Градишка (раније Босанска Градишка) је насељено мјесто и сједиште истоименог града у Републици Српској, БиХ. По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини према коначним подацима за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику, у насељу Градишка је живјело 13.691 лице,Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013, РЕЗУЛТАТИ ПО НАСЕЉЕНИМ МЈЕСТИМА а према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине 14.368 становника.
Историја Античко доба Градишка се, према писаним документима, први пут помиње прије нешто више од 700 година и то под називом Градишки Брод. Међутим, живот на просторима садашњег града, у ближој и широј околини, датира још од праисторијског доба.
У доба Римљана на мјесту садашњег града налазило се насеље или ()Вјекослав Клаић: Повиест Босне Загреб 1882. године, стр. 36, које је било важна раскрсница путева према истоку и југу Балкана, односно пристаниште за ријечну римску флоту, што довољно говори о стратешком значају насеља у то вријеме.
Угарски период
мини|десно|Средњовјековни град из угарског периода код Горњих Подградаца У средњем вијеку Градишка се налазила у саставу Угарског краљевства.Istorija-Gradiske-2008-web.pdf
Угарска је овим подручјем владала преко 400. година, од 1102. године, када је Хрватска и Славонија у чијем се саставу налазила и Градишка постале крунске земље Угарске, па до 1537. године. Подручје града припадало је жупи Врбас (). Око 1330. године Градишка се помиње као слободна варош. У средњем вијеку Градишка је имала велики значај као мјесто прелаза преко ријеке Саве.
За угарске владавине у сачуваним документима и на ондашњим географским картама осим Градишке спомињу се још и градови (насеља) Врбашки град и Ливач, по којем је Лијевче Поље и добило назив. Не може се са сигурношћу утврдити положај ова два насеља. За Врбашки град неки историчари тврде да је у питању Бања Лука, док с друге стране постоји могућност да се ово средњовјековно насеље налазило на једној узвисини изнад Горњих Подградаца гдје су и данас видљиви остаци утврђења, темељи цркве и старо гробље. У прилог овоме иде и чињеница да је Врбашки кнез убирао приходе од трговине на прелазу преко Саве код Градишке, а самог кнеза бирали су чиновници са угарског двора. Био је то кнежевски град, сједиште жупаније а касније и врбашког дистрикта.
У писаним историјским документима се сједиште жупе Врбас — Врбашки град, изричито спомиње 1293. године. Он се спомиње и као краљевски град. Врбашки град се помиње 1321. године када је издата повеља под градом Врбасом и 1398. године када је под овим градом боравио мађарско-аустријски краљ и будући њемачки цар Сигисмунд.
Отомански период мини|лево|Градишка 17. вијеку мини|лево|Битка за Градишку, 1789. године, Аустријско-турски рат (1787—1791)
Ово мјесто је 1537. године пало под власт Турака који су се на овим просторима задржали све до аустроугарске окупације 1878. године. У једном запису из 1532. године се наводи да је пожешки жупан Ђуро Банфина именован за управника тврђаве Градишка, коју је затим утврдио и наоружао да би се бранио од Османлија. У истом тексту се наводи да је тврђава касније нападнута те да су „Турци посла имали док су је придобили и од љутости са земљом сравнили“. Градишка се за вријеме Турака као цјеловит град простирала са обје стране Саве све до 1699. године када су Османлије протјеране из Мађарске и Славоније. Том приликом страдала је и Градишка коју је Лудвиг Баденски 1688. године заузео и запалио. Хришћанско становништво се почиње исељавати у Хрватску и Словенију, а неки чак и у Аустрију и Мађарску. У три краћа периода Градишка је била у саставу Аустрије (1688–1693, 1716-1741 и 1789-1797).
За вријеме Турака, Градишка је била значајна лука на Сави, што значи стратешко мјесто на коме се вршио утовар/истовар робе, војске и ратног материјала потребног за ратовање дуж цијеле Саве."Политика", 1. септ. 1936., стр. 12 Градишка је у то доба била полазна тачка четовања и на копну, и на ријекама Сави и Уни, одакле су кретали турски одреди на малим шајкама. Градишки шајкаши учествовали су 1592. године у освајању Бихаћа и 1593. године у бици код Сиска. За вријеме турске владавине поред Саве изграђена је тврђава Бербир. Аустријски генерал Петраш је први 1716. године освојио Градишку. Један француски инжењер је 1774. године ту тврђаву преправио и спремио да буде важно војно место."Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1842. године Иако су Турци и сам град прозвали Бербир, локално становништво то никад није прихватило.
За вријеме аустријско-турског рата (1787—1791) Градишку је 1789. године освојила аустријска војска на челу са Ернстом Гидеоном фон Лаудоном. Двије године касније Аустријанци се повлаче преко Саве а са њима и велики број хришћана који се насељавају по Славонији.
Подручје Градишке је вијековима било поприште освајача. Српско становништво је често дизало буне против Турака и других освајача. Септембра 1809. године у околини Градишке избила је Машићка буна због економске, националне и вјерске обесправљености Срба. Друга машићка буна избила је 1834. године из истих разлога.
Аустроугарски период мини|десно|Градишка у вријеме Аустроугарске мини|десно|Чланови Српског Сокола у Градишци
Од 1878. до 1918. године, Градишка је у саставу Аустроугарске. У овом периоду град мијења свој изглед, те од оријенталне касабе добија обрисе модерног европског града. Гради се градска вјећница (-{Rathaus}-), хотел „Кајзер“ (-{Kaiser}-), католичка црква Светог Рока и многобројне зграде у класицистичком стилу. Тврђава Бербир изграђена у турско доба, која је већ тада била у рушевном стању, у потпуности је срушена. Уређује се обала Саве и гради се насип који ће град заштити од поплава. Изграђена је рјечна лука у коју су пристајали путнички и теретни бродови. Такође, ово је и период значајног досељавања Нијемаца из пренасељених дијелова Њемачке у села у околини Градишке. Осим Нијемаца доселио се и велики број Италијана и Пољака који и данас живе у Градишци. С друге стране, са новом власти и променама нису се могли носити муслимани (данас Бошњаци) те је знатан број њих напустио Градишку и одселио се у Малу Азију.
Аустроугарске власти граде пругу Градишка — Горњи Подградци којом се експлоатисала шума са Козаре. У Подградцима је изграђена пилана која је запошљавала велики број људи. Са друге стране њемачки досељеници у Лијевче пољу знатно су унаприједили пољопривредну производњу.
На културном плану, у Градишци се оснива Соколско друштво. Вођство Српског Сокола у Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу побратимства. Први велики слет побратима и сокола одржан је у Градишци на Видовдан 1911. године. Поворка од 600 дисциплинованих побратима ишла је са соколском музиком на челу. Слет је привукао велике масе народа не само из босанскоградишког среза, него и из срезова сусједне Славоније.
До Првог свјетског рата у граду су постојале само основне школе. По завршетку школовања основци из Градишке и околине морали су ићи у Бања Луку или у друге градове Аустроугарске Монархије, најчешће у Нову Градишку.
Период Краљевине Југославије мини|лево|Трг Николе Пашића 1930-их мини|лево|Православни храм у Градишци 1940. године
Од 1918. до 1941. године, Градишка се налазила у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, одн. Краљевине Југославије. Град је био сједиште босанскоградишког среза који је осим територије данашње општине обухватао и дијелове који данас припадају србачкој општини (Стапари). Срез је у вријеме КСХС био дио Врбаске области, а након подјеле Југославије на бановине, Градишка је ушла у састав Врбаске бановине. Између два светска рата у граду је изграђен монументални православни храм (срушен око Видовдана 1941. године) од стране усташа, друмски мост преко Саве (1939, након понтонског из 1922"Политика", 29. авг. 1922., стр. 2), болница, соколски дом, зграде прве и друге основне школе и други објекти. Градско подручје имало је 64 улице. Ниједна улица није била асфалтирана, а само је мали број њих имао изграђене бетонске пјешачке плочнике. У граду је постојало нешто мало канализационе мреже, али без градског водовода.
Смјештена у изразито аграрном крају, Градишка је била централно насеље које је становништву пружало административне, трговачке, занатске, основне просветне и здравствене услуге. Индустријска производња у граду била је скромна, два парна млина, двије пилане и неколико млинова на Сави. Све остале привредне активности су биле, углавном, занатство, трговина и угоститељство. Електрична централа почела је са радом 1925. године и производила је струју за потребе града: градску расвјету, среске и општинске управне зграде, бановинске институције, пословне и стамбене објекте. Из Градишке електране се снабдијевао струјом и Државни казнени завод у Старој Градишци. Нижа реална гимназија у Градишци основана је 1921. године. То је била прва средња школа у граду која је ђацима са положеном малом матуром омогућавала да се запошљавају као чиновници или да настављају школовање у већим градовима. Народна библиотека у Градишци 1931. године имала је књижни фонд од 600 књига.
Рушење православне цркве од стране усташа У Босанској Градишки црква је разрушена око Видовдана 1941. године. Прво је минирана, али пошто није одмах срушена, позван је грађевинар Фрањо Соку, који је као Чех одбијао да руши цркву, али је приморан. Рушење је почело од крста на звонари. „Било је већ вече, а рушење је морало престати. Сутрадан се наставља, али крст са звонаре пада и убија на месту грађевинара Соку. Рушење је настављено док цркве није нестало са лица земље“.Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991). стр. 174
СФР Југославија Крај Другог свјетског рата народ овог краја дочекао је на згариштима и пустим огњиштима. На ратиштима и концентрационим логорима у Јасеновцу, Старој Градишки, Јастребарском и другим мучилиштима животе је изгубило око 13.000 Срба са подручја општине, а међу њима око 4.500 дјеце старости до 15 година. Послије рата уследила је обнова опустошеног града и општине. У Градишци се граде бројне фабрике, школе, вртићи, стамбени и други објекти. Захваљујући плодном Лијевче пољу и развијеној индустрији у граду општина Босанска Градишка налазила се на листи развијенијих општина СР Босне и Херцеговине у вријеме СФРЈ. Од седамдесетих година 20. вијека велики број људи одлази на привремени рад у земље Западне Европе, првенствено у Њемачку и Аустрију (гастарбајтери).
Седамдесетих година несмотреним планирањем и изградњом дошло је до својеврсног урбицида у граду. Стара здања грађена за времена Аустроугарске и Краљевине Југославије руше се да би се на њиховом мјесту градиле зграде разних намјена у нама познатом социјалистичком духу. Тако је популарни "градишки корзо", улица уз ријеку Саву која је уједно била и шеталиште у вечерњим часовима, тих година потпуно девастиран а старе зграде грађене у неокласицистичком стилу су порушене да би се изградио тадашњи Дом Културе.
Грађански рат у Југославији Распадом СФР Југославије и проглашењем независности Хрватске, Градишка се 1991. године нашла на првој линији фронта. У раним јутарњим часовима, 8. августа 1992. године непријатељ је из правца Хрватске покушао напад на приградско насеље Бок Јанковац при чему је животе изгубило шеснаест бораца ВРС.Sećanje na stradale: U odbrani Gradiške od hrvatske vojne jedinice “Berbir bojna” 1992. poginulo 16 vojnika Агресор је након жестоке битке побјеђен и протјеран преко Саве, а непријатељска војна јединица „Бербирска бојна“ имала је велике губитке од преко 250 погинулих.