Милан I Обреновић (Марашешти, 10/22. август 1854 — Беч, 29. јануар/11. фебруар 1901), пре проглашења за краља Милан Обреновић IV, био је кнез Србије (1868—1882), први нововековни краљ Србије (1882—1889) и командант активне војске Србије (1897—1900).
Будући српски краљ је био друго дете и син Милоша Обреновића, сина Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи. Милан је имао тешко детињство у Молдавији, па је његов старатељ постао кнез Михаило Обреновић. После убиства кнеза Михаила је сазвана Велика народна скупштина са намером да се одабере нови кнез, али је гласање пресрео министар војске Миливоје Петровић Блазнавац, и прогласио тада 14-годишњег Милана за кнеза. Скупштина је касније потврдила затечено стање, па је Милан постао званично кнез. Пошто је био малолетан, уместо њега управљало је трочлано намесништво у ком су главну улогу имали Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Власт је преузео 1872. године и током своје владавине ослањао се на војску. Под притиском јавности Милан је 1876. године објавио је рат Османском царству. Неспремна српска војска је поражена у Првом српско-турском рату, али је победила у Другом српско-турском рату. После овог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција. Њоме је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије y краљевину, што се десило 1882.
Иако је Србија добила независност и постала краљевина на Милана су извршена за кратко време три атентата (Теразијска бомба, Илкин атентат и Ивањдански атентат), чија је позадина била последица одвајања Србије и Босне и њихово потпадање под Аустроугарску, односно европску сферу утицаја. Постоји и још један случај могућег атентата на њега 1884. када је један воз, у коме је он са породицом требао да буде али је закаснио, искочио из шина у једном насељу поред Пеште. Краљ Милан није имао подршку у народу, па је од страха од народне побуне одлучио да се од народа покупи све оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна је угушена, а за њу су окривљени радикали. Тронедељни српско-бугарски рат који је 1885. почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне Румелије Бугарској знатно је ослабио краљев положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донeо либералнији устав, познат као Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу. Упркос томе је и даље имао приметни незванични утицај на Србију. Конкретно је посредно сменио Лазара Докића на месту васпитача свог сина, и поставио Јована Мишковића, а организовао је и државни удар 1893. приликом кога се син Александар Обреновић прогласио пунолетним, и преузео власт директно у своје име.
У Србију се вратио 1897. године као командант активне војске Србије, коју је потпуно реформисао и модернизовао, што ће се показати значајним за српске победе у Балканским ратовима и Првом светском рату. На ту функцију га је син именовао 25. децембра 1897. године. Поред тога је имао битну улогу у формирању владе Владана Ђорђевића, који је био познат као Лични режим и Октобарски режим, и који се одржао нешто мање од три године. Према различитим тумачењима, Милан је у овом периоду био у најмању руку савладар са сином, а по некима и де факто краљ Србије. Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин, што му је и образложио у једном писму које је напослетку отишло у јавност у целој Европи.
Преминуо је 29. јануара/11. фебруара 1901. године, у Бечу, од упале плућа.У покој краља Милана („Вечерње новости“, 3. мај 2003) Једини је владар из династије Обреновић који није умро на власти, и једини који је преминуо у иностранству, и који се родио ван граница Србије. Такође је једини владар из династије који је преживео покушаје атентата.
Слободан Јовановић је у својим делима која се баве Миланом, рекао да је у кратким цртама значај његове владавине то што је успео да отклони опасност Аустрије од Србије, у тренутку када је она могла бити врло опасна по њу, и то што је успео да види и да се избори за крупније државне циљеве за разлику од парламента који се више бавио локалним питањима. Као ману је истакао то што је превише подлегао у борби против парламентаризма, и то што је проневерио првенство Србије на Балкану након Српско-бугарског рата, али да не би било право да се због тога забораве предности његове владавине, којих је било и које нису мале.
Једна од занимљивијих аспеката његове владавине је и то што је био релативно млад кад је био на челу Србије. Службено је постао кнез са 14 година, добио је првог сина у 22 године, постао је краљ са 28, а абдицирао са непуних 35 година.
Младост мини|лево|Слика Милана Обреновића са око 6 година. мини|лево|170п|Поштанска марка Србије 1869. са ликом Милана Обреновића
Рођен је на велепоседу свога оца Милоша, сина Јеврема Обреновића рођеног брата кнеза Милоша Обреновића. Миланова мајка Елена Марија Катарџи била је ћерка румунског грофа Константина Катарџија. Милан је био једини њихов син, и имали су и ћерку Томанију која је прерано преминула. Брак Миланових родитеља био је нескладан, а супружници су брзо почели да живе одвојено. Отац Милош је умро од туберкулозе у Београду 20. новембра 1860. што је била делимично последица неуредног живота.
После смрти оца, о Милану се старала мајка која је водила раскошни живот аристократкиње. Милановом васпитању није поклањала нарочито пажњу. Бригу о младом Милану је преузео његов стриц, кнез Михаило Обреновић, кнез Србије. Милан Обреновић долази са шест година у Крагујевац код кнеза Михаила који води рачуна о њему. Кнез му је обезбедио изврсну гувернанту која га је васпитавала и подучавала.
По сазревању, кнез Михаило шаље Милана на школовање у париски лицеј Луј ле Гран. Васпитање које је Милан добио у Србији било је доста оскудно. Околина Миланова је код њега врло рано уочила две карактерне црте: рану необичну умну бистрину као и нервозни страх. Страх је проистицао из свести да је његов претходник био убијен. Био је окружен непријатним и нерасположеним људима у Крагујевцу, који су покушавали на све могуће начине да га уназаде. Васпитач Хиет је био можда једини човек кога је он у свом животу поштовао и којег се бојао."Политика", Београд 1925. године Као један од главних васпитача младог Милана Обреновића нашао је познати дубровачки песник и племић нежења Медо Пуцић. Упркос томе што је његов избор испрва деловао јако добар, после смрти Хиета био је изгледа најгори могући, јер ма колико учен и искусан био, показао се као обична приморска "левента". Био је добар забављач и дружбеник младог владара, али не и васпитач.
Наводи да није Обреновић
Када је дошао на чело Србије као кнез, у јавности су почеле да се шире приче да му отац није Милош Ј. Обреновић, а чак ни да се не зове Милан, већ да му је право име Емил Разнован. Такође се помињало и то да је Миланов отац неки румунски пуковник, или чак румунски кнез Александар Куза, са ким је његова мајка Марија ушла у јавну ванбрачну везу убрзо после развода од Милоша. Једну формулацију овога је написао и Стојан Протић у новинама Радикалне странка Самоуправи: Природа и неунакажена историја знају за три Обреновића владаоца. Али Србија, благодарећи Блазнавцу Миливоју и помало Јовану Ристићу, зна за пет.
Слободан Јовановић је у својој књизи Влада Милана Обреновића (1. књига) демантовао те наводе као неосноване, наводећи да Државни архив краљевине Србије има податке о васпитању младог Милана у Паризу, који су слати његовом стрицу кнезу Михаилу. Јовановић такође пише да се у Министарству иностраних послова међу документима Јована Мариновића налази писмо из 19. (7) августа 1863. које је послао Милановом васпитачу Хијету, у коме се наводи да му се кнез Михаило захваљује што је прихватио да васпитава Милана, и да му у то име сваког месеца стиже уплата од 1.000 динара за трошкове. Поред тога, 1929. је Милош Црњански као новинар Времена у три чланка од 19. до 21. јула објављивао писма Милоша Јевремовог, Марије Обреновић, њене мајке и кнеза Милоша у којима се новорођени син млађег Милоша и Марије ословљава искључиво као Милан, а не Емил, а Маријина мајка је Милану у писму од 1872. писала да се она беспрекорно понашала док је била удата за Милоша. Поред тога, Милан је личио на Милоша, поготово у зрелијим годинама.
Долазак на престо и период владавине Намесништва (1868–1872) мини|170п|Прослава пунолетства, 10. августа 1872.
мини|170п|Слика из млађих дана кнеза Милана Обреновића
Санирање последица Топчидерске катастрофе Вест о убиству кнеза Михаила 10. јуна 1868. у Кошутњаку затекла је четрнаестогодишњег Милана Обреновића усред школовања у Француској. Истог дана је образовано привремено Намесништво предвођено Јованом Мариновићем, у којем се нашао и његов лични пријатељ Илија Гарашанин, Формирана је привремена влада на челу са Миланом Петронијевићем. Привремено Намесништво издало је прокламацију о сазивању Велике народне скупштине ради избора новог кнеза за 2. јул 1868. Милан Обреновић је допутовао у Београд 23: јуна 1868. Војска Београдског гарнизона, предвођена министром војним Миливојем Блазнавцем, извикала га је 12. јуна за наследног кнеза. Тиме је прејудицирана одлука народног представништва и потврђена је улога војске, али и претежнија улога министра војног Миливоја Петровића Блазнавца над значајним политичким личностима у земљи. Скупштина је 2. јула решила питање попуњавања упражњеног престола тако што је акламацијом за наследног кнеза Србије прогласила Милана Обреновића, а изгласала је и нове намеснике. Током кнежевог малолетства, у његово име државом је од 2. јула 1868. до 22. августа 1872. управљало трочлано, Друго намесништво, у саставу – Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић, Спољни утицаји на ове догађаје били су веома велики.
О наводној незаинтересованости великих сила за избор новог кнеза причало се много и у конзуларном телу у Београду, и у европским кабинетима. То је ипак била само форма коју су демантовале акције предузимане из престоничких центара. Чињеница да је малолетни Милан Обреновић био не фаворит, већ једини кандидат за српски престо, могла је импоновати погледима свих сила, јер су знале да ће, макар за извесно време, Србија бити немоћна да активно делује на спољном плану. Посебно је у Бечу наглашавано као пожељно да на упражњени престо дође млади слаб кандидат, те је тамошња влада, преко својих заступника у Европи, затражила садејство Париза, Лондона и Берлина како би султан и Порта што пре дали сагласност за избор Милана Обреновића. Блазнавац и Ристић су одмах по преузимању дужности од привремених намесника настојали да подршку у добијању берата са наследним правом за кнеза затраже од европских сила. За брзо и повољно решење наследности престола намесници су највећу захвалност дуговали Аустро-Угарској подршци. Берат о наследности престола, о којем Порта није хтела да чује после повратка Обреновића 1858, издат је већ 16. јула 1868. Портин изасланик га је донео 29. јула, а читан је свечано у двору два дана касније, у присуству дипломатског кора, намесника и министара.