Жан Пијаже

Жан Вилијам Фриц Пијаже (; Нешател, 9. август 1896 — Женева, 17. септембар 1980) је био швајцарски развојни психолог и филозоф, познат по својој теорији когнитивног развоја и епистемолошког погледа који се данас заједно називају генетичком епистемологијом.

Пијаже је придавао велики значај образовању деце. Као директор Међународног бироа за образовање, он је 1934. године изјавио да је „само образовање способно да спасе наша друштва од могућег колапса, било насилног, било постепеног”. Његова теорија развоја детета проучава се у програмима иницијалног образовања, а наставници настављају да уграђују стратегије засноване на конструктивизму.

Пијаже је основао Међународни центар за генетичку епистемологију у Женеви 1955. док је био на факултету Универзитета у Женеви, и руководио центром до своје смрти 1980. године. Број сарадње које је његово оснивање омогућило и њихов утицај на крају су довели до тога да се Центар у научној литератури назива „Пијажеова фабрика“.

Према Ернсту фон Гласерсфелду, Пијаже је био „велики пионир конструктивистичке теорије сазнања“. Његове идеје су биле широко популаризоване 1960-их. То је затим довело до појаве проучавања развоја као главне поддисциплине у психологији. После Б. Ф. Скинера био је други најцитиранији психолог 20. века.

Биографија

Младост и образовање Пијаже је рођен 1896. године у Нешателу, у франкофонском региону Швајцарске. Био је најстарији син Артура Пијажеа (Швајцарац), професора средњовековне књижевности на Универзитету у Нешателу, и Ребеке Џексон (Францускиње). Ребека Џексон је потицала из угледне породице француских власника ливница челика енглеског порекла преко свог прадеде рођеног у Ланкаширу, произвођача челика Џејмса Џексона. Пијаже је као дете рано развио интересовање за биологију и свет природе. Његово интересовање за зоологију донело му је репутацију међу стручњацима у тој области након што је објавио неколико чланака о мекушцима до своје 15. године."Jean Piaget", Biography. Accessed 28 February 2012

Када је имао 15 година, његова бивша дадиља писала је његовим родитељима да се извини што их је једном лагала о борби против отмичара. Отмичар је наводно покушавао да отме Жана док је био беба, у колицима, а дадиља се наводно борила против њега. Никада није било киднапера. Пијаже је постао фасциниран тиме што је некако формирао сећање на овај инцидент отмице, сећање које је трајало и након што је схватио да је лажно.

Интересовање за епистемологију је развио због кумових наговора да проучава филозофију и логику. Образовао се на Универзитету у Нешателу, а кратко је студирао на Универзитету у Цириху. За то време објавио је два филозофска рада која су показала правац његовог размишљања у то време, али које је касније одбацио као адолесцентску мисао.. Jean Piaget Society (Society for the study of knowledge and development) Његово интересовање за психоанализу, у то време растућу врсту психологије, такође се може датирати у овај период.

Каријера Пијаже се након дипломирања преселио из Швајцарске у Париз и предавао је у школи за дечаке у улици Grange-Aux-Belles. Школу је водио Алфред Бине, стваралац Бине-Симоновог теста (касније ревидиран од стране Луиса Термана; Стенфорд-Бине скала интелигенције). Пијаже је помагао у обележавању Бинеових тестова интелигенције. Док је помагао Бинеу, Пијаже је приметио да мала деца доследно дају погрешне одговоре на одређена питања. Пијаже се није толико фокусирао на чињеницу да су одговори деце погрешни, већ на то да су мала деца доследно праве исте врсте грешака које су старија деца и одрасли успевали да избегну. То га је довело до теорије да се когнитивни процеси мале деце инхерентно разликују од оних код одраслих. На крају, требало је да предложи глобалну теорију когнитивних развојних фаза у којима појединци показују одређене заједничке обрасце спознаје у сваком периоду развоја.

Године 1921. Пијаже се вратио у Швајцарску као директор института Жан Жак Русо у Женеви. У то време, институт је водио Едуард Клапаред. Пијаже је био упознат са многим Клапаредовим идејама, укључујући и ону о психолошком концепту опипања који је био уско повезан са „покушајима и грешкама“ уоченим у људским менталним обрасцима.

Године 1923. оженио се са Валентином Шатене (7. јануара 1899. – 3. јула 1983.);Fondation Jean Piaget – Biographie. Fondationjeanpiaget.ch. Retrieved on 26 February 2018. пар је имао троје деце, које је Пијаже проучавао од детињства. Од 1925. до 1929. Пијаже је радио као професор психологије, социологије и филозофије науке на Универзитету у Нешателу. Жан Пијаже је 1929. године прихватио место директора Међународног бироа за образовање и остао на челу ове међународне организације до 1968. Сваке године је састављао своје „Говоре директора” за Савет ИБЕ и за Међународну конференцију о јавном образовању у којим се изричито осврнуо на свој просветни кредо.

Пошто је предавао на Универзитету у Женеви и на Универзитету у Паризу 1964. године, Пијаже је позван да служи као главни консултант на две конференције на Универзитету Корнел (11-13. марта) и Универзитету Калифорније у Берклију (16-18. марта) . Конференције су се бавиле односом когнитивних студија и развоја наставног плана и програма, и настојале су да сагледају импликације недавних истраживања когнитивног развоја деце за наставне планове и програме.Rockcastle, Verne N. (1964, p. xi), the conference director, wrote in the conference report of the Jean Piaget conferences about Piaget:

Although few of us had any personal contact with Piaget prior to the conference, those who attended came to have the deepest and warmest regard for him both as a scientist and as a person. His sense of humor throughout the conference was a sort of international glue that flavored his lectures and punctuated his informal conversation. To sit at the table with him during a meal was not only an intellectual pleasure but a pure social delight. Piaget was completely unsophisticated in spite of his international stature. We could hardly believe it when he came prepared for two weeks' stay with only his 'serviette' and a small Swissair bag. An American would have had at least two large suitcases. When Piaget left Berkeley, he had his serviette, the small Swissair bag, and a third, larger bag crammed with botanical specimens. 'Where did you get that bag?' we asked. 'I had it in one of the others,' he replied.

Године 1972. Пијажеу је додељена Еразмова награда, а 1979. Балзанова награда за друштвене и политичке науке. Пијаже је умро 16. септембра 1980. и, како је тражио, сахрањен је са породицом у необележеној гробници на Cimetière des Rois (Гробље краљева) у Женеви. A photograph of his grave is available here.

Историја каријере мини|Биста Жана Пијажеа у Parc des Bastions, Женеви. Хари Бејлин је описао теоријски истраживачки програм Жана Пијажеа који се састоји од четири фазе:

социолошки модел развоја, биолошки модел интелектуалног развоја, разрада логичког модела интелектуалног развоја, проучавање фигуративне мисли.

Добијени теоријски оквири су довољно различити један од другог да су окарактерисани као различити „Пијажети“. Недавно је Џереми Бурман одговорио Бејлину и позвао на додавање фазе пре његовог окретања психологији: "нулти Пијаже".

Пијажеова каријера пре него што је постао психолог Пре него што је Пијаже постао психолог, бавио се историјом природе и филозофијом. Докторирао је 1918. на Универзитету у Нешателу. Затим је похађао постдокторску обуку у Цириху (1918–1919) и Паризу (1919–1921). Ангажовао га је Теодор Симон да стандардизује психометријске мере за употребу код француске деце 1919. Теоретичар какав је познат широј научној јавности се појавио се тек када се преселио у Женеву, када је радио за Едуарда Клапареда као директор истраживања на Институту Русо, 1922. године.

Социолошки модел развоја Пијаже се први пут развио као психолог 1920-их. Истраживао је скривену страну дечјег ума. Пијаже је предложио да су деца са позиције егоцентризма прешла у социоцентризам. За ово објашњење он је комбиновао употребу психолошких и клиничких метода како би направио оно што је назвао полуклинички интервју. Интервју је започео тако што је деци постављао стандардизована питања и у зависности од тога како су одговорили, постављао им је низ стандардних питања. Пијаже је тражио оно што је назвао „спонтаним убеђењем“, па је често постављао питања која деца нису очекивала. Током студија је приметио да постоји постепена прогресија од интуитивних ка научним и друштвено прихватљивим одговорима. Пијаже је теоретисао да су деца то чинила због друштвене интеракције и изазова идејама млађе деце од стране идеја оне деце која су била напреднија.

Овај рад је Елтон Мејо користио као основу за чувене Хоторнове експерименте. Пијажеа је довело до почасног доктората на Харварду 1936.

Биолошки модел интелектуалног развоја У овој фази, Пијаже је веровао да се процес мишљења и интелектуалног развоја може посматрати као продужетак биолошког процеса (адаптације) врсте, који такође има два текућа процеса: асимилацију и акомодацију. Асимилација постоји када дете реагује на нови догађај на начин који је у складу са постојећом когнитивном схемом.. Boston, MA: Pearson Education Inc. Адаптација постоји када дете или модификује постојећу схему или формира потпуно нову схему да се бави новим објектом или догађајем.

Он је тврдио да су бебе укључене у чин асимилације када су сисале све што им је било на дохват руке. Тврдио је да бебе претварају све предмете у објекте који се сисају. Деца су асимилирала предмете како би се прилагодила својим менталним структурама. Пијаже је тада изнео претпоставку да кад год неко трансформише свет да би задовољио индивидуалне потребе или концепције, он га на неки начин асимилује. Пијаже је такође посматрао како његова деца, не само да асимилирају предмете како би одговарали њиховим потребама, већ и модификују неке од својих менталних структура како би испунили захтеве околине. Ово је друга подела адаптације позната као акомодација. За почетак, бебе су се бавиле првенствено рефлексним радњама као што је сисање, али недуго затим би узимале предмете и стављале их у уста. Када то ураде, они модификују свој рефлексни одговор како би прилагодили спољашње објекте у рефлексне акције. Пошто су те две акције често у сукобу, оне дају подстицај за интелектуални развој — стална потреба за балансирањем њих две покреће интелектуални раст.

Да би тестирао своју теорију, Пијаже је посматрао навике своје деце.

Разрада логичког модела интелектуалног развоја У моделу који је Пијаже развио у трећем стадијуму, он је тврдио да се интелигенција развија у низу фаза које су повезане са годинама и прогресивне су јер се једна фаза мора постићи пре него што се догоди следећа. За сваку фазу развоја дете формира поглед на стварност за тај старосни период. У следећој фази, дете мора да прати ранији ниво менталних способности да реконструише појмове. Пијаже је замислио интелектуални развој као спиралу која се шири навише у којој деца морају стално да реконструишу идеје формиране на ранијим нивоима са новим концептима вишег реда стеченим на следећем нивоу.

То је првенствено „Трећи Пијаже” (логички модел интелектуалног развоја) о коме су расправљали амерички психолози када су Пијажеове идеје „поновно откривене” 1960-их.(1).

Проучавање фигуративне мисли