Назив<center>Војна болница Ниш<center> 200п Основана<center>11. јануар 1878.<center> Земља<center> <center> Управник<center>Пуковник др сци. мед. Небојша Ђенић<center> Седиште<center>Ниш (Србија)<center> Адреса<center> Булевар др Зорана Ђинђића бб<center> Сајт<center><center>
Војна болница Ниш је савремена и стручно оспособљена војноздравствена установа Војске Србије и наставна база Медицинског факултета у Нишу. Намењена је за пружање пуног обима примарне и секундарне (специјалистичке) здравствене заштите и делимично терцијалне (субспецијалистичке), војним и цивилним осигураницима у седам стационарних одељења са 300 постеља. Болница је основана, у 19. веку, 11. јануара 1878, непосредно након ослобођења Ниша од Турака и до 1881. била је једина болница у Нишу. У прво време, због великог броја рањеника и болесника, болница је била на две локације од којих је једна била у непосредној близини Ћеле-куле, на путу за Пирот, где се Војна болница и данас налази.
Војна болница Ниш спада у најстарије и најугледније медицинске и војне установе у Србији. Од времена њеног оснивања до данашњих дана прошла је дуг и трновит пут кроз девет ратова, које је водио српски народ а са њом је започело и развијало се здравство и здравствене установе не само нишког краја, већ читавог региона.
Називи болнице десно|100п Велика нишка војна болница (1878—1880), Стална нишка војна болница (1880—1894), Резервна војна болница у Нишу (1885), Моравска стална војна болница (1895—1926), Армијска стална војна болница (1926—1941), Војна болница (1941—1944), Болнички центар број 1 (1944—1946), Армијска болница у Нишу (1947—1956), Подручна војна болница у Нишу (1956—1968), Војна болница Ниш (од 1968).Živić S R. Knjiga o bolnici. Niš: Prosveta; 2002Развој оружаних снага СФРЈ 1945-1985, Позадина, књига 2, Београд,1986Б. Поповић и др, Војни санитет у српском народу, Београд,1998
Услови пре оснивања мини|<center>Српска војска на челу са кнезом Миланом улази у ослобођени Ниш, 11. јануара 1878..<center> мини|Ниш је у хигијенском погледу у 19. веку изгледао стравично Борбе за ослобођење Ниша од Турака, Кнежевина Србија је отпочела 29. децембра 1877. Кнез Милан Обреновић је ушао у Ниш 11. јануара 1878. Чланом 3 Санстефанског споразума Ниш је припојен Кнежевини Србији. У периоду од ослобођења до Мајског преврата Ниш је често називан Друга престоница Србије.
Почетком 1878. у Нишу је живело 12.801 становника у граду није било дипломираних лекара. Одмах по ослобођењу Ниш је у хигијенском погледу представљао стравичну слику. Код оболелих су доминирале туберкулоза, трбушни тифус, дизентерија, маларија и полне болести. Здравствено васпитање није постојало.
Куће су углавном биле неусловне за становање, улице узане, прљаве као и дворишта у која се изливала отпадна вода. У двориштима се слободно чувала стока а водоснабдевање и уклањање отпадака било је нерешено, те су због велике близине загађивача и бунара биле честе епидемије цревних заразних болести.
Ниш је постао погранични гарнизон, а након повлачења Турака и њихових лекара, остао је без ваљане здравствене заштите, у тренутку када је градом владала велика смртност њених грађана, што је захтевало хитно оснивање болнице.Павловић М., Антић Ч., Војна болница у Нишу, Монографија, Дирекција за издавачку и библиотечко-информатичку делатност, Београд,2010.
Ослобађањем Ниша од Турака и уласком у град српска војска грађанима Ниша није донела само слободу већ и здравствену заштиту. Са њом у Ниш пристижу и први школовани лекари.
Значај оснивања мини|<center>У овој згради, некада турске болнице код Ћеле Куле, основана је Велика нишка војна болница 1878. <center> мини мини|Еминентни лекари Војне болнице значајно су допринели у оснивању и раду Окружне болнице у Нишу (на слици)
Формирање и почетак рада Војне болнице за град Ниш, ширу околину, и цео југ Србије значио је истовремено први зачетак организоване здравствене заштите становништва на овим просторима. Здравствена култура становништва била је на ниском нивоу. Сујеверни народ користио је услуге надрилекара, травара, видара и турских хећима.
Оснивањем Војне болнице започео је и развој здравства у Нишу. Три године након оснивања Војне болнице основана је 1881. и прва цивилна, Окружна болница у Нишу, захваљујући еминентним лекарима Војне болнице који су значајно допринели у оснивању и раду Окружне болнице,, Приступљено 7. октобар 2010. а касније и Клиничког центра у Нишу. Све време од оснивања до данас болница је непрекидно здравствено збрињавала и грађанска лица Ниша и шире околине.Милошевић Р. Сто десет година Војне болнице у Нишу (1878—1988). Монографија, Војна болница; 1988.
Након две године од оснивања Војне болнице, 1880. године, у Србији је било:
105 лекара и 15 лекарских помоћника, (од којих око 38% или 38 лекара и 2 лекарска помоћника радило у Београду), 25 бабица (од којих је 75% или 19 радило у Београду) 32 апотекара.
У нишком округу 1880. године је радило:
9 лекара, 2 апотекара.
Сви они су били истовремено и припадници Војне болнице Ниш.Гордана Лазаревић, Драгана Михаиловић, Здравље у Србији године 1880. - годишњи извештај о целокупном стању здравља народа и његове домаће стоке, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Београд, Усмено изложено на редовном састанку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва 18.04. 2013. године
Захваљујући Војној болница, град Ниш је 1897. добио првог сталног хирурга (мајора др Михаила Петровића (1863—1934) који не само да је био начелник хируршког одељења и један од управника Војне болнице Ниш (1896—1912) већ и једини хирург у граду који је хонорарно радио, као и већи број припадника Војне болнице у првој нишкој Окружној болници).
Оснивање и почетак рада мини|<center>Пуковник др Владан Ђорђевић, оснивач и први управникВелике војне болнице у Нишу<center>
Наредбом Врховне команде српске војске, само недељу дана након ослобођења Ниша, на предлог начелника Санитета српске војске др Владана Ђорђевића, основана је 11. јануара (по старом календару) 1878, Велика ншка војна болница , за 1.000 болесника и рањеника, (од тада постојећих турских болница у Нишу, у којима су припадници новоформиране болнице затекли и преузели на даље лечење 384 турских рањеника и болесника).
Први болесници и рањеници који су примљени на лечење у новоформирану болницу били су војници из Српско-турских ратова али и становништво Ниша и околине. Зато је болница била изузетно активна све док није довршено лечење последњег рањеника и болесника из тек завршеног Српско-турског рата.
Када је у Ниш приспео др В. Ђорђевић ...„поверена му је управа над болницом код Ћеле-куле... са стотинак кревета, у коју је одмах по доласку првог управника упућено сто болесника из 6 болнице Шумадијског кора“...У моменту оснивања у болници је поред пуковника др Владана Ђорђевића (управника болнице кога је Врховна команда српске војске поставила својом наредбом), радило и; седам лекара, два лекарска помоћника, један апотекар, командир болнице и два писара. Убрзо је Врховној команди било јасно да постојећи капацитети болница у Србији нису довољни, па ова команда наређује, реорганизацију у којој Велика војна болница у Нишу постаје стална гарнизона здравствена установа. Прво са четири, а нешто касније и са пет одељења у свом саставу болница није била део јединственог болничког комплекса, јер је била смештена на разним крајевима градаЧ Прво одељење, чији је управник био др Лазар Стефановић, налазило се у објекту код „Ћеле-куле“, имао је издвојену администрацију и кухињу. Око овог одељења је временом изграђен читав болнички комплекс данашње Војне болнице Ниш. Поред др Стефановића у одељењу је радио и лекарски помоћник Розенберг и добровољац Црвеног крста К. Влашковић. Друго одељење, чији је управник био др Димитрије Поповић Треће одељење, чији је управник био Казимир Станишковски. Четврто одељење, чији је управник био др Јанко Сенкијевић Пето одељење, основано је нешто касније и на његово чело је дошао др Ђорђе Димитријевић. Сваком лекару додељено је по сто пацијената, а у сваком одељењу ангажовано је по 10 болничара. Поред наведених лица у болници су радили и: др Мурел, заробљени турски лекар и учитељи из Ниша Тодор Анастасијевић и Димитрије Ђорђевић који су постављени за болничке писаре.
Ношен обавезама начелника Санитета српске војске, а касније и политичара, пуковник др Владан Ђорђевић, напушта Ниш а за управника Сталне нишке војне болнице постављен је др Лазара Стевановића. Следе бројне реорганизације и промене капацитета, па се на дужности управника променио већи број санитетских официра; др Јарослав Кужељ (1878), др Васа Брентовић (1879), др Јован Порубовић (1880), др Михајло-Мика Марковић (1980—1886), др Владислав Јасјевски (1886—1893), др Милош Борисављевић (1893—1900), др Војислав Стојановић (1901—1910), др Михајло Митровић (1913), др Михаило Петровић (1913—1914).
Војна болница с краја 19. и у 20. веку Законом о устројству војске Краљевине Србије од 15. јануара 1883. прописан је статус лекара у санитетској служби српске војске, а Законом о формацији војске, Стална војна болница у Нишу постала је једна од пет сталних војних болница, које су територијално припадале војним областима.
Према овом закону, Стална војна болница у Нишу била је устројена тако да је у њој радило између 26 и 40 официра, подофицира и војника. Поред управника (санитетски мајора), радила су и двојица лекара са чином капетана или поручника, двојица лекарских помоћника у чину санитетских потпоручника, један апотекар - санитетски капетан и његов помоћник - санитетски потпоручник. У саставу болнице по том устројству налазио се и санитетски вод са наредником, поднаредником, двојицом до шесторицом каплара и 15 до 25 болничара, редова.
Војна болница од 1886. до 1914. мини|Пуковник Михајло-Мика Марковић један од управника ВБ и главних иницијатора за оснивање Пастеровог завода у Нишу. мини|<center>Санитетски бригадни генерал др Михаило Петровић<center>|265x265п По завршетку Српско-бугарског рата, у који је, као и српска војска, војни санитет ушао потпуно неспреман, и констатације тадашњег начелника Санитета српске војске пуковника Михајла-Мике Марковића (након инспекције болнице), ...„да су у њој јако лоши грађевински и смештајни услови“...,др М. Марковић, Моје успомене, Београд. (1906). стр. 85-86. за Војну болницу до краја 1890. су настали бољи дани. Године 1886. у болницу је након седамнаестогодишњег искуства у Србији, дошао Пољак, санитетски мајор Владислав Јасњевски који је постављен за управника Велике сталне војне болнице и референта Моравске дивизијске области, у Нишу, 1887. године. Др Јасњевски је био унапређен у чин мајора, што је био високи чин у време када није било генерала. Дужност управника нишке Сталне војне болнице обављао је од 1886. до 1894. године. У болничком тиму имао је: санитетске капетане прве класе, др Јована Ђокића и др Романа Далмајера; санитетског поручника Андрију Јанековића на дужности лекарског помоћника, др Павла Ошко, контрактуалног лекарског помоћника друге класе. Апотекарску службу су чинили: контрактуални апотекарски помоћник прве класе, Христифор Димитријевић, апотекарски помоћник, санитетски потпоручник Миливоје Вујичић и контрактуални апотекарски помоћник друге класе, Димитрије Томић. Комесар болнице је био пешадијски поручник Мирко Жујовић.Драговић, Симон, „Пољски лекари у Србији у XIX веку“, Зборник Сто година полонистике у Србији, Београд, 1996. Године 1889, у кругу Војне болнице код „Ћеле-куле“ почело је обнављање и градња три нова објекта са око 150 постеља, (мада су стварне потребе биле 300) уређује се болнички парк, гради локални водовод, канализација и остала пратећа инфраструктура. Мала болница-Ислахана (која је радила у старом турском објекту на локацији данашње Гимназије Стеван Сремац у Нишу). Због лошег стања у Ислахани она се претвара у простор за смештај администрације, апотеке, кухиње и болничке чете, а потом до краја 1890. она се измешта у круг болнице код Ћеле-куле.