случају контаминације лековима. Карактеристичан је постепен развој симптома, при чему су главобоље и грозница присутни најмање неколико седмица пре постављања дијагнозе. Најчешћи тип гљивичног менингитиса је криптококни менингитис чији је узрочник -{криптококус неоформанс}-. Процењено је да је у Африци криптококни менингитис најчеши тип менингитиса и њему се приписује 20–25% смртних случајева у вези са СИДA-ом у Африци. Међу остале гљивичне агенсе спадају хистоплазма капсулатум, кокцидиоидес имитис, бластомицес дерматитидис и кандида врсте.
Паразитарни Сумња на паразитарни узрочник се јавља онда када у цереброспиналној течности (ЦСТ) постоје предоминантни еозинофили (тип белих крвних ћелија). Најчешћи паразити су ангиостронгилус кантоненсис, гнатостома спинигерум, шистозома, као и обољења цистицеркоза, токсокариаза, зараза путем ваљкастог црва (-{Baylisascaris procyonis - baylisascariasis}-), парагонимијаза, као и нека ретка инфективна и неинфективна стања.
Неинфективни На појаву менингитиса може утицати неколико неинфективних проузроковача: ширење канцера на можданице (малигни или неопластични менингитис) и извесни лекови (углавном нестероидни антиинфламаторни лекови, антибиотици и интравенски имуноглобулини). Такође, његови узрочници могу бити запаљењска стања, као што су саркоидоза (која се у том случају назива неуросаркоидоза), болести везивног ткива као што је системски еритемски лупус и неке форме васкулитиса (запаљењско стање зида крвних судова), као што је Бехчетова болест. Епидермоидне цисте и дермоидне цисте могу да изазову менингитис ослобађањем надражујуће материје у субарахноидни простор. Моларетов менингитис је синдром рекурентних епизода асептичног менингитиса; сматра се да га узрокује херпес симплекс вирус тип 2. У ретким случајевима мигрена може да доведе до менингитиса, али се ова дијагноза поставља само онда када су сви остали проузроковачи елиминисани.
Патофизиологија