Пула (, , , , истр. -{Pola}-) је град у Хрватској, у Истарској жупанији. Према првим резултатима пописа из 2021. у граду је живело 52.220 становника. Налази се на југозападном делу истарског полуострва у добро заштићеном заливу.
Иако су постојала и ранија насеља, права историја града започиње с Римљанима, па се може рећи да је подручје града у континуитету насељено преко 2.000 година. Кроз историју град је мењао бројне владаре и доживљавао многобројне успоне и падове. Модерни развој града започиње у 19. веку када Пула, ради природних погодности смештаја у добро заштићеном и лако брањивом заливу постаје главна ратна лука Аустроугарске Монархије. У периоду од 1850. до 1910. становништво Пуле се са око нешто више од 1.000 повећало на нешто више од 57.000 становника. Уз демографски, град доживљава урбани и индустријски развој. Пропашћу Монархије започиње и демографски пад Пуле, који кулминира у првим годинама након Другог светског рата када највећи број етничких Италијана, услед присаједињења Истре с матицом напушта град. У другој половини 20. века град захваљујући двије најважније привредне гране — бродоградњи и туризму, доживљава нови напредак. Тек 1981. године број становника бива изједначен са бројем становника града из 1910.
Данас је Пула позната је по својој благој клими, мирноме мору и нетакнутој природи. Град је уз бродоградњу и туризам познат и по дугој традицији винарства и рибарства.
Природна основа Географија лево|мини|Пула из ваздуха Пула се налази на крајњем западу Хрватске, на југозападном делу Истарског полуострва, на просечној надморској висини од око 30 -{m}-. Град Пула се развио подно и на седам брежуљака (-{Monte Zaro}-, -{Monte Serpente}-, -{Monte Ghiro}-, -{Monte Magno}-, -{Monte Paradiso}-, -{Monte Rizzi}- i -{Monte Vidal}-), на унутрашњем делу пространога залива и природно добро заштићене луке (дубине до 38 -{m}-) која је према северозападу отворена с два прилаза, непосредно с мора и кроз Фажански канал.
Данашња површина града Пуле износи 5.165 -{ha}-, од чега 4.150 -{ha}- на копну и 1.015 -{ha}- на мору. Градско подручје је са севера омеђено острвима Св. Јеролим и Козадом, градским насељима Штињан, Вели Врх и Шијанском Шумом, са истока подручјима Монтесерпо, Валмаде, Бусолер и Валдебек, с југа Старом Плинаром, марином Веруда и острвом Веруда, а са запада Веруделом, Лунгомареом и Музилом.
Клима
Према Кепеновој класификацији клима Пула се налази у подручју медитеранске климе (-{Cs}-) благих зима и топлих љета. Просечна годишња температура ваздуха у граду износи 13,2 °C, просечна температура у фебруару износи 6,1 °C, а у јуну и августу до 26,4 °C. Температура мора се креће од 7 до 26 °C.
Историја Праисторија и најраније илирско насеље Људски остаци, датирани унатраг милион година пре нове ере, пронађени су у спиљи Шандаља близу Пуле. У околини Пуле је пронађена и лончарија из периода неолита (6000. п. н. е.—2000. пр. н. е.) која указује на људска насеља.
Најранији запис трајног насељавања на подручју града Пуле потјече из 10. века п. н. е. Прво насеље основало је илирско племе Хистра, које је живјело у Истри и по којима је Истра добила име.
О становницима тог првог знаног илирског насеља на подручју града, свједочи и налаз простране жарне некрополе с источне стране градинског обруча. Временски распон укапања илирских становника датира од 11. до 5. века пр. н. е. и говори о вишевековном континуитету живота пулског градинског насеља. Керамичке жаре украшене геометријском декорацијом и бијелом инкрустацијом домаће су производње и указују на аутохтоне хистарске обичаје.
Град је био познат грчким путницима и морепловцима. Писане вести александријских хеленистичких песника Калимаха, Ликофрона и Аполонија Родјанина из 4. и 3. века п. н. е. говоре о постојању „града бегунаца“ у пулском заливу будући да се оснивање Пуле повезује с Колхиђанима. Пула се спомиње у митолошкој причи о Јасону и Медеји, који су отели златно руно. Колхиђани су се дали у потјеру за Јасоном стигавши до сјеверног Јадрана. Будући да нису успјели ухватити Јасона и вратити златно руно, нису се смјели вратити кући, па су на оближњој обали гдје је живјело илирско племе подигли насеље. Назвали су га Полаи што значи „град бегунаца“. Присутност грчке културе доказује проналазак грчке лончарије и дела Аполонова кипа.
Иако су прапочеци града Пуле предочени кроз бројна митолошка објашњења, неки историјски извори изричито спомињу 1220. п. н. е. као годину оснивања града Пуле.
У илирско доба, Пула је све до доласка римских легија, била тек периферно насеље у односу на оближњи Незакциј, доминантни политички, управни, војни и верски центар. Интензивном колонизацијом, трговинским везама и важности војног положаја, Пула преузима водећу функцију. Упоредо с тиме развијају се и бројне привредне гране: каменоклесарство за бројне грађевине у Пули и околини, ратарство, виноградарство, маслинарство, рибарство, те лончарство за превоз уља, вина, пшенице и рибе.
Антика мини|лево|200п| Амфитеатар у Пули мини|десно|300п| Римски амфитеатар у Пули. Римљани су истарско полуострво заузели 177. п. н. е., започевши тиме процес романизације. Град је уздигнут на ниво колоније између 46. п. н. е. – 45. п. н. е. Током тог раздобља град је просперирао, те је достигао врхунац с око 30.000 становника. Постао је значајна римска лука с великим околним подручјем под својом управом. Након грађанског рата 42. п. н. е. између тријумвира Августа, Антонија и Лепида с једне стране и Цезарових убица Брута и Касија с друге, Пула је пристала уз Касијеву страну пошто је град основао Касије Лонгин, Касијев брат. Након Августове победе код Акцијума 31. п. н. е. град је разорен и опустошен. Међутим, град је убрзо обновљен на захтјев Августове кћери Јулије, те је назван -{Colonia Pietas Iulia Pola Pollentia Herculanea}-. Подигнуте су велике класичне грађевине од којих је неколико преживело све до данас. Римљани су такође у граду изградили водовод и канализацију. Утврдили су град бедемом с десет врата од којих су нека још увијек очувана: Славолук Сергијеваца, Херкулова врата, у којима су уклесана имена оснивача града, и Двојна врата. Током владавине цара Септимија Севера име града је промијењено у -{Res Publica Polensis}-.
Године 425. град је постао сједиште бискупа о чему свједоче остаци темеља неколико вјерских грађевина.
Средњи и нови век Након пада Западног римског царства град и регију су разорили Остроготи. Њихова владавина се завршила после 60 година, кад је Пула пала под Равенски егзархат (540—751). Током тог периода Пула се развијала па је постала главна лука Византијске морнарице. Катедрала и црква св. Марије Формосе потичу из тог раздобља.
Први долазак Словена у околину града бележи се у 7. веку. Историја града наставља одражавати његову важну локацију, као и важност читавог региона, у прекрајању граница међу ондашњим европским силама.
Од 788. Пулом влада Франачко краљевство под Карлом Великим. Пула је постала сједиште изборних грофова Истре све до 1077. Млечани су преузели град 1148, а 1150. Пула се заклела на оданост Млетачкој републици, поставши млетачким посједом. Године 1192. освојили су га Пижани, али су га Млечани убрзо вратили под своју управу.
Године 1238. папа Гргур IX створио је савез између Ђенове и Венеције против Немачког царства, а ускоро и против Пизе. Пошто је Пула стала на страну Пизе, град су опљачкали Млечани 1243. Поновно је разорен 1267. и 1397. Када су Ђеновљани поразили Млечане у поморској бици.
Након тога започео полаган пад Пуле. Ово опадање убрзано је сукобима месних породица: древном породица Сергијеваца с породицом Ионотаси (1258–1271) и сукобом Венеције с Ђеновом око власти над градом и његовом луком на прелазу 13. у 14. век.
Истарски Развод (1325) потјече из истог периода. То је важан хрватски документ написан на латинском, немачком и хрватском језику, писаним најстаријим хрватским писмом — глагољицом.
Млечани који су заузели Пулу 1331. године владали су њоме све до 1797. Кроз 14, 15. и 16. век Пулу су нападали и освајали Ђеновљани, угарска војска и Хабзбурговци, што је довело до одумирања бројних малих средњовековних насеља и села у околини Пуле. Поред ратних освајања, пулско и истарско становништво десетковано је великим епидемијама куге, маларије, тифуса, великих богиња, па је тако до 1750их у граду преостало само 300 становника.
У Пулу (Пуљ) десило се 1671. године велико насељавање Срба из Рисна. Били су то хајдуци заслужни за Млетачку републику, јер су се борили против Османског царства и Дубровника. Млетачке власти су их готово на превару превезле у Истру, и населиле у Пули."Политика", Београд 23. мај 1925.
19. век 250п|мини|лево|Пула око 1900. године Након пропасти Млетачке републике 1797, привредно и стратешки неважна Пула са целом Истром постаје делом Хабзбуршке монархије. 1805. године у град су, након што су поразили Аустријанце, ушли Французи. Град је исправа укључен у француско марионетско Краљевство Италију, да би потом ушао у саставу Илирских провинција Францускога царства.
Године 1813. Пула и Истра су враћени под управу Аустријског царства у којем су постали дио крунске земље Аустријског приморја. Међутим поново успостављање аустријске управе за пропали маларични град значило је само формално мењање власти. Прелаз Аустрије из феудалне у савремену капиталистичку државу, нарочито после 1848. године, доводи до оријентисања Монархије на Јадранско море праћено наглим развојем Трста и Ријеке као главних трговачких лука Монархије.
Венеција је до револуционарне 1848. године била главно ратно и поморско упориште Аустријског царства са арсеналом и бродоградилиштем. Након слома противаустријске побуне у Венецији бечки двор је одлучио да пронађе сигурнију локацију за ратну луку и бродоградилиште. Пула је већ од раније била резервисана за ратну луку, иако не као главно упориште, па је већ 1846. године аустријска морнарица у пулском заливу почела градити три војна складишта, за чију је градњу био задужен Млечанин Ђовани Казони. 1849. године новоизабрани заповедник ратне морнарице, дански адмирал Ханс Бирч Дахлеруп је по наредби цара Франца Јозефа заједно с фелдмаршалом Нугентом обишао Ријеку, Цриквеницу, Краљевицу, Бакар, Задар и Шибеник како би одабрао најприкладније место за будућу ратну луку. Коначно је изабрао Пулу, што је била логична последица од раније започетих радова у њену заливу и важног стратешког положаја који су имали сам град и његова лука.
Тиме су започели су велики радови на мелиорацији терена, засипању мале увале у североисточном делу залива, копања и замењивања земљишта, цеста, локава и разних парцела приватне, општинске и црквене земље како би се створили најприкладнији темељи за изградњу лучких и арсеналских постројења. 1850. године морнарица је купила и оточић Уљаник, који су до тада у закупу држали сељаци Премантуре. Морнарица је на Уљанику почела градити складиште за бродску опрему. Град и бискупско средиште Пула, који је још 1840. имао само 214 кућа и 1.076 становника, је у кратко време прошао кроз интензивно раздобље обнове проживевши преобразбу из малог градића у град са снажном индустријском производњом.
20. век мини|десно|300п|Аустро-угарски ратни бродови у пулској луци Након краја Првог светског рата и пропасти Аустроугарске 1918. године, према одредбама Лондонског уговора Пула и читава Истра припали су Краљевини Италији. Раздобље италијанске власти у Пули и Истри је обележено економским и политичким немирима. Под фашистичком владом Бенита Мусолинија, не-Италијани, посебно Хрвати су били изложени великој политичкој и културној репресији, затварани су у логоре, пљачкани и италијанизирани па су многи избегли из града и Истре. У септембру 1943. капитулацијом Италије у Другом светском рату Пулу и читаву Истру окупира немачка војска. За време немачке управе становништво Пуле је преживело најгоре раздобље до тада обележено бројним хапшењима, депортацијама и егзекуцијама људи за које се сумњало да потпомажу партизанској борби. Такође, узастопно савезничко стратешко бомбардовање је разарало велике делове града.