мини|170п|Хиндуистички храм Чамундесвари у Индији мини|170п|Хиндуистички храм у Лондону; један од највећих хиндуистичких храмова у Европи Хиндуизам је древна азијска религија чији почеци датирају од 16. до 15. века п. н. е., а свој развој је започела у Индији где је и данас главна религија. Индијци, међутим, радије говоре о вечном учењу и закону, јер је нагласак на начину живота у великој религији која се и данас практикује. Њени најранији трагови се могу пратити до древне Ведски период ведске цивилизације. Као мешавина различитих веровања и традиција, хиндуизам нема само једног оснивача. Данашњи хиндуизам, или њени главни правци, међутим су резултат промена за време доминације будизма у Индији односно у периоди око 400. п. н. е. до 400 н. е., као и неохиндуизма 19. века које је тежило реформацији и обнови хиндуизма у Индији.
Немачки индолог Фридрих Макс Милер (1823-1900) створио је за хиндуизам појам хенотеизам које описује веру у једног бога, али не искључује веровање у нижа божанства. Хенотеизам се често узима као пример за прелаз из многобоштва у једнобоштво, тиме што би једно божанство добило главну улогу у религији једног друштва, док би са временом сва друга божанства изгубиле своје божанствене атрибуте. Данас постоји дискусија колико се хиндуизам или барем поједини правци хиндуизма могу сматрати хенотеизмом или ипак монотеизмом.
Хиндуизам је трећа светска религија по броју верника, иза хришћанства и ислама, са приближно милијарду верника, од којих око 905 милиона живи у Индији и Непалу. Остале државе са великом популацијом хиндуистичких верника су Бангладеш, Шри Ланка, Пакистан, Индонезија, Малезија, Сингапур, Маурицијус, Фиџи, Суринам, Гијана, Тринидад и Тобаго, Уједињено Краљевство и Канада.
Етимологија
Персијска реч Хинду потиче од санскритске речи синду (синдху), што је локални назив за реку Инд, па су већ у 5. веку Персијанци речју Хиндус означавали становнике индијског потконтинента. Ригведа спомиње земљу Индоаријаца као Сапта Синду (земља седам река у северозападном делу јужне Азије, једна од њих је река Инд). То одговара Хапта Хенду у Авести, светом спису зороастризма.
Распрострањеност мини|десно|400px|Проценат Хинду популације у свету Хиндуизам је једна од најважнијих светских религија, не само због великог броја следбеника већ и због изразитог утицаја на многе друге светске религије за време дугог, непрекинутог развоја од око 3500 година.
Хиндуизам је распрострањен на просторима југоисточне Азије, источне и јужне Африке, Европе (Уједињеног Краљевства), Америке и пацифичких подручја све до острва Фиџи. Кроз историју индијски свами и гуруи имали су много следбеника, а групе Харе Кришна данас постоје у Европи и Америци.
Основна обележја мини|170п|Ом или Аум, најсветији симбол у Хиндуизму Хиндуизам нема ни оснивача ни пророка, нити одређену црквену или институционалну структуру. Он је чврсто испреплетен с предањем о земљи Индији, њеним друштвеним системом и историјом. Неки сматрају да је хиндуизам „савез култова и обичаја, колаж идеја и духовних тежњи“. Могло би се поставити питање да ли се ради о једној вери или више њих, јер хиндуизам обухвата много различитих веровања и тумачења: већина хиндуса верује у бога на овај или онај начин; поједини хиндус може поштовати једног бога, неколико њих или ниједног; неки хиндуси верују да поштовање свих живих бића захтева да буду вегетаријанци, док ће други жртвовати животиње за време храмских свечаности; неки обожавају Шиву, неки Вишнуа или његове инкарнације; други поштују богиње и сл. мини|170п|Приказ реинкарнације
Ипак, за хиндуизам је карактеристична вера у низове утеловљења, сеобе душа или реинкарнације и у томе је значајна разлика у односу на остале велике блискоисточне једнобожачке религије које човеков живот виде као једнократан, мада на неки начин вечан, догађај. Хиндус мисли о току живота кроз многе егзистенције. То се крије иза појма самсара, који означава ток живота од рођења до смрти, а затим до поновног рођења – животни циклус.
Повезан са појмом самсаре јесте и појам карме. Карма дословно значи »дело« или »делатност«, а у ствари означава заслуге, кривицу и последице човекових деловања у једном животу. У којем ће се следећем утеловљењу душа наћи зависи од њене карме. Хиндуси верују да се карма скупља и расте, и да се преноси кроз многа утеловљења. Неки сматрају да се последице ранијих дела ипак могу поправити покајањима и обредима, »одрађивањем« кроз награде и казне, и да се на крају може постићи мокша или »ослобођење« од целог ланца самсаре и то кроз одустајање и одбацивање световних прохтева и жеља, ослобађање од непрекидног точка поновног рађања.
За све хиндусе света је и река Ганг, која не напаја само њихову земљу (вода је и симбол бесконачног живота). Стотине хиљада верника обредно се купају сваког дана на њеним обалама. Најзначајније такво средиште је град Бенарес на Гангу, који је уједно и најсветији индијски град – за хиндуса место на којем жели умрети. После спаљивања пепео се проспе по води свете реке и »живот се наставља«.
Историјски развој
Порекло
Најстарији докази елемената хиндуизма датирају из доба неолита и раног Харапа периода (5500—2600. п. н. е.). Верска пракса и учења из преткласичне ере (1500. до 500. година п. н. е.) се називају историјском ведском религијом. Најстарији хиндуистички текст је Ригведа (1700. до 1100. година п. н. е, према лингвистичким и филолошким доказима).
Ведско раздобље Модерни хиндуизам је настао из Веда. Најстарија Ригведа у средишту има поштовање божанстава као што су Индра, Варуна и Агни, те Сома ритуал.
Негде између 1500. и 1200. п. н. е. дивља аријска племена на бојним колима су заузела Индију, долазећи са северозапада. Населили су се у подручје данашњег Панџаба, доневши свој језик и традицију, па су тако аријска племена у великој мери утицала на културу и древне религије староседелаца, матријархалног друштва утемељеног већ у трећем миленијуму п. н. е.
Пре надирања аријских племена главна карактеристика религије долине Инда био је култ плодности. Многе животиње су сматране светим (краве, козе, змије, крокодили), а клањали су се једном главном божанству. Религија аријских дошљака је потиснула, али и деломично асимилирала староиндијску. Попут Грка, аријска племена су приносила жртве боговима који су представљали персонифициране природне силе, док је стара религија долине Инда укључивала јогу, одрицање и обреде прочишћења. У то доба се развија и индијски језик, који се данас зове санскрит.
Тај период раног хиндуизма назива се још и ведском религијом. Веде (вид значи »знати«), религијски текстови настали око 800. п. н. е. представљају главни извор познавања првобитне вере. Најмоћнији израз те ране религије јесте обред, помно разрађени ритуал код кога главну реч води свештеник, браман. Хијерархија која је настала вршењем обредних радњи вероватно је први заметак каснијег друштва подељеног на касте.
Веде
мини|170п|Ригведа Свете староиндијске књиге вековима су преношене усменим путем, а коначно су редигиране крајем 6. века п. н. е. Веда у ужем смислу садржава четири збирке стихова (самхита) и прозе обредног, митолошког и магичног карактера: Ригведа Самаведа Јаџурведа Атарваведа.
Најстарија је Ригведа написана древним обликом санскрита са подручја северозападне Индије. Вероватно је написана у раздобљу између 1300. и 1000. п. н. е. и садржи 1028 химни са више од десет хиљада строфа. Химне су обично упућене једном богу, али се у њима појављују и други богови. Најпопуларнији је бог Индра, који је приказан као ратник који побеђује силе зла и ствара свет, док је Варуна главни бог који управља церемонијалним обредима и законом. Дарма контролише космички живот и он се брине да не буде преступа, како космичких тако и људских.
Првобитним збиркама касније су додани коментари: Брамане, Аранјаке и Упанишаде које наглашавају духовну спознају и филозофска учења.
Веда има изванредно историјско и филозофско значење, а делови литерарног карактера, иако малобројни, истичу се великом изражајном снагом и дубином. Химне Ригведе су важне и као најстарији узорци индоевропског стиха, али у њима налазимо и прве трагове филозофске рефлексије. Тако у њима постоји и најранији израз о битку и небитку, о законитости свемирског збивања и ограниченом досегу људске спознаје.
Епови и легенде
Раздобље од 300. п. н. е. до 300. године после Христа било је кључно за појаву онога што називамо класичним хиндуизмом. Писане су сутре. Оне су углавном биле збирке афоризама које су настојале истакнути учење Веда и Упанишада. Божанства из Веда замењена су старијим боговима или су поистовећена с њима. Рудра - моћни бог у ведским химнама био је тада поистовећен са Шивом, чији су кипови пронађени приликом ископавања у долини Инда. Затим је уследило раздобље у којем су записиване приче из прошлости.
Оно што је кружило у облику локалних легенди сматрало се најбољим изразом индијског погледа на свет. Епови су указивали на трајну борбу добра и зла, космоса и хаоса у човековим пословима. Сва дела су указивала на потребу да се открије смисао и сврха чак и у раздобљу нереда.
Епови Рамајана и Махабхарата спевани су у периоду од 400. п. н. е. до 200. године после Христа, али су се усмено преносиле стотинама година пре тога.
Рамајана
Рамајана је еп који се састоји од 38.000 стихова. То је мит о сплетки којом је Рама, божански јунак и краљ, уклоњен са престола, а његова верна жена Сита отета. Рама је утеловљење праведности и сматрају га једним од десет аватара (утеловљења) бога Вишнуа. Појавило се мишљење да богови у сваком раздобљу шаљу једног аватара.
У хиндуизму се прича о Рами не слуша само од раног детињства, већ постаје и основа свакодневног живота. Рами се обраћа на почетку сваког подухвата и захваљује му се после успешно обављеног посла. Његова јуначка дела постала су пример и подстицај за исправно понашање. Његово име служи за утеху старима и певаће га ожалошћени који тела преминулих носе на спаљивање. Рамина жена Сита постала је пример верне жене, па су је величали због њених врлина, љубави и оданости.
Махабхарата
мини|170п|Илустрација у Махабхарати
Еп Махабхарата је најопсежније дело светске књижевности са више од 200 хиљада стихова у 18 књига. Говори о рату између браће Пандава и Каурава.
Бхагавад-гита (»Песма Господња«) некада Гитопанишад а често и само Гита, најважнији је и књижевно највреднији морално–филозофски спис у Махабхарати, а у Индији је данас најпопуларнији део целог епа. Етичке дилеме духа, које се у уметнички обликованом дијалогу поступно заоштравају, сматрају се највернијом илустрацијом индијске мисли, па се Гита често назива Библијом »хиндуизма«.
Ђаинизам, будизам, упанишаде За време гвозденог доба у Индији се основало неколико мислилачких школа и развијала се хиндуистичка филозофија. Три кључна догађаја су узроковала настанак нове епохе хиндуистичких мислилаца: упанишадско духовно подизање, долазак Махавире, оснивача ђаинизма, и Буде, оснивача будизма. Они су говорили да појединац не мора прихватити ауторитет Веда или кастински систем да би постигао мокшу или нирвану. Буда је отишао корак даље и тврдио да постојање душе или Бога није потребно. У то доба су многи хиндуси постали будисти или ђаинисти.
У 7. веку п. н. е. власт свештеника у друштву била је у северној Индији општеприхваћена. Међутим у то доба развоја, унутар хиндуизма јављају се покрети ђаинизам и будизам, али и покрет назван Упанишаде. Ђаинизам и будизам су религије које су настале на темељима хиндуизма. Махавира, личност у позадини ђаинизма и Буда, оснивач будизма, припадали су малим градовима - државама унутар аријских племенских заједница. Настају као реформациони покрети тадашњег још неразвијеног хиндуизма, али се ипак формирају као одвојене религије иако имају велике сличности и заједничке елементе. Тако у ђаинизму постоји тзв. »пет темељних врлина«: ненасиље, говорење истине, поштовање, чедност и невезаност за световне ствари.