200px|мини|десно|Група мушкараца из племена Клименти 1912. Клименти (од израза "Клементи""Народни Коледар" за 1863. годину, Задар 1864. године) или Кељменди (), област је у Албанији () и назив истоименог племена чији припадници живе у Албанији, Црној Гори, Хрватској и српској аутономној покрајини Косово и Метохија. Породице Климента се у Црној Гори могу наћи у Гусињу, Плаву и Скадарској Крајини, а у Србији у Ругови у Метохији и Санџаку. Племе је подељено на четири већа рода (Селца, Никчи, Вукељ и Бога). Име Клименти доводи се у везу с старом византијском тврђавом „-{Clementiana}-” на путу између града Скадра и Призрена, док се за други назив Клементинци сматра да долази од имена папе Клемента, због њихове привржености католицизму.Dnevno Marin Vlahović: NEĆE IM BITI DRAGO: Otac moderne Srbije podrijetlom je – Albanac i katolik!, www.dnevno.hr, 3. октобра 2017. (приступљено 25. маја 2018.) Његов култ су Клименти неговали у свом матичном подручју, саградивши му цркве у Шпаћи и Хртковцима. По једном српском путописцу који је посетио Клименте 1842. године, они имају старо - шпанско порекло ("испанско"), мада како наводи ови немају сличности. Аутор се позива на неке римске "историописце". Они су се давно преселили на Балкан, а најстарији познати њихов вођ био је Вуле. Од потомака његових синова: Пеп-Вула, Двец-Вула и Цек-Вула произашла су три знатна племена тог народа. Иако су "западне вере" држе се одвојено од католика и муслимана. Сваки носи по два имена; једно турско а друго латинско, као на пример њихов у то време војвода Турк-Вуксани из села Вукли, међу Васојевићима."Седмица", Нови Сад 27. јуна 1854. године
Према истраживањима једног од првих албанолога Франса Барона Нопча, Кељменди су били најбројније и најзначајније племе у северној Албанији, такође познато и по својој ратничкој нарави - посебно против страних окупатора. Од свих племена у северној Албанији племе Клименти су били једно од најпознатијих племена. Заиста, у средњем веку, планине западно од Пећи често су називане "планине Кељмендија". Аустроугарски конзул у Скадру, Фридрих Липх, Ритер фон Линдбург (1834—88) је 1878. године описао племе "Кељменди" као једно од најјачих албанских католичких племена.F. Lippich in: F. Baxhaku & K. Kaser (eds) (1996). стр. 83. Едит Дурам је племе Клименти описала као племе Клименти "најфиније и најинтелигентније од свих племена у Албанији". Клименти су били познати у северној Албанији по свом јунаштву, херојству, о чему говори и стара албанска изрека: "Мудрост Гашија, обазривост Краснића, бес Бериша, јунаштво Кељмендија, лукавост Шаља и змија у трави као Тачи."
Клименти говоре гегијски дијалект албанског језика, као и већина становништва у северној Албанији. Постоје извори који наводе да су Клименти српског порекла.Hyacinthe Hecquard, Histoire et description de la HauteAlbanie ou Ghégarie, Paris 1859Miloš Velimirović, Na Komovima, Bratstvo 5, Beograd 1892, 24A. Jovićević, Malesija Тако писар Конзулата Краљевине Србије у Приштини Иван Иванић у писму конзулу Симићу од 24.12.1898. пише између осталога и то да су бегови, који по своме казивању спадају у племе Клименте, заправо поарбанашени Срби, који су и тада очували свој матерњи српски језик. 200px|мини|десно|Северна Албанија и њена племена. На мапи се налази и племе Кељменди. Према историчару Рајку Веселиновићу (књига Историја српског народа), 1739. године је 3.000 католичких породица из Климената отишло са Косова у бекство. Већина њих се одселила у Никинце и у Хртковце, у данашњу Војводину, али су се неки населили испод планине Рудник у Шумадији. Академик САНУ Мита Костић у „Политици” 21. маја 1923. године у тексту „Арнаути у Срему” такође каже да су се католички Клименти населили испод планине Рудника и Авале.
Географија 200px|мини|лево|Католичка црква у Никчу 220px|мини|десно|Племе Клименти је означено бројевима 1, 2, 3, 4. Кељменди се налазе у области Велика Малесија на северу Албаније, на подручју Проклетија, у пограничном појасу између Црне Горе и Албаније. Клименти се граниче са следећим албанским племенским подручјима: Груда и Тријепши на западу, Хоти и Кастрати на југозападу, Шкријељ на југу, Шаљом на истоку и црногорским српским племенским подручјима Кучи и Васојевићи на северу.
Данас на Косову, Кељмендија има у Ругови, Вучитрну, Дреници, Липљану, Митровици, Приштини. Кељмендија има доста у Липи код Звечана, где преко 90% становништва су од племена Клименти.
Иван Јастребов је навео села Климента: Вукли (1500 душа), Сеоце (2000 душа), Никши 75 кућа (девет турских кућа) и Бога 30 кућа. На пола сата од Љеша је место Бордолоја где су Клименти проводили целу зиму са својим стадима.
Историја
Рана историја Клименти се први пут помињу у Османским дефтерима (катастарски порески попис ) 1497. године, заједно са племенима Хоти, Кучи и Пипери. Записано је 152 домаћинстава подељена на пет братства. Роберт Елси, један од најпознатијих албанолога, претпоставља да су Клименти били познати као племе тек од 15. века. У дефтеру се Клименти спомињу као дервенџи (локална војска у Османском царству), чувари планинских пролаза и имали су велике повластице. Као дервенџи били су чувари у Скадру и пута између Медуна-Куча.
На основу овог османског дефтера из 1497. године, могу се изнети многи закључци везани за Клименте у њиховом најранијем помену. Наиме, Клименти се по овоме јесу нешто касније формирали у односу на многа албанска малисорска и српска брдска племена. У претходном османском дефтеру из 1485. године, Клименти се не спомињу. Ово може бити последица тога да се још увек нису значајније формирали као првобитна форма племена, али и тога да Османлије 1485. године заправо, нису ни имали контролу над њима, те их због тога нису ни пописали.
Из дефтера из 1497. године, види се да Клименте чине два села - Селце (Селците или Селиште) и Шпаја (Чпаја), од којих прво носи назив словенског порекла, за разлику од другог. Осим ових села, пописани су и катуни везани за њих, а то су катуни Ђоновић(и), Морић(и) (Мурић), Љешовић(и), Личени и Гољемади. И данас постоји албанско братство Ђонај, које је назив добило по катуну Ђоновић. Према овом дефтеру, село Чпаја се заправо састоји од 4 мањих села, па тиме нахија Климената заправо има 5 села. То је последица тога што османским писарима није било у потпуности јасно шта су катуни, па су често катуне везивали за одређена села или су их називали селима. Такође, по том попису испада да је један катун, Личени,везан за село Селце, а осталих четири за село Чпаја. У првом случају катун има за основу албанско име, а село има словенску основу у називу, док је у другом случају ситуација донекле обрнута - катуни су са наставцима "ић", изузев катуна Гољемади које је албанског порекла, док само село носи назив албанског порекла. Ово је могло додатно да допринесе забуни пописивачима. Константин Јиречек је запазио да се из катуна касније формирају братства, а формирање братстава доводи до формирања племенске организације каква је позната крајем XVI века. Слична ствар се дешавала и код Климената. Осим тога, поређењем каснијег дефтера из 1570. године и овог из 1497. године, као и претходних дефтера у овим крајевима, види се да се крајем XV и почетком XVI века десила повећа миграција у ове крајеве, али и да 1570. године катуни нису споменути, што може навести на закључак да миграције у нахију Климената још увек нису успеле да преокрену сеоску организацију у катунску. Ипак, остварила су утицај на формирање братстава.
Поређењем података о Климентима, Хотима, Пиперима и Кучима из пописа 1485. и 1497. године, види се да су на овом подручју образовале територије по узору на кнежине, са мешовитим становништвом, етнички српским и албанским, али и да су 1497. године придошли већински носиоци српског идентитета изузев код Хота, што се може видети по патронимичним наставцима за називе катуна, али и именима. На пример, у Пиперима се и 1485. године види да становници у огромној већини носе српска имена, чак и у рубним селима која имају порекло назива која нису из српског језика. То остаје случај и у дефтеру 1497. године након веће миграције у Пипере, а код Климената су по том дефтеру, српска имена донекле у мањини, али знатно присутна. Из поименичног пописа из управо ове године (1497), види се да су главари споменута три катуна у Климентима са словенским патроминичним наставцима били Мираш, син Лазаров за Ђоновиће, Нико, син Ђонов за Љешовиће и Стјепан, син Угљешин за Мориће (Муриће). Први и последњи имају имена која су носили Срби. Преостали катуни и села имају за главаре људе са албанским именима. Такође, и припадници споменутих катуна имају претежно српска имена, док села и преостали катуни у Климентима имају у већини албанска, изузев код Личена. У каснијим миграцијама у Клименте непосредно након овог периода, досељеници су углавном Албанци. Такође, Клименти су по попису из 1497. године имали и казнеца, титула словенског порекла, за оног ко је задужен за прикупљање пореза. Они су били главари катуна насељених у селима.
Клименти 1538. године дижу устанак против Османлија. Године 1565. Клименти, заједно са Кучима и Пиперима, подижу нови устанак против Османлија.
Следећи битан дефтер за Клименте јесте онај из 1570. године. Као што је споменуто, забележена су два села у Климентима, Селце и Чпаја, али катуни нису спомињани. Забележено је да припадају Подгоричком кадилуку. По њему се види да су Клименти сада, као и српска брдска племена са којима су забележени у попису због припадности истом кадилуку, морали да плаћају готово дупло већи порез. Због овог погоршања положаја, дошло је до отпора у овим племенима, нарочито у Пиперима, о чему сведочи управо овај документ, али и народна предања која су опстала од тог времена.
Године 1582. нахија „Клементе” такође бележи два села. Властита имена су била већински илирска, а мањински словенска. Како је примећено Клименти су средином 1580-их година почели да престају да плаћају пораз Османлијама. Због слабе обраде земљишта и гајења стоке своје најпрече потребе подмиривали су пљачком; али кад би биле неродне године или када би настала каква болест у стоци, и те највеће потребе Клименти су подмиривали оружаним пљачкама. Још кад су се утврдили у своја брда, где традиција говори да се ту населио њихов први предак, отац Климентов, отпочели су пљачке у правцу Плава и Гусиња. Ударали су намет на српски народ и на српског патријарха, који је био приморан да им годишње плаћа седамдесет дуката. После Пећи пљачкали су разне крајеве Босне, Санџака и Косова, и на једној страни Скадар с околином, а на другој крајеви према Скопљу.
17. век