Терористички напад у Беслану () било је узимање талаца 1 септембра 2004. ујутру у средњој школи № 1 у граду Беслан у Сјеверној Осетији, током свечаног скупа посвјећеног почетку школске године. Терористи су два и по дана држали више од 1100 талаца у минираној згради (углавном дјецу, њихове родитеље и школско особље) у најтежим условима, ускраћујући људима и минималне природне потребе.
Трећег дана око 13.05 часова дошло је до експлозије у спортској сали школе, а касније је избио пожар који је резултовао дјелимичним урушавањем зграде. Послије првих експлозија, таоци су почели да бјеже из школе, а снаге Центра специјалних намјена Федералне службе безбједности кренуле су у јуриш. Током хаотичне размјене ватре, укључујући и учешће цивила који су користили лично наоружање, убијено 27 терориста (четворица, укључујући два бомбаша самоубице, погинула су прије јуриша између 1. и 3. септембра). Једини преживјели терориста Нурпаша Кулаев је ухапшен и касније осуђен на доживотни затвор.
Иако је већина талаца ослобођена током у јуришу, 314 талаца, укључујући 186 дјеце, погинуло је од посљедица терористичког напада. Укупно, укључујући спасиоце, погинуле су 333 особе, а најмање 783 особе су задобиле повреде различите тежине.
Економска штета од терористичког напада премашила је 34 милиона рубаља. Шамил Басајев је јавно преузео одговорност за организовање напада објављивањем саопштењем на сајту чеченских сепаратиста „Кавказ-центар” 17. септембра 2004. године.
Према подацима из 2022, истрага о терористичком нападу, коју је 1. септембра 2004. покренуло Генерално тужилаштво, и даље је отворена. Напад је истраживало више независних комисија, експертских група и јавних организација, али многе околности, укључујући стварни број терориста, могуће бјекство многих од њих, поступање власти током преговора и јуриш у зграду, као и разлози ограничене и противрјечне медијске покривености, и даље су спорни.
Терористички напад у Беслану био је посљедњи у низу терористичких напада у Русији 2004, након чега је политичко руководство земље спровело низ озбиљних реформи у законодавству. Конкретно, отказани су избори гувернера, а основане су Јавна комора и Национални антитерористички комитет и „Комисија за унапрјеђење социјално-економског положаја у ЈФО”.
Предисторија Историјски екскурс мини|десно|Геополитичка карта Кавказа.
Осетско, ингушко и чеченско друштво потпало је у сферу интереса Руске Империје у периоду од краја 18. до почетка 19. вијека. Руска влада је намјеравала да обезбједи стабилност и безбједност својих будућих комуникација преко Сјеверног Кавказа до Грузије и да добије приступ изворима стратешких сировина за војне потребе. Реакција мјесних народа била је различита: Осети и Ингуши су били заинтересовани за заштиту од пљачкашких упада јачих сусједа (углавном Кабардинаца и Чечена), док су Чечени у почетку одбацивали руски модел власти и активност се опирали покушајима присаједињења. С тим у вези, адаптација се такође одвијала на различите начине: акултурација Осета је напредовала приличног глатко, што је умногоме олакшало усвајање (обнављање) хришћанства у осетском друштву. Ингуши и Чечени, вођени добро успостављеним суфијским тарикатима, који су се органски уклапали у тајповску структуру вајнахских друштава, или дјелимично (Ингуши) или потпуно (Чечени) одбацили нову религију и, сходно томе, покровитеља у виду Русије.
Као резултат нове административно-територијалне подјеле, будући Пригородни рејон постао је један од спорних региона, гдје су избијали етнички сукоби због ограничене количине плодне земље и историјског присуство и осетских и ингушких насеља. Један од предмета сукоба било је обезбјеђење Владикавкаске тврђаве, стратешки важног објекта који је контролисао улаз у Даријалску клисуру. Засићење поруке дуж Војно-грузинског пута, пролазећи кроз клисуру, значило је извор прихода за контролни етнос, па је стога супарништво између Осета и Ингуша било константно.
Тридесетих година 19. вијека положај руских власти на сјеверном Кавказу био је усложен због устанка у Чеченији и војним успјесима имама Шамиља. Да би блокирала имамат, Русије је затражила помоћ козачких заједница, додјеливши им за насељавање ингушку земљу, што је погодовало одвајању Чеченије од Владикавкаске тврђаве и Војно-грузинског пута. Као резултат тога, Ингуши су протјерани и принуђени да пронађу нова мјеста за живот.
У 20. вијеку, након грађанског рата, значајан број територија насељених козацима враћен је Ингушима, који су пружали помоћ совјетској власти, а исељени су и сами терски козаци који су подржавали „бијеле”. Ингуши и Чечени који су насељавали ту територију су депортовани 1944, а регион (углавном Пригодни) почели су да насељавају Осети.
Након рехабилитације и постепеног повратка Ингуша, територијално питање је поново постало проблематично. Руководство Сјевероосетске АССР је 1963. дјелимично промијенило границе Пригородног рејона, искуљчивши из њега нека насеља са ингушким становништвом и присајединивши територије на лијевој обали Терека. Као резултат тога, међу Ингушима се појачао раст радикалних осјећања. Током отворених говора ингушке интелигенције у Грозном 1973, прив пут су отворено изречени захтјеви Ингуша да врате Пригородни рејон.
Од 1981, напетост између Ингуша и Осета постаје насилна, што је довело до неколико сукоба. Ситуацију је погоршала подјела Чеченије и Ингушетије током распада Совјетског Савеза: ако је Чеченија задржала три некадашња рејона Ставропољског краја, добијена као компензација још 1957, Ингушетија је остала без ичега и поново је покренула питање враћања Пригородног рејона, поготово што се током деценија од депортације број Ингуша на овој територији повећао. Апотеза сукоба била је кратка, али крвави сукоб од 31. октобра до 5. новембра 1992, у којем су, према подацима руског тужилаштва, погинуле 583 особе, 939 је повријеђено, а 261 особа је нестала. Такође, уништено је 13 од 15 села Пригодног рејона, у којима су живјели Ингуши компактно, чинећи већину жртава. Поред тога, више од 64 хиљаде представника овог етноса напустило је територију Пригородног рејона, бјежећи од борбених дејстава у Ингушетији. Оружане сукобе власти су угушиле, али је територијални спор остао нерјешен.
Терористички напади почетком 21. вијека
С почетом Другог чеченског рата, дио чеченске елите и бивших милитаната прешао је на страну Владе Руске Федерације. Тако је 2000. бивши присталица сепаратиста, главни муфтија Чеченије Ахмат Кадиров постао шеф привремене администрације Чеченије. Милитанти су, са своје стране, промијени тактику након завршетка активне борбене фазе противтерористичке операције у Чеченији у љето 2000. одине. Углавном избјегавајући отворене сукобе, вође чеченских сепаратиста почели су да прибјегавају саботажи и терористичким дјелатностима, све више користећи бомбаше самоубице. Између осталих, терористички напад на Дубровку, бомбаши напад у Дому Владе у Грозном, бомбаши напад на рок фестивалу Крила у Москви, бомбашки напад на војну болницу у Моздоку, терористички напад бомбаша самоубица у возу у Јесентукију, препад на Дагестан и низ других терористичких напада.
Заузврат, Ингушетија, гдје су криминал и терористичке дјелатности почеле да расту након што је Мурат Зјазиков дошао на власт 2002, постала је редовно упориште милитаната. Запослени у ФСБ-у и Министарству унутрашњих послова су више пута на територији републике проналазили тајна складишта оружја, муниције, експлозива и друге војне опреме. У планинама су терористичке организације образовале групе за вршење саботажа и стварале нове базе милитаната, чији су се редови стално попуњавали, добрим дијелом због незапослености у земљи (према подацима Државног комитета за статистику, 2003. више од 75% становништва републике било је незапослено).
Акције које су претходиле Беслану Непосредно пред заузимање школе № 1 претходио је низ терористичких напада које су извели чеченски терористи и њихово сарадници 2004. године: 6. фебруар — бомбаш самоубица детонирао је експлозивну направу капацитета до 6,6 кг ТНТ-а у вагону Московског метроа који се налазио између станица Автозадовскаја и Павелецкаја. У експлозији је погинула 41 особа (не рачунајући терористе), а око 250 је повријеђено. 9. мај — током прославе Дана побједе у Грозном, предсједник Чеченске Републике Ахмат Кадиров и предсједник Државног савјета Хусеин Исаев погинули су од бомбе постављене на трибинама стадиона. 21—22. јун — група предвођена Шамилом Басајевим извела је велики напад на Назрањ, током које је погинуло 95 особа, укључујући 25 цивила, а оружје, које је наводно коришћен током терористичког напада у Беслану, из складишта је заплијењено. Истрагом је утврђено и да се за учешће у овом нападу тражи најмање девет терориста убијених у Беслану. 24. август експлозија авиона Ту-154 и Ту-134 у ваздуху изнад Тулске и Ростовске области, које су извеле жене бомбаши-самоубице. Погинуло је 90 људи. експлозија на станици јавног превоза на Каширском шосеу у Москви. Повријеђене су 4 особе. 31. август — жена бомбаш-самоубица детонирала је експлозивну направу недалеко од станице метроа „Рижскаја” (Москва). Погинуло је више од 10 људе, а још 50 је повријеђено и хоспитолизовано.
Шамил Басаев је преузео одговорност за већину ових акција, као и за терористички напад у Беслану.
Планирање Одабир објекта мини|десно|Оквирни план школе № 1 и околине.
Терористички напад у Беслану је пажљиво планиран. Приликом припрема у обзир су узете грешке терорира који су учествовали у нападу на Позоришни центар у Дубровку 2002. године. Конкретно, током терористичког напада у Дубровци, сви таоци су држани у једној просторији; вентилације је била ограничена на ваздушне цијеви, што је омогућавало убризгавање гаса за успављивање, док терористи нису имали гас-маске; експлозив се активирао притиском на дугме, а не пуштањем дугмета. Такође, бомбашима самоубицама било је забрањено да се дижу у ваздух без наређења вође, који је ријетко био у просторији у којој су држани таоци и готово да није имао непосредан контакт са самоубицама.
Школа № 1 је била повољан циљ због великог броја ученика и изузетно сложене стуктуре саме зграде. Најстарија од средњошколских установа у Беслану, основана 1889. и првобитно се налазила у кући богатог млинара. Школа је 1944. добила зграду у улици Комитерне, у којој су се раније налазиле војна болница и ваздушно-десантна јединица. Током година, у главну зграду су додаване и друге секције, што је резултирало да је школа у вријеме теористичког напада била веома конфузна структура учионица, хола и ходника. Додатно предност створио је облик школског дворишта, који је омогућио терористима да брзо и уз мало напора блокирају путеве за бјекство. Други фактори који су ишли у корист терориста били су близина Беслана граници са Ингушетијом (логор терориста из који су напустили у рано јутро 1. септембра налазио се у близини ингушког села Пседах, удаљеног 30 км од Беслана), релативно мали број становника града, као и много слабији систем безбједности и ограничено војно присуство у поређењу са другим великим насељеним центрима у Сјеверној Осетији, као што су Владикавказ или Моздок.
Међутим, школа № 1, као објекат за узимање таоца, имала је и низ негативних страна: школа се налазила на удаљености од око 80 км од зграде полицијске управе, а облик дворишта и оближњих зграда је ограничавао видљивост за оне који држе одбрану. Коначно, само локација школске зграде у центру Беслана стварала је додатни ризик од неуспјеха диверзантске групе приликом приближавања објекту. Имајући у виду и чињеницу да ни друге школе у Беслану, због комбинације фактора, нису биле ништа мање подложне нападима, прави разлог зашто су терористи изабрали школу № 1 је непознат или истрага није јавно објавила.