десно|мини|Застава четника садржи библијске мотиве. Под термином четници (од речи чета, четовање) до краја 19. века су се подразумевали герилски борци сврстани у мале борбене јединице — чете. У српским песмама често се за хајдуке и ускоке користи термин четник. Од краја 19. века за припаднике добровољачких српских формација које су настале крајем 19. века и које су организовале и помагале власти у Србији у циљу слабљења турске моћи на Балкану везује се назив четник. Паралелно с термином четник, до Првог балканског рата фигурира и израз комита као термин за припадника револуционарног-четничког комитета. Израз „комита“ је примљен од припадника Унутрашње македонске револуционарне организације и од чланова српске четничке организације, док су се грчки револуционари-герилци називали андартима.
У Другом светском рату назив четници се односи и на остатке војске Краљевине Југославије које је реорганизовао Драгољуб Михаиловић, а чије је званично име било Југословенска војска у отаџбини, као и за борце Косте Пећанца.
Порекло
На Балкану су четничку акцију први отпочели Бугари. Године 1893, и 1894. у Солуну основана је Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО) с циљем да оружаном герилском руком обезбеди Бугарској присаједињење Македоније и Тракије. Грчки четници, андарти, деловали су у спорним словенско-грчким областима против чета бугарских организација од 1902.http://www.promacedonia.org/obm1/index.html; http://www.promacedonia.org/obm2/index.html; Српски четници или комите су првобитно, од 1903. своје акције усмеравали на заштиту Срба у Османском царству од терора муслиманских банди и чета ВМРОа.
На почетку Балканских ратова постојало је 110 бугарских (ВМРО), 108 грчких, 30 српских и 5 влашких одреда. Они су подржавали своје стране у турској позадини у Првом балканском рату.
Комитске борбе у Македонији
мини|Четници у Македонији Од укидања Пећке патријаршије сви православци су били подређени Цариградској патријаршији која је заступала грчке интересе, негирајући постојање других нација под својом управом, што у великој мери изазива револт балканских Словена, у првом реду Срба и Бугара. Године 1872, бугарска црква добија самосталност и почиње са оснивањем школа, црквених општина и библиотека. Они који нису хтели да прихвате ова настојања, остајали су под управом цариградске патријаршије. Србија 1885. године почиње са просветном и културном акцијом, у исто време тражећи да се постављају српске владике у крајевима где су Срби већина. Томе су се Грци жестоко противили. За то време, Бугари, пошто су имали националну цркву која је оснивала школе, остварују свој утицај, нарочито у градовима.
Да би појачали свој утицај Бугари се одлучују на оружану акцију. Почињу да шаљу чете у Македонију и Стару Србију и дижу буну у области Струме. Припадници ових чета касније се називају комитама. Једна група оснива организацију ВМРО са циљем да се избори за аутономију Македоније. Читаву територију деле на рејоне којима су на чело постављали војводе. Људство је организовано по десетинама на тај начин да ниједан комита није знао имена осталих девет. У почетку у ову организацију улазе и многи Срби чији је циљ био ослобођење од Турске. Касније, главни утицај у овој организацији преузима Врховни комитет састављен од високих бугарских официра, чији је циљ био прикључење Македоније Бугарској. Због тога све више долази до сукоба између Срба и Бугара. Бугари све више притискају Србе како би их навели да напусте цариградску патријаршију и прикључе се њиховој цркви често користећи убиства као метод убеђивања. На удару су били нарочито свештеници, учитељи и школски настојници.
Од 1897. до 1903. године такве акције не дају очекивани успех. ВМРО је зато желела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварење циљева. Зато на Светог Илију 1903. године дижу устанак у Крушеву (тзв. Илиндански устанак) где су већину становништва чинили Власи. Због лоше организације устанак је пропао, а највише је страдало локално становништво, док су се чете из Бугарске повукле. Тада је почео још већи терор Бугара према Србима што је навело Србе да се сами организују.
Српски комити у Македонији мини|десно|100п|Велешки војвода Јован Бабунски Прва српска чета је формирана у Београду 29. маја 1903, имала је 8 четника, а командант је био Илија Славе, Србин из Македоније.
У септембру 1903. године основана је у Београду «Српска револуционарна организација» и њен Централни одбор. За председника је изабран др Милорад Гођевац, а за чланове Васа Јовановић, Лука Ћеловић, генерал Јован Атанацковић, Љубомир Давидовић, Голуб Јанић и академик Љубомир Стојановић.Станислав Краков, Пламен четништва, Београд 1930, 89-93.
Касније им се прикључио капетан Живојин Рафајловић из Врања, који је до тада самостално организовао пребацивање наоружаних људи у Стару Србију.
У то време, због све већег насиља ВМРО-а, Срби у Старој Србији и Македонији су се и самостално организовали. Мицко Крстић у Поречу, Чича Павле Младеновић и Јован Станојковић-Довезенски у Кумановској кази основали су чете у својим крајевима и први пружили организовани отпор Бугарима.
мини|десно|Чета војводе Крсте Ковачевића 1905. У Скопљу 1905. године Срби стварају удружење Српска одбрана које је почело са организовањем чета на терену, најпре састављених од мештана који су били под утицајем виђенијих људи и учитеља, а касније су чете формиране и у Србији и пребациване преко границе. Чете су биле различите јачине, а вођа је имао титулу војводе. Формирана су два Горска штаба за територије источно и западно од Вардара. У почетку је то више била ствар приватне иницијативе, јер званично Србија није подржавала ову акцију због противљења великих сила. Касније, све јачи је био утицај српских официра, а од 1905. године руковођење је преузело Министарство иностраних послова.
До 1907. године Срби су створили добру војну организацију, чија је највећа активност била изражена на подручју Скопског и Битољског вилајета. У више борби четници су успели да потисну бугарске чете, тако да су ови задржали упоришта углавном у градовима, јер тамо због присуства турске војске није смело да буде оружаних сукоба. Ипак, одиграло се и више борби са турском војском и наоружаним групама Албанаца, тако да су српске чете и поред великих жртава, успеле да ставе под контролу већи део територије данашње Македоније.
У овим борбама истакло се више војвода. Међу њима најпознатији су били: Мицко Крстић, Јован Бабунски, Глигор Соколовић, Василије Трбић, Јован Долгач, Анђелко Алексић, Крста Трговишки, Илија Јовановић — Пчињски, Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић, Коста Пећанац, Ванђел Димитријевић, Тодор Крстић-Алгуњски, Сретен Рајковић-Руднички, Ђорђе Ристић Скопљанче, Војин Поповић — Вук, Војислав Танкосић, Цене Марковић, Раде Радивојевић-Душан Вардарски, Тренко Рујановић, Зафир Премчевић, Јосиф Михаиловић, Павле Блажарић, Емилио Милутиновић, Михаило Јосифовић и Бошко Вирјанац.
Крајем 1907. године дошло је до размимоилажења у четничком покрету. Једна група је хтела да се акцијом руководи из Београда, а друга је била за првенство Скопља. Централни одбор је послао капетана Алимпија Марјановића.
Године 1908, у Турској се десила Младотурска револуција, чије су вође пропагирале једнакост свих становника без обзира на веру. Због тога, под притиском великих сила, дошло је до обуставе четничке акције – до распуштања чета на терену.
У то време је дошло до кризе због анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Пошто се очекивао рат створени су четнички одреди и распоређени дуж Дрине. Њима су командовали Војислав Танкосић, Војин Поповић — Вук и Јован Бабунски. Тада је створена и организација Народна одбрана са циљем да прикупља добровољце и средства за помоћ Србима у Босни и Херцеговини, али је убрзо под притиском европских сила, њена активност морала да буде обустављена а Србија је била приморана да прихвати анексију.
У јужној Србији и Македонији, Бугари и Албанци су поново почели да врше насиље над Србима. У то време убијени су и војводе Мицко Крстић и Глигор Соколовић. Стање је било такво да је 1911. године поново почело слање чета и пренос оружја, да би се ојачале локалне чете. Пред почетак Првог балканског рата Горски штаб је стављен под команду штаба Прве армије. Четници на терену су организовани да би изазивали пометњу у позадини турске војске. На граници, чете су окупљене у одреде под командом војвода Божина Симића, Војислава Танкосића и Војина Поповића — Вука. Прве борбе и заузимање караула извели су четници. Козјачки одред војводе Вука је учествовао у Кумановској бици и имао је озбиљне губитке. Први је стигао у средње Повардарје и у Азоту (област између Велеса и Прилепа) се спојио са одредом Василија Трбића. Прековардарски одред је учествовао у борбама између Дебра и Кичева, у околини Охрида и у Битољској бици. Након завршетка рата четнички одреди из Србије су распуштени, а локалне чете су и даље водиле борбе са Албанцима и бугарским четама. Четници Василија Трбића су имали значајну улогу у гушењу побуне Албанаца 1913. године на подручју Дебра.
Четничка заклетва „Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа, Амин! Ја _____ заклињем се у Господа Бога у Господа Сина Исуса Христа и Господа Духа Светога: Заклињем се у хлеб овај, заклињем се у крст овај, заклињем се на нож овај и револвер, да ћу тачно и свесно, безусловно испуњавати све наредбе Комитета које ми се буду дале, а које иду у корист нашег ослобођења и уједињења са Мајком Србијом, а под управом Комитета. Ако би се намерно огрешио о дату заклетву, да ме Бог, Крст, Име, Слава и хлеб казне, а нож и револвер казну изврше. Амин!”
Четничка заклетва први пут је изговорена у Београду 28. априла 1904. године. Комитет у заклетви односи се на Српски револуционарни комитет који је основан 1903. године.
Нови крајеви после Балканских ратова Колико је Влада Краљевине полагала на питање безбедности у новим крајевима, може се видети и по томе што је поред војске и полиције одлучила да формира и четири батаљона добровољаца четника за ове крајеве. Мишљење је било да су ови батаљони неопходни, па је одобрено Инспекторату полиције да изврши њихову организацију. Тим поводом, начелник Штаба Врховне команде, ђенерал Живојин Мишић је у Скопљу потписао наредбу о образовању четири батаљона добровољаца четника са привременим седиштима и то – Први батаљон у Св. Николи (Клисели), Други у Приштини, Трећи у Ђевђелији и Четврти у Неготину на Вардару. Било је предвиђено да се попуњавање ових батаљона врши из редова становништва нових крајева. Поред бивших четника хришћана из ових округа, било је предвиђено да се у добровољачке батаљоне примају првенствено Турци и Арнаути који су служили у турској војсци, тако што би задржали чинове које су имали. У ове батаљоне су могли бити примљени чак и бивши турски официри, уколико су за тако нешто изразили жељу. Сви примљени добровољци су били обавезни да положе заклетву краљу Петру по обредима дотичне вероисповести, после чега су потпадали под заштиту српских војних закона и Уредбе о војној дисциплини.ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ КРАЈЕВА ПРИСАЈЕДИЊЕНИХ СРБИЈИ ПОСЛЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА 1912- 1913, Владимир Д. Вучковић
Четници у Првом светском рату мини|200п|Чета Стојана Вуковића. Снимио Арчибалд Рајс Пред Први светски рат четници су распоређени у четири одреда: Златиборски, под командом Косте Тодоровића, Јадарски, под командом Војина Поповића, Руднички, под командом Војислава Танкосића и Горњачки, под командом Велимира Вемића. Намењена им је улога командоса. Наступали су као претходница, а у одступању су остајали у непријатељској позадини. Учествовали су у свим значајним биткама до протеривања непријатеља и ослобођења Београда 1914. године. Поједине чете су деловале 1914. године у борбама у источној Босни и допрле у близину Сарајева.