Милунка Савић Глигоревић (Копривница, 1890. или 28. јун 1892 — Београд, 5. октобар 1973) била је српска јунакиња Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, као и жена са највише одликовања у историји ратовања. Рањавана је у борбама девет пута, а због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.
Биографија
Рођена је 1890. године или 28. јуна 1892. године како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање у Старој Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.Дом хероине Милунке Савић ниче из корова („Вечерње новости“, 12. новембар 2015) Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра / 3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић.
У Балканским ратовима 1912. године и 1913. године борила се преобучена у мушкарца. Њен пол је открило болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.
У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Примили су је Војвода Путник и Краљ Александар - који ју је одредио у Други пук."Политика", Београд 12. фебруар 1935. године Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкотланђанка Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко јунаштво, добила Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и груди и тако повређена се повлачила са српском војском преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године. Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији. Тада је заробила 23 бугарска војника. Након рањавања је пребачена у Бизерту, у Тунису, где је лечена у француској војној болници. О својим болесничким данима у Бизерти је рекла следеће:
,,Како су ме рањену неговали у Бизерти! У мојој соби није се могло окренути од цвећа, поморанџи и чоколада, које су ми доносиле француске госпође и официри. Често ме је обилазио и седи француски генерал адмирал Гепрат. Било ми је стало и до живота, и до бојишта. Бојала сам се да ће наши пробити фронт, кренуће у Србију, сломиће немачке и бугарске пукове, смрвиће их, а ја нећу бити међу њима. Узимала сам лекове, тражила да ми стално превијају рану, а храну гутала како бих што пре стала на ноге.“
Из Бизерте се на Солунски фронт враћала бродом ,,Полинезија", заједно са петсто српских кадета. 10. августа 1918. Немци су торпедовали брод, недалеко од Марсаскале на Малти. Погинуло је пет српских војника и шест чланова француске посаде. Милунка Савић је преживела бродолом и лечена је у болници на Малти а потом је наставила пут на Солунски фронт.
Добила је многа одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом.Милунка међу бомбашима („Вечерње новости“, 20. април 2013), приступљено 21. априла 2013. Након рата и формирање нове државе Краљевине СХС/Југославије борави са војном службом у Мостару. Тамо упознаје у војсци осам година млађег Вељка Глигоријевића за којег се убрзо удаје. Након демобилизације, 1920. године, Милунка као војни ветеран и Солунац добија од државе по закону имање од осам јутара земље у Степановићеву крај Новог Сада. Ово насеље је формирано доделом земље војним ветеранима. У овом насељу, Милунка је на свом имању сазидала кућу а 1924. године са супругом Вељком добија кћерку Милену.
Због несугласица, њен брак са Вељком се распада и она се по разводу 1929. године сели у Београд где добија посао у једној од најмоћнијих финансијских институција Краљевине Југославији. У питању је тадашња Хипотекарна банка, бивша Управа фондова Краљевине Србије, у чијој велелепној згради се данас налази Народни музеј у Београду. Пошто није имала школе и стручне спреме, добила је једини посао који је могла да обавља, а то је посао спремачице кога се као часна жена не само није стидела, већ га је врло савесно обављала. Напредовала је у служби и руководила је чистачицама зграде Хипотекарне банке, док је имала, одличну плату за то време и за такву врсту посла, која је била на нивоу једног лекара или инжињера. Треба имати у виду да је Милунка припадала генерацији жена са села које су од малих нога стицале радну навику и кондицију да обављају разноврсне кућне и пољске послове као и послове око марве. мини|Спомен табла на кући Милунке Савић у улици Милунке Савић на Вождовцу мини|Споменик Милунки Савић у насељу Браће Јерковић у Београду Милунка је тада као самохрана мајка била у стању да сагради поново врло пристојну кућу на Вождовцу, недалеко од вождовачке цркве Светих цара Константина и царице Јелене, која се у то време такође гради. Тада су се на Вождовцу куповали плацеве и градили куће махом официри и државни чиновници.
Милунка је имала велику љубав према деци па се посвећено одлучује бавити хуманитарним и хранитељским радом. Поред своје ћерке, усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис. Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.
Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао. Становала је у Скадарској 33, усред Београда са три кћерке, са искљученом струјом, а ноћу је прела вуну."Политика", Београд 12. феб. 1935.
На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села. Почетком 1936. је извештавано о њеној намери да се прикључи етиопској војсци у Абисинском рату."Политика", 5. јан. 1936
Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.
Након рата, власт јој је 1945. године доделила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. Скупштина града Београда доделила јој је, 1972. године, једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је штрикајући (према исповести њеног унука) у том стану 5. октобра 1973. године. Породична кућа је продата 1974. године.Кућа Милунке Савић избраздана пукотинама и нагризена влагом („Политика“, 17. новембар 2013)
Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.Милунка Савић сахрањена у Алеји великана уз мелодију песме Тамо далеко („Вечерње новости“, 10. новембар 2013) Милунка Савић је најодликованија жена Првог светског рата.
Ордење Домаћа одликовања
Одликовања Наредника Милунке Савић 100п|Орден Карађорђеве звезде100п|Орден Легије части100п|Орден Легије части100п|Ратни крст 1914—1918 са златном палмом Златна Карађорђева звезда са мачевима (1917) Златна Медаљa за храброст „Милош Обилић“ Споменица на Први светски рат 1914—1918. Албанска споменица
Инострана одликовања
Орден Легије части 4. и 5. реда, Француска Ратни крст 1914—1918 са златном палмом, Француска
Наслеђе мини|десно|200п|Основна школа „Милунка Савић“ у Витановцу код Краљева
На њеној бившој кући на Вождовцу, у улици која данас носи њено име постављена је спомен-плоча. У Јошаничкој Бањи је 1995. године подигнут споменик у природној величини, вајара Љубише Манчића. Споменик Милунки Савић подигнут је и у Инђији. Године 2015. у родном селу Копривница реконструисана је Родна кућа Милунке Савић. Од 2016. У Јошаничкој Бањи и Копривници се крајем октобра одржава манифестација Дани Милунке Савић.
Удружење ратних добровољаца 1912—1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Милунку Савић је прогласило за свог почасног члана. Радио-телевизија Србије је снимила документарни филм посвећен њој. Ауторка филма је Слађана Зарић, а режисерка Ивана Стивенс. Филм је премијерно приказан октобра 2013. године. У Дому војске у Београду направљена је и мултимедијална изложба, дело исте ауторке, која је приказана у септембру и октобру 2013. године.
Представа под називом Легија части — Милунка Савић, у режији Миленка Павлова, је премијерно изведена на сцени Академије 28 у Београду 28. јануара 2014. године. Главну женску улогу (Милунку) играла је Злата Нуманагић.
Поред Београда, у њену част, њено име носе улице и у Ваљеву, Зрењанину, Јагодини, Краљеву, Косјерићу, Крушевцу, Младеновцу, Нишу, Параћину, Шапцу, Свилајнцу, као и у Степановићеву и Јошаничкој Бањи. Године 2013, у Витановцу, насељеном месту града Краљева, основна школа добила је назив по Милунки Савић.
Амерички сајт „Listverse” уврстио је Милунку Савић на листу 10 највећих жена које су се бориле у неком од ратова током новије историје.
Меморијални комплекс са сталном изложбеном поставком посвећен Милунки Савић је отворен у октобру 2020. у Јошаничкој Бањи.
Њен лик се појављује у ТВ споту амбасаде САД у Србији 2022. године.
Шведска пауер метал група Сабатон посветила јој је песму под називом -{Lady of the Dark}- на свом албуму -{The War to End All Wars}- из 2022. године.
Влада Републике Србије од 2024. године додељује признање Милунка Савић женама које су својим делима допринеле развоју друштва, бризи о породици и очувању породичних вредности.
Галерија
Види још Хероине Првог светског рата у Србији Родна кућа Милунке Савић Споменик Милунки Савић у Јошаничкој Бањи Споменик Милунки Савић у Београду Кућа Милунке Савић у Београду Споменик Милунки Савић у Инђији Наталија Бјелајац Софија Јовановић (ратник) Положај жена у Србији у Великом рату
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе Милунка Савић - хероина Великог рата, РТС Мерила времена - Званични канал Милунка Савић, РТС Квадратура круга - Званични канал Трибина „Милунка Савић – хероина Гвозденог пука“ Обнавља се спомен комплекс Милунки Савић (М. Дугалић, Политика, 19. новембар 2019) Сајт посвећен Милунки Савић Милункин српски непоклек Извор који говори о њеном преоблачењу у мушкарца Милунка Савић: Орлеанка у шињелу („Вечерње новости“, фељтон, септембар 2013) Легендарна Милунка Савић / Милункин пут до легенде (Солунци говоре, Жене Солунци говоре) Забрањена репортажа о Милунки Савић („Недељник”, 9. јануар 2017) Милунка Савић није заборављена („Политика”, 6. октобар 2021)
Категорија:Рођени 1890. Категорија:Умрли 1973. Категорија:Рашчани Категорија:Српски војници у Првом светском рату Категорија:Солунски борци Категорија:Бањички логораши Категорија:Сахрањени у Алеји великана на Новом гробљу у Београду Категорија:Носиоци Албанске споменице Категорија:Носиоци Ордена Карађорђеве звезде