Карл фон Лине (, ; Росхулт, 23. мај 1707 — Хамарби, 10. јануар 1778) био је шведски природњак, научник и академик. Познат је као „отац таксономије“, а такође се сматра и једним од „очева модерне екологије“. Оснивач је систематике, биолошке дисциплине. Увео је биномијалну номенклатуру, по којој се назив сваке врсте састоји из две речи — назива рода и описа врсте, а сва научна имена живих бића која је он дефинисао имају уз назив рода и врсте скраћеницу -{L.}- која означава да им је име дао сам Лине. Овај шведски природњак је дао и научно име људској врсти — -{Homo sapiens}- — и класификовао је у ред -{Primates}-. Линеов хијерархијски систем, односно рангирање од вишим ка нижим таксонима (раздео — класа — ред — фамилија — род — врста) и обрнуто, остао је непромењен до данас.

Лине је рођен у унутрашњости Смоланда, у јужној Шведској. Већину свог високог образовања стекао је на Универзитету у Упсали, а почео је да држи предавања из ботанике око 1730. године. Живео је у иностранству између 1735. и 1738. године, а потом се вратио у Шведску, где је постао професор медицине и ботанике. Четрдесетих година 18. века, послат је на неколико путовања кроз Шведску да пронађе и класификује биљке и животиње. Педесетих и шездесетих година истог века, наставио је да прикупља и класификује животиње, биљке и минерале, те је објавио неколико томова. У време своје смрти, био је један од најпризнатијих научника у Европи.

Био је оснивач природњачког музеја у Упсали, први председник Шведске академије наука, члан Француске академије наука, као и других научних друштава и академија.

Биографија Детињство и образовање Рођен је 23. маја 1707. године, у провинцији Смоланд у јужној Шведској. Његов отац, Нилс Ингемарсон Лине, био је и страствени вртлар и лутерански свештеник, а Карл је показао заинтересованост према биљкама и њиховим именима већ у раном узрасту. Карл је, на неки начин, разочарао своје родитеље не показујући ни способности ни жеље за свештенство, али његова породица се донекле утешила када је 1727. године уписао Универзитет у Лунду и почео да студира медицину. Годину дана касније, пребацио се на Универзитет у Упсали, тада најпрестижнији универзитет у Шведској; међутим, медицинске установе на том универзитету су биле занемарене и запуштене. Већину времена у Упсали, Лине је провео радећи оно што је највише волео — прикупљање и проучавање биљака. У то време, ботаничка обука је била саставни део медицинског програма, јер је сваки лекар морао бити способан да припреми и пропише лекове добијене из лековитих биљака. Упркос томе што је био у тешким финансијским тешкоћама, Лине је успео да 1732. године организује ботаничку и етнографску експедицију у Лапонију. Године 1734, организовао је још једну експедицију у централној Шведској.

Лине је 1735. године отишао у Холандију, у кратком временском периоду стекао медицинску диплому на Универзитету у Хардервајку, а потом се уписао на Универзитет у Лајдену ради додатних студија. Исте године, објавио је прво издање његове класификације живих бића, „Систем природе“ ().. Током ових година, срео је и дописивао се са цењеним европским ботаничарима, те наставио да развија своју шему класификације. Вративши се у Шведску 1738. године, вежбао је медицину — специјализовао се за лечење сифилиса — и предавао у Стокхолму, пре него што му је 1741. године у Упсали додељена професорска титула.

Каријера и породица Када се Лине вратио у Шведску 28. јуна 1738. године, отишао је у Фалун, где се верио са Саром Елизабет Мореа. Три месеца касније, преселио се у Стокхолм како би нашао посао лекара, те тако омогућио услове за стварање породице. Лине је пронашао покровитеља, упознао се са грофом Карлом Густавом Тесином, који му је помогао да добије посао као лекар у Министарству ратне морнарице. За то време у Стокхолму, Лине је помогао у оснивању Краљевске шведске академије наука, те је постао њен први председник, а изабран је жребањем.

Након што су му се финансије побољшале, те постала довољне за стварање породице, добио је дозволу да се ожени својом вереницом, Саром Елизабет Мореа. Њихово венчање је одржано 26. јуна 1739. године, а седам месеци касније, Сара родила свог првог сина, Карла. Две године касније, добили су ћерку коју су назвали Елизабет Кристина, а наредне године Сара је родила Сару Магдалену, која је умрла након само 15 дана живота. Сара и Лине ће касније имати четворо деце — Ловису, Сару Кристину, Јоханеса и Софију.

У Упсали је обновио универзитетску ботаничку башту те уредио биљке према његовом систему класификације, направио још три експедиције у различитим деловима Шведске и инспирисао генерације студената. Године 1750, Лине је постао ректор Универзитета у Упсали, са чиме почиње период у којем природне науке постале поштоване. Највероватније његов најважнији допринос за време проведено Упсали јесте време које је провео подучавајући студенте, а многи од њих отпутовали су у разна места на свету, како би прикупљали ботаничке узорке — укупно деветнаест њих је отишло на различите експедиције. Лине је своје најбоље студенте називао „апостолима“, а његов најпознатији ученик, Данијел Соландер, био је природњак на првом путовању око света капетана Џејмса Кука, те је у Европу донео прве колекције биљака из Аустралије и Јужног Пацифика. Линеова предавања била су веома посећена и често их је одржавао у Ботаничкој башти. Покушао је да научи студенте да мисле својом главом и не верујем никоме, чак ни њему. Од његових предавања, једино су популарније биле ботаничке екскурзије одржаване сваке суботе током лета, где су Лине и његови студенти истраживали флору и фауну у близини Упсале.

Пре Линеа, именовања врста варирало је од научника до научника. Многи биолози давали су врстама дуга описна имена, гломазне латинске називе, тако да научници када су поредили два описа неке врсте нису могли да са сигурношћу тврде који организми се помињу. Потреба за ефективним именовањем постала је већа, након што је огроман број биљака и животиња донесен у Европу из Азије, Африке и Америке. Након експериментисања са разним алтернативама, Лине је поједноставио именовање означавајући род једним латинским именом, а врсту једним придевом — та два имена чине име врсте биномијалним ( — „два имена“). Овај биномијални систем брзо је постао стандардни систем за именовање врста. Најстарија имена биљака, која се и данас користе, објављена су у књизи „Врсте биљака“ () из 1753. године, док су најстарија имена животиња она која се налазе у десетом издању „Система природе“ () из 1758. године. Иако Лине није био први који је користио биномијална имена, био је први који их је користио доследно, и из тог разлога, латински називи које су природњаци користили пре Линеа, обично се не сматрају важећим по правилима номенклатуре.

Последње године и смрт Лине је разрешен свих дужности у Шведској краљевској академији наука 1763. године, али је наставио да ради тамо још више од десет година након тога. Поднео је оставку на место ректора Универзитета у Упсали у децембру 1772. године, углавном због лошег здравственог стања.

Током последњих година живота, Лине се доста мучио и борио са болестима. Године 1764, боловао је од болести која се звала „упсалска грозница“, добио је ишијас 1773. године, а следеће године доживео је мождани удар који га је делимично парализовао. Претрпео је други мождани удар 1776. године, изгубио контролу над десном страном тела, те остао лишен меморије; иако је још увек био у стању да се диви својим радовима, није могао да се препозна као њихов аутор.

У децембру 1777. године, доживео је још један мождани удар, који га је знатно ослабио, што је на крају довело до смрти 10. јануара 1778. године у Хамарбију. Упркос жељи да буде сахрањен у Хамарбију, дана 22. јануара је сахрањен у упсалској катедрали.

Линеова библиотека и збирка радова су остављене његовој удовици Сари и њиховој деци. Енглески ботаничар, Џозеф Бенкс, хтео је да купи заоставштину, али је син Карл то одбио, те преселио збирку у Упсалу. Међутим, 1783. године Карл је умро, а Сара наследила збирку, пошто је надживела и мужа и сина. Сара је покушала да збирку прода Бенксу, али он више није био заинтересован; међутим, један његов познаник пристао је да купи исту. Тај познаник је био двадесетчетворогодишњи студент медицине, Џејмс Едвард Смит, који је купио целу збирку од 14.000 биљака, 3.198 инсеката, 1.564 шкољки, око 3.000 писама и 1.600 књига. Пет година касније, Смит је основао „Линеово друштво у Лондону“. Презиме Фон Лине окончано је са сином Карлом, који се није никада оженио, а његов други син, Јоханес, умро је у доби од 3 године.

Објављивање -{Systema Naturae}-

Један од првих научника са којима се Лине састао у Холандији био је Јохан Фредерик Гроновиус, којем је Лине показао један од неколико рукописа које је донео са собом из Шведске. Рукопис је описивао нови систем класификације биљака. Када га је Гроновиус видео, био је врло импресиониран и понудио да помогне око плаћања штампања. Уз додатни новчани допринос шкотског доктора Исака Лосона, рукопис је објављен као -{Systema Naturae}- (1735).

У Холандији се упознао и с једним од најугледнијих лекара и холандских ботаничара Херманом Бургавеом, који је покушао да убеди Линеа да тамо гради каријеру. Бургаве му је понудио пут у Јужну Африку и Америку, али је Лине одбио, наводећи да не би поднео врућине. Уместо тога, Бургаве га је уверио да треба посетити ботаничара Јоханеса Бурмана. Након посете, Бурман, импресиониран знањем његовог госта, одлучио је да Лине треба да остане с њим током зиме. Током тог боравка, Лине је помогао Бурману у раду на -{Thesaurus Zeylanicus}-. Бурман је заузврат помогао Линеу у раду на књигама: -{Fundamenta Botanica}- и -{Bibliotheca Botanica}--{}-.

Ректор Универзитета у Упсали

Године 1750, Лине је постао ректор Универзитета у Упсали, почевши тако стваралачки период тамо где су цењене природне науке. Можда је најважнији допринос који је дао током свог службовања у Упсали био предавачки; многи његови ученици отпутовали су у разна места у свету да прикупљају ботаничке узорке. Најбоље од тих студената, Лине је прозвао својим „апостолима“. Његова предавања су била врло популарна и често су одржавана у Ботаничком врту. Покушао је научи студенте да мисле својом главом и не верују никоме, ни њему. Још популарније од предавања, биле су ботаничке екскурзије, које су организоване сваке суботе током лета, када су Лине и његови ученици истраживали флору и фауну у близини Упсале.

-{Philosophia Botanica}- -{Philosophia Botanica}-, Лине је објавио 1751. Књига садржи комплетан преглед система таксономије коју је користио у својим ранијим радовима. Такође садржи информације и о томе како се води дневник рада и запажања на путовањима и како да се одржава ботанички врт.

-{Nutrix Noveca}- мини|усправно|Корице -{Nutrix Noverca}- (1752)

У Линеово време, било је нормално за жене више класе да имају дојиље за своје бебе. Лине се придружио кампањи за окончање ове праксе у Шведској и промовисао је дојење мајке. Тако је 1752. објавио тезу уз Фредерика Линдберга, лекара-студента, на основу својих искустава. У традицији тог периода, ова дисертација је у суштини имала смисао председавајућег рецензента (-{prases}-) за излагање које је имао студент. Линеова 'дисертација' је преведена на француски језик (Ј. Е. Гилиберт) у 1770. као -{La Nourrice marâtre, ou disertacija sur les apartmana funestes du nourrisage Mercenaire}-. Лине је предложио да би деца могла апсорбовати личност својих дојиља кроз млеко. Дивио се пракси бриге о деци код Лапонаца и нагласио како су им здраве бебе, у односу на оне Европљане који су запослили дојиље. Поменуо је и поређење са понашањем дивљих животиња и нагласио како ниједна од њих не ускраћује новорођенчади мајчино млеко. Мислио је да је његов активизам одиграо улогу у његовом избору термина -{Mammalia}- за класу организама.

-{Species Plantarum}- мини|Приказ полинације у -{Praeludia Sponsaliorum Plantarum}- (1729)