мини|десно|400px|Умереноконтинентална климаУмерена континентална клима или влажна континентална клима је климатски тип који је 1900. године дефинисао руско-немачки климатолог Владимир Кепен, а одликују је четири јасно изражена годишња доба и велике сезонске температурне разлике. Лета су топла до врућа, а често и влажна, док су зиме хладне, у севернијим областима понекад и веома хладне, са снегом. Падавине су обично равномерно распоређене током целе године, иако у овим областима често постоје и сушни периоди.

Према температурним критеријумима, средња температура најхладнијег месеца мора бити нижа од 0 °C или −3 °C, у зависности од коришћене изотерме, а најмање четири месеца морају имати средњу температуру од 10 °C или више. Поред тога, област не сме имати полусушну или сушну климу. Хладнији подтипови Dfb, Dwb и Dsb понекад се називају и полубореалним климама. Иако количина снежних падавина није критеријум за одређивање влажне континенталне климе, снег је током зиме готово неизбежан у областима овог климатског типа. На јужним или приобалним границама климатске зоне снег се може јављати повремено током зимских месеци, док се у другим областима снежни покривач задржава током већег дела зиме.

Умерена континентална клима најчешће се јавља између 40° и 60° северне географске ширине, у средишњим и североисточним деловима Северне Америке, Европе и Азије. Повремено се јавља и на већим надморским висинама, где се јавља изнад других умеренијих климатских типова. На јужној хемисфери је ретка и ограничена углавном на изоловане области на великим надморским висинама, због већег удела океанских површина на тим географским ширинама, мање копнене површине и последичног јачег утицаја мора на ублажавање температурних разлика.

На северној хемисфери неке области са влажном континенталном климом, нарочито на Хокаиду, острву Сахалину, у североисточној континенталној Европи, Скандинавији, Новој Шкотској и на Њуфаундленду, налазе се ближе мору и под снажним су утицајем мора, па су по својим одликама сличне областима са океанском климом. Имају релативно прохладна лета, значајну количину падавина током целе године, укључујући велике количине снега, док су зиме нешто хладније од тачке мржњења, због чега су сувише хладне за сврставање у океанску климу.

Израженији и континенталнији облици умерене континенталне климе, који се понекад називају и хиперконтиненталном климом, јављају се у североисточној Кини, јужном Сибиру, Монголији, Казахстану, већем делу унутрашњости јужне Канаде и у Горњем Средњем западу Сједињених Америчких Држава. Зимске температуре у овим областима сличне су температурама у суседним областима са субарктичком климом, са дугим, сувљим и углавном веома хладним зимама, али су лета дужа и углавном топлија, а у појединим случајевима и врућа.

Умеренији облик умерене континенталне климе јавља се, између осталог, на Хоншуу, у источно-централној Кини, на Корејском полуострву, у деловима источне Европе, јужног Онтарија, већем делу Средњег запада и североисточних Сједињених Америчких Држава. Овај облик карактеришу више летње температуре и већа влажност, сличне онима у суседним областима са влажном суптропском климом, уз умерено хладне зиме и повремени снежни покривач. Просечне зимске температуре су нешто ниже од тачке мржњења, што је сувише хладно за сврставање у умереније климатске типове. Овај облик је мање изражен од најконтиненталнијег, хиперконтиненталног типа.

Дефиниција

thumb|upright|Сапоро у Јапану, познат по обилним снежним падавинама, има умерену континенталну климу (Dfa према Кепеновој класификацији климата).

Према Кепеновој класификацији климата, умерена континентална клима одликује се тиме што је средња температура најхладнијег месеца нижа од 0 °C или −3 °C, у зависности од коришћене изотерме, док најмање четири месеца имају средњу температуру од 10 °C или више. Ове температурне границе нису одабране произвољно. У Европи се изотерма од −3 °C, односно линија која повезује места са истом средњом температуром, приближно поклапала са јужном границом зимског снежног покривача. У Сједињеним Америчким Државама чешће се користи изотерма од 0 °C. Утврђено је да је средња температура од 10 °C приближно најнижа температура потребна за размножавање и раст дрвећа. У овој климатској области уобичајене су велике сезонске температурне разлике.

Друго слово климатске ознаке одређује распоред падавина током годишњих доба:

s — сува лета: најсушнији месец у топлијој половини године, односно од априла до септембра на северној хемисфери и од октобра до марта на јужној хемисфери, има мање од 30 mm, односно 40 mm падавина, а количина падавина у њему је једнака или мања од једне трећине количине падавина у највлажнијем месецу хладније половине године. w — суве зиме: најсушнији месец у хладнијој половини године има количину падавина једнаку или мању од једне десетине количине падавина у највлажнијем месецу топлије половине године. f — без сушног периода: не испуњава ниједан од претходна два услова; падавине су релативно равномерно распоређене током године.

Треће слово означава степен летње топлоте:

a — врућа лета: средња температура најтоплијег месеца износи најмање 22 °C; b — топла лета: средња температура најтоплијег месеца нижа је од 22 °C, али најмање четири месеца имају средњу температуру вишу од 10 °C.

Падавине

У Северној Америци влагу у областима са овим климатским типом обезбеђују Велика језера, Мексички залив и суседни западни суптропски део Атлантског океана. Падавине су у многим областима са овим климатским типом (f) релативно равномерно распоређене током целе године, док у неким другим областима може доћи до израженог смањења зимских падавина, што повећава могућност појаве зимске суше (w).

Снег се јавља у свим областима са умереном континенталном климом, а у многим од њих током најхладнијег дела зиме чешћи је од кише. У областима са довољно зимских падавина снежни покривач често је дебео. Највећи део летњих падавина настаје током грмљавинских олуја, а у Северној Америци и Азији повремено се јављају и тропски циклони или њихови остаци. Иако је влажност ваздуха у неким областима овог климатског типа често висока, одредница humid у Кепеновој класификацији означава да клима није довољно сува да би била сврстана у полусушне или сушне климе.

Вегетација thumb|Мешовита шума у Вермонту током јесени По дефиницији, шуме успевају у областима са овом климом. Биоми карактеристични за овај климатски тип обухватају умерене шуме и шумовите пределе, умерене травнате пределе, умерене листопадне и зимзелене шуме, четинарске шуме и четинарске мочваре. У влажнијим областима могу се наћи јавор, смрча, бор, јела и храст. У листопадним шумама током јесени долази до карактеристичне промене боје лишћа.

Прелаз у друге климатске типове

Према половима, умерена континентална клима постепено прелази у субарктичку климу, коју одликују кратка лета и, обично, веома хладне зиме, па у њој могу да опстану углавном четинари. Према екватору, континенталне климе са врућим летима постепено прелазе у влажну суптропску климу, углавном у Северној Америци и Азији, док континенталне климе са топлим летима прелазе у океанску климу, углавном у Европи. Обе суседне климатске области имају блаже зиме, са средњим температурама изнад 0 °C, односно −3 °C.

Неке континенталне климе са мањом количином падавина, углавном у Средњој Азији и на западу Сједињених Америчких Држава, прелазе у полусушне климе са сличним температурама, али знатно мањом количином падавина.

Варијанта са врућим летима

мини|Области са умереном континенталном климом са врућим летима у периоду 1991–2020, према прагу од за најхладнији месец

Варијанта умерене континенталне климе са врућим летима одликује се средњом температуром најтоплијег месеца од најмање 22 °C. Пошто се ови климатски режими јављају само на северној Земљиној полулопти, најтоплији месец је обично јул или август. Највише температуре током најтоплијег месеца обично се крећу од око 28 до 34 °C, док су просечне поподневне температуре у јануару су близу тачке мржњења или знатно испод ње. Период без мраза у овом климатском режиму обично траје од четири до седам месеци.

У Северној Америци, ова клима обухвата делове централних и источних Сједињених Америчких Држава, од подручја источно од 100° западне географске дужине, јужно од приближно 44° северне географске ширине, све до Атлантског океана. Количина падавина се у овој области повећава према истоку, док су на западу падавине мање равномерно распоређене током године. У западним државама Сједињених Америчких Држава, односно у Монтани, Вајомингу, деловима јужног Ајдаха, већем делу округа Линколн у источној држави Вашингтон, деловима Колорада и Јуте, изолованим деловима северног Новог Мексика, западној Небраски и деловима западне Северне Дакоте и Јужне Дакоте, температурни услови одговарају климатском типу Dfa, али је количина падавина мала, па се ове области углавном сврставају у степске климе (BSk).

У источним и средњозападним деловима Сједињених Америчких Држава, у ову климатску област спадају Ајова, јужна Минесота, Пенсилванија, Охајо, Илиноис, Индијана, јужни Висконсин, јужни Мичиген, јужни део државе Њујорк, северни Конектикат и северни Роуд Ајленд, као и већи део Масачусетса. У Канади овај климатски тип постоји само у деловима јужног Онтарија и на острву Монтреал.

На источној Земљиној полулопти овај климатски режим јавља се у унутрашњости Евроазије и источно-централној Азији. У Европи, климатски тип Dfa присутан је у близини Црног мора у јужној Украјини, у Јужном федералном округу Русије, јужној Молдавији, Србији, деловима јужне Румуније и Бугарској. У овим областима клима је углавном сувља, а на појединим местима може бити и полусушна. У источној Азији овај климатски тип има изражене монсунске одлике, са знатно већом количином падавина током лета него зими. Под утицајем снажног Сибирског антициклона, зимске температуре су знатно ниже него у другим деловима света на сличним географским ширинама, али је количина снега мања, изузев западног Јапана, где су снежне падавине веома обилне.

Тохоку на североистоку Јапана такође има климу класификовану као Dfa, али је влажнији чак и од делова Северне Америке са овим климатским типом. Варијанта са сувим зимама, а самим тим и релативно мањом количином снега, уз летње падавине монсунског типа, јавља се у северној Кини, укључујући Манџурију и делове северне Кине, на руском Далеком истоку и на већем делу Корејског полуострва. Ова варијанта има Кепенову ознаку Dwa. Велики део Централне Азије, северозападне Кине и јужне Монголије има температурни режим сличан оном у климатском типу Dfa, али ове области примају толико мало падавина да се чешће сврставају у степске климе (BSk) или пустињске климе (BWk).

Климе типа Dsa су ретке. Углавном су ограничене на високе пределе у близини средоземних климатских области умерених ширина са типом Csa, али довољно удаљене од мора да имају врућа лета и хладне зиме. Најчешће се јављају у високим пределима југоисточне Турске, у области Хакарија, северозападном Ирану, северном Ираку, деловима Централне Азије, деловима планинског венца Високи Атлас у централном Мароку и деловима Интермонтаног запада у Сједињеним Америчким Државама.

Овај климатски појас уопште не постоји на јужној Земљиној полулопти, где се континенти или не простиру довољно далеко према нижим географским ширинама или се, као у случају Јужног конуса, превише сужавају да би постојало подручје са комбинацијом снежних зима и врућих лета. Утицај мора је око 40° јужне географске ширине веома снажан, што онемогућава постојање климатских типова Dfa, Dwa и Dsa на јужној Земљиној полулопти.

Варијанта са топлим летима

мини|Области са умереном континенталном климом са топлим летима у периоду 1991–2020, према прагу од за најхладнији месец