Михајло Анастасијевић — Капетан Миша (Пореч на Дунаву, 24. фебруар 1803 — Букурешт, 27. јануар 1885) био је српски трговац, учитељМилан Ђ Милићевић, Поменик, МС, Нови Сад, 1971 стр. 41 и добротвор.„Време”, Београд 27. маја 1926. Анастасијевић је био титуларни мајор и велики српски родољуб.„Време”, Београд 26. маја 1926.

Миша Анастасијевић је остао у сећању савременика: „Није био ни строг, ни реакционаран, а особина тврдичлука код њега уопште није постојала. Био је човек широка духа и племенита срца. Знао је да живи као велики господин, користећи задовољства која живот пружа, али исто тако и да чини културна дела. Био је нежан отац за све чланове своје породице, као и за оне који су живели на његовим добрима. Свима је био добар учитељ, али изнад свега добар Србин. Своју отаџбину је волео безгранично и своје личне интересе потчињавао општим.”„Београдске општинске новине”, Београд 1939.

Детињство Михајло Анастасијевић је рођен на дунавском острву„Време”, Београд 1930. Поречу, чије се становништво касније преселило на обалу, Доњи Милановац. Отац Анастас, по коме је Миша добио презиме, био је земљорадник и ситан трговац у Поречу. Мајка Ружа, домаћица, умрла је убрзо по порођају. О Миши се бринула маћеха,„Застава”, Нови Сад 1/13. фебруар 1885. године иначе удовица Миља, пошто је умро и њен други муж Анастас (када је Миша имао три године). Отац је Миши оставио од имања: мали виноград „од 10 мотика”, 10 јутара ораће земље са једном кућом плотаром у којем је био мали дућан „са еспапом за 400 гроша”, на острву Пореч.„Гласник Српског ученог друштва”, Београд 71/1890. Удовица-маћеха и сироче остали су заједно да живе; „она га је пригрлила као своје дете”. Спасао их је беде неки трговац Стојан Матрашлија, који је неколико година водио напола Миљин дућан и радио земљу. Миша је целокупно школовање окончао за две године, 1808—1809. године учећи у Поречу буквар, псалтир и рачуницу. За време Првог српског устанка Миша и Миља два пута беже преко Дунава у Аустрију. Године 1813. по други пут су се спашавали прелазећи Дунав, да би отишли у место Ограђену, код Миљиног рођака, поп Јове. Са једанаест година је у Поречу био учитељ (у школи коју је и сам похађао) замењујући неколико месеци одсутног свештеника, будући да је знао да чита и пише. Имао је 15 ученика од којих је убирао укупно 8 гроша по месецу. Кад се смирило ратно стање узео је себи Мишу за писара, Барјаш-ага адакалски војвода. Мада је имао сада месечну плату од 10 гроша и храну, првом приликом је побегао, бојећи се Турака. Маћеху Миљу (коју је много волео и помагао) када је умрла 1837. године, сахранио је у породичној гробници коју је подигао уз нову цркву у Милановцу, своју задужбину.

Пословни и породични човек Већ као дечак започео је бављење трговином 1814. године. Прво ради као слуга у дућану Тенке Динуловића, где је, између осталог, кувао и продавао сапун. Потом прелази у најам код Ага Вула Глигоријевића, тадашњег поречког старешине, као подрумџија. Служио је као дечко за 6 гроша на месец, Београдске илустроване новине, Број 4, Година 1 — „Миша Анастасијевић”, М. Ђ. Милићевић, Фебруар 1866. да би 1865. године његово богатство износило приближно 18. милиона дуката или неколико милијарди динара (око 1890). Био је Миша Анастасијевић у зрелом добу најбогатији Србин, и наводно чак 12 пута имућнији од „пребогатог” кнеза Милоша. Прву већу зараду од 100 гроша добио је 1816. године за вучу лађи уз Дунав кроз Ђердап.„Гласник Српског ученог друштва”, Београд 1890.

Године 1817. постављен је са добром препоруком за ћумруџију (цариника) на Дубровачкој скели, где остаје до 1822. године. Кренуо је опет да води свој дућан и то са пуно успеха. Тада већ има уштеђевину од 300 гроша и започиње већу трговину. Кренуо је око 1825. године да се бави уносном трговином јеленским роговима, где је зарадио 40.000 гроша.„Застава”, Нови Сад 1885. године У то време је подигао двоспратну кућу (на месту старе) а на оџаку поставио трофеј — јелење рогове. Ускоро је међу богатијим људима у Србији; купио је прву лађу за 7.000 гроша. Оженио се 1825. године Христином Урошевић, млађом ћерком свештеника Илије Урошевића из Берзаске. Син јединац, умро је изненада са 6 година узраста, 18. августа 1843. године у Београду.„Београдске општинске новине”, Београд 1940. У браку са Христином имао је Миша само преостале одрасле кћерке, њих пет дичних удавача: Јелена-Ленка Гарашанин, Ружица Чарнојевић, Персида Мариновић, Сарка Карађорђевић и Анка Дамњановић. Удајом кћерки миразуша повезао се са политичким круговима; дошао у додир са (све зетовима) Јованом Мариновићем председником владе, Радом Дамњановићем управитељем вароши Београда и министром, Арсеном Чарнојевићем аустроугарским племићем, Ђорђем Карађорђевићем чланом династије Карађорђевић, приком Илијом Гарашанином, кумом своје кћерке Анке — Томом Вучићем-Перишићем и даље. Преко жениног брата Симе, који је писар кнеза Милоша, ступа у контакт са владарем Србије, али и највећим трговцима. Шурак га је материјално помагао да започне трговачке послове, а када је убрзо преминуо (1826), Миша је наследио његово имање.

Анастасијевић је у Крагујевцу измолио кнеза Милоша да га постави за Думенџи-башу (капетана кормилара) на Ђердапском Поречу. Ту прилику коју је добио је добро искористио; увео је ред у бродски саобраћај и уз пут стекао велики углед, драгоцена познанства и зараду. Прелази на трговину крупном стоком за рачун аустријских трговаца. Књаз Милош га јула 1833. године поставља за „Дунавског капетана” (за Ђердап), даје титулу мајора„Време”, Београд 1926. са надзорно-арбитражном улогом. Преселио се са породицом из Пореча у Милановац, па 1842. године у Београд. Пред Мађарску буну (1847) се одрекао мајорства, и препустио трговачким шпекулацијама. Уносном продајом жита у Бугарској током гладне године дошао је до капитала да преузме мали рудник соли у банкроту.

мини|Споменик капетан Миши у дворишту истоименог здања

Богаташ Главни посао Мише Анастасијевића је трговина сољу, и на почетку је био у ортаклуку са кнезом Милошем Обреновићем. Кнез му је (на Мишино тражење) позајмио новац, а делили су приходе. Први посао је одрадио 1828. године када је избио рат између Русије и Турске. Узео је од забринутих трговаца Турака једну лађу са сољу и продао успешно, крећући се несметано Дунавом, који је био иначе у блокади. Посредовао је између турских и српских трговаца. Због соли је Миша први пут дошао у Влашку 1843. године, за време кнеза Јована Бибеска. Узео је 1847. године (као главни — у друштву са богатим Србима и Власима) закуп монопол на извоз соли из кнежевине Влашке и Молдавије на седам година, а касније и на увоз соли из Аустроугарске. Наводно је имао и властите мајдане соли и велику мрежу трговачких агената. Када је исплатио све ортаке, постао један од највећих трговаца сољу на Балкану. Посао је цветао следећих петнаестак година, до 1865. године. Анастасијевић је имао око десет хиљада људи у служби, 23 сталне и привремене „камарашије” (стоваришта) у разним крајевима, највише уз реке Саву и Дунав. Камарашије су постојале и код молдавских мајдана соли и у месту Бакој, али и у Босни и унутрашњости Србије. Да би могао несметано да ради, оформио је сопствену флоту од 74 брода (које је наручио половне — преправио у Рушчуку) за превоз соли, што му је донело велико богатство. У Букурешту је била главна пословница, а у Београду седиште — централа Анастасијевићеве трговачко-извозно-увозне компаније. Служио му је 12 година Јова Рекалић из Земуна, као „београдски камараш”. Покушао је да са Коларцем и Јованом Куманудијем оснује Српско бродарско друштво са капиталом од 200.000 дуката, али је то осујетила Аустроугарска. У једном тренутку је поседовао 1,5 милиона дуката готовине, што му је обезбеђивало положај једног од најбогатијих људи на Балкану. Теша Бошњак „велика јуначина” га је као лично обезбеђење свуда пратио и чувао.

У Београду се промућурни Анастасијевић трајно настанио 1842. године, где је кућу започео 1840. године. Београдска имовина капетана Мише била је велика, са неколико кућа, кафаном, складишта и десетине башти — плацева на лепим места где су зидане различите зграде. Бригу о пословима и старање над имањем поверио је он поузданим помоћницима: Илији Пржићу, Николи Петровићу и Јоци Малеру. Миша је повремено навраћао у Србију да би проверио стање и пословање свог поседа у Београду и Милановцу.

Спахија Паралелно са уносном трговином сољу, Миша је почео да купује некретнине — спахилуке по јужним влашким окрузима. Први спахилук Брнчени у Телеорманском округу је купио 1844. године, а њихов број нарастао је на девет спахилука у Влашкој. Уследиле су и друге куповине наредних година, за шта је утрошио преко 500.000 дуката. Само за изградњу зграда на спахилуцима, потрошио је додатних 170.000 дуката. У свом „Животопису”, Анастасијевић је навео своје спахилуке и друге некретнине по Влашкој. Од купљених 15 је формирао 9 спахилука, груписањем места.

Били су то следећа имања:

Брнчени (Бранчени (Телеорман)), са Гурујени (Телеорман) (а не Гауручу), и Смардиоаса (Телеорман) — Телеорман округ; 1844. године за 45.000 дуката; Драгојешти, са Ваљалујом и Островени — округ Олт; 1852. године за 24.000 дуката; Чептура де Сус (Прахова), — округ Праховa; 1852. године за 6.000 дуката; Клежани (Ђурђу), са Вадулат (Ваду Лат (Ђурђу)), Хобају, Обеђајку (Обедени (Ђурђу)) и Данчулешти (Горж) — окрузи Ђурђу и Горж; 1852. и 1856. године за 200.000 дуката; Хађешти (Јаломица), — округ Кулф; 1854. године за 44.000 дуката; по другом извору, 12. децембра 1855. године за 29.012 дуката; Балачица (Мехединци), — округ Мехединци; 1856. године за 36.000 дуката; Могрешти (Горж), — округ Горж; 1862. године за 21.000 дуката; Караула (Долж), — округ Долж; 1863. године за 89.000 дуката; Гвардиница (Мехединци), — округ Мехединци; 1867. године за 73.000 дуката.

Главни спахилук Клежани, са великим конаком, где је најчешће боравио (и ту сада почива у цркви коју је сам градио), налазио се југозападно од Букурешта. Само за уређење Клежана је потрошио 120.000 царских дуката. На сваком спахилуку држао је поуздано особље, а чинили су га: управник, пословођа, новчар (касир), два економа који управљају пољским радом, подрумџија, 4 исправника који извршују налоге главног управника. Поред наведеног, био је власник још неких некретнина, као што су: велики виноград у Ђаломаре, те поље Грозавешти код Букурешта. Капетан Миша је убедио кнеза Милоша, да је мудро куповати влашке спахилуке, па је по његовом налогу и новцем, такође куповао поседе за Обреновиће.

Када је посао са трговином соли престао око 1865. године, након што је сву со распродао, остали су велики трошкови које добит од спахилука није могла да покрије. Његов главни пословођа Никола Вујатовић, који га је верно служио 39 година, предлагао је да све спахилуке прода. Од Клежани где би мирно проводио старост убирао би годишње 25-30.000 дуката, што је било довољно за леп живот. Али остарелом Миши то лично достојанство и богаташки понос нису дали; није могао тек тако оно што је купио за живота да због наследника изгуби.

Добротвор мини|Миша Анастасијевић