Пишчеви записи 1992—1993. cy збирка одабраних дневничких записа Добрице Ћосића која се надовезује на Пишчеве записе 1981—1991. За разлику од претходне три књиге дневничких записа које обухватају четрдесетогодишњи период у пишчевом животу, у ову књигу су уврштени само записи из 1992. и прве половине 1993. године. Ти записи су настали у периоду када је Добрица Ћосић био први председник Савезне Републике Југославије. Ова књига објављена је 2002. године. Ћосић је своје записе наставио у Пишчевим записима 1993–1999.
Јануар 1992.
Бадње вече Ћосић проводи у родној Великој Дренови са ћерком и унуцима.
У двочасовној шетњи министар спољних послова Владислав Јовановић обавештава Ћосића о међународном положају Србије, а Ћосић бива уверен да је „двовековни национални циљ – уједињење српског народа у једну државу – неостварив“. Слободана Милошевића назива „несрећним, трагичним властољубцем и самољубцем“.
Славко Милосавлевски посетио је Ћосића у име Кире Глигорова и Крсте Црвенковског, молећи га за подршку македонској независности, што Ћосић одбија.
Радован Караџић и Никола Кољевић га зову и информишу о „убрзаном наоружавању Муслимана и ратоборности Изетбеговићеве Странке демократске акције“. Са њима двојицом, Ћосић одлази на састанак са Слободаном Милошевићем, у жељи да га обавесте о ситуацији у Босни и Херцеговини. Састанак није био успешан, јер је Милошевић неповерљив према Караџићу и Крајишнику, „сматрајући да они заступају четнчке идеје“.
Ћосић се у хотелу „Интерконтинентал“ састаје са америчким амбасадором Вореном Цимерманом, коме излаже своју идеју о подели Косова.
Март 1992.
1. марта Радован Караџић зове Добрицу Ћосића и обавештава га да су резутати референдума за независну Босну и Херцеговину, на коме Срби нису учествовали, фалсификовани, као и да Српска демократска странка не може да пристане на унитарну Босну.
Никола Кољевић позива га на Конгрес српских интелектуалаца у Сарајеву. Ћосић сматра да је рат у Босни изгледан, али да се још може спречити политичким договором све три националности. Ћосић се Конгресу обраћа писмом у коме позива на праведно територијално разграничење три народа, без тежње за етнички чистим територијама.
Април 1992.
Ћосић пише опширно писмо Милошевићу у коме га обавештава о својим ставовима у вези да југословенском кризом. Неколико дана касније Милошевић га прима, а Ћосић одлази са састанка незадовољан Милошевићевим мањком спремности за сарадњу са неистомишљеницима.
14. априла Ћосић се састаје са вођством Демократске странке: Драгољубом Мићуновићем, Зораном Ђинђићем, Љубомиром Тадићем и Десимиром Тошићем. Предочава им неопходност сарадње опозиције и власти у циљу постизања националног консензуса. Тадић и Тошић се саглашавају са овим предлогом, али га Мићуновић и Ђинђић одбијају, сматрајући да се сарадња са Милошевићем немогућа.
На Ћосића расте притисак да прихвати функцију првог председника новоформиране Савезне Републике Југославије.
Мај 1992.
7. маја састаје се са Слободаном Милошевићем, у присуству Светозара Стојановића, Владислава Јовановића и Милорада Вучелића. Ћосић и Стојановић се залажу да се камања за изборе за Савезну скупштину продужи за месец дана, као и да се прихвате захтеви Демократске странке – „округли сто“, финансирање кампање, равноправност у медијима. Милошевић, уз Јовановићеву подршку, одбацује њихове захтеве.
Ћосић одржава контакте са Радованом Караџићем и Николом Кољевићем. Резигниран је српским бомбардовањем Сарајева: „Ноћас се Сарајево руши. Срби желе да освоје Сарајево. Зашто? Чему то сулудо српско супротстављање читавом свету? То је коначно упропашћивање српске ствари.“
Ћосић се два пута састао са изаслаником председника Америке Џорџа Буша конгресменком Хеленом Делић-Бентли, која му је пренела поруку америчке владе да Милошевић треба да поднесе оставку, а да председник републике буде Ћосић, док би владу саставила коалиција Драшковић-Мићуновић. Ћосић је одговорио да би ту дужност прихватио под следећим условима: да буде изабран на демократским изборима; да се Америка заузме за мир; да се укину санкције СР Југославији и Америка пружи политичку и економску помоћ Србији. Она се сложила и записала његове услове, како би их пренела председнику Бушу.
30. маја Ћосић се поново састаје са Милошевићем и предлаже му да стави мандат на располагање народној скупштини до нових избора, што је Милошевић одбацио. Касније тог дана Милошевић се телефоном јавио Ћосићу и обавестио дга да је послао писма Џорџу Бушу и Борису Јељцину у коме их позива да Русија и Америка преузму контролу над Босном. Ћосић се саглашава, али слути да је за такву иницијативу прекасно.
Јун 1992.
11. јуна Ћосић се састаје са Милошевићем, који га уз помоћ Милорада Вучелића сатима наговара да прихвати дужност председника СР Југославије, што Ћосић одлучно одбија. Договарају се да се састану сутрадан. Ћосић записује у свој дневник: „Милошевић је у свему остао веран себи. Он није спреман на радикалан заокрет. Верује да се мора издржати блокада, да иностранство не може да нас угуши; да постоје знаци попуштања. Тај човек не види да је он главна политичка препрека за решавање српске кризе.“
Ћосић трпи огроман притисак готово свих својих пријатеља да прихвати дужност председника. Само се пишчеве супруга Божица и ћерка Ана противе томе да прихвати функцију. 12. јуна се поново састаје са Милошевићем који, уз Милорада Вучелића и Брану Црнчевића наставља да га убеђује. У једном тренутку, Милошевић је рекао: „Хоћете ли да клекнем пред вама да бисте пристали да будете први председник Југославије?“, на шта му је Добрица одговорио: „Не желим да клекнете. Али не могу да се прихватим дужности коју ми нудите.“ Убеђивање се наставило, а Ћосић је отишао кући не прихвативши понуду. Увече га је телефоном позвао пријатељ Коста Михаиловић и рекао: „Чуо сам да си одбио. А ја ти, Добрице, као пријатељ, кажем: немаш права да обманеш народ који ти верује. На ту издају, Добрице Ћосићу, немаш право. Ако то учиниш, онда засвагда да ћутиш и понашаш се као мртав човек...“ Недуго затим јавио му се Слободан Милошевић, а Ћосић му саопштава да ће прихватити дужност председника Републике.
15. јуна пре подне Ћосић отвара у САНУ научни скуп с темом „Српски народ на почетку новог доба“, а по подне таксијем одлази у Савезну скупштину да прихвати дужност првог председника СР Југославије и положи заклетву. На тајном гласању само неколико посланика није гласало за њега. Дан касније Бранко Костић, дотадашњи председник Председништва СФРЈ предаје му дужност.
Првог дана на дужности Ћосић прима у свом кабинету начелника Генералштаба генерал-пуковника Животу Панића, министра унутрашњих послова генерала Петра Грачанина и његове заменике: начелника Службе државне безбедности Радивојевића и Михаља Кертеса.
Мало опозиционара подржава Ћосића: најсвесрднија је подршка писца Слободана Ракитића из СПО-а, Зоран Ђинђић га подржава – условно, а Војислав Коштуница очекује од њега да распише нове изборе, пошто га је изабрала нелегитимна скупштина.
Милошевић предлаже Ћосићу да се за председника савезне владе кандидује Милан Панић, бизнисмен из Калифорније. Ћосић се слаже и одржава консултације са Бориславом Јовићем, Момиром Булатовићем, Светозаром Маровићем и Војиславом Шешељом; они са убеђењем прихватају тај предлог.
Борис Јељцин, председник Русије, први је председник који је честитао Ћосићу на избору, а руски амбасадор је први дипломата кога је примио. Ћосић прима и патријарха Павла са владикама, који га подржава и саглашава се са његовим инагуралним говороим и предлогом да савезни премијер постане Милан Панић. Образује се и председнички кабинет; најближи Ћосићев сарадник је филозоф Светозар Стојановић.
Председник се састаје са делегацијом опозиционог Депоса чији је састав био: Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Владета Јанковић, Леон Којен, Никола Тасић, Милан Комненић и Данко Поповић; делегација Депоса и Ћосић ни у чему нису сагласни. Ћосић одржава састанке и са Новаком Килибардом, вођом Народне странке Црне Горе, која подржава његову политику, као и са Андрашом Агоштоном, председником Демократске странке Мађара, делегацијом СК – Покрета за Југославију, принцом Томиславом Карађорђевићем и његовом супругом Линдом, Муфтијом Јусуфспахићем, надбискупом Перком, рабином Даноном, ректором Београдског универзитета Рајком Врачаром, вођством синдиката Србије и Црне Горе, кинеским амбасадором...
Ћосић упућује поруку генералном секретару УН Бутросу Галију да помогне снабдевање болница у Босни и Херцеговини лековима. Ћосића позива либијски вођа Гадафи и њих двојица се договарају да он буде посредник између Срба и Муслимана у Босни. Гадафи позива Алију Изетбеговића, Радована Караџића и Ћосића да дођу у Либију. Ћосић прихвата, под условом да Гадафи убеди Изетбеговића. На посао, уместо уобичајених лимузина, председника вози Заставина „флорида“.
Јул 1992.
1. јула председник Југославије предлаже Милана Панића за мандатара Савезне владе. 14. јула изабрана је нова Савезна влада на челу са Миланом Панићем. Председник и премијер изложили су пред скупштином концепцију своје будуће политике.
2. јула умро је Борислав Пекић. Ћосић записује у свој дневник: „Даровит, необично даровит писац и добар човек. И највећи радник међу нама писцима. Огромна штета за српску књижевност. Били смо на одстојању, али смо се међусобно уважавали.“
Председник је примио митрополита Амфилохија, који га је упознао са стањем и угроженошћу херцеговачких манастира, архива и црквених вредности. Примио је и британског министра спољних послова Дагласа Херда: о свему су имали супротстављена мишљења. Одржава састанак са Радованом Караџићем, Николом Кољевићем и Момчилом Крајишником, са којима разматра могућности за успостављање мира у БиХ. Разговара и са лордом Карингтоном, председавајућим конференције о Југославији. Састао се и са председником владе Републике Српске Крајине Здравком Зечевићем.
28. јула умро је Јован Рашковић. Ћосић пише: „Умро је мој најприснији пријатељ Јован Рашковић. Та смрт ме је згромила. Немам више човека за све људске разговоре, за све српске разговоре. Немам више пријатеља од кога могу све да тражим, сигуран да ће ми сваку жељу испунити. Немам више пријатеља коме сам све вероваро и коме сам био спреман све да учиним... “
Август 1992.
Ћосић је образовао Савет за усаглашавање ставова о државној политици, у чијем су саставу, поред председника СРЈ, председници република и влада, председник Савезне владе и најзначајнији министри.
7. августа у писму Елију Визелу предложио је формирање посебне комисије ради утврђивања истине о оптужбама америчких и европских медија о постојању концентрационих логора у БиХ и Алексинцу.
Никшу Стипчевића, професора на Катедри за италијански језик, председник је поставио за свог специјалног изасланика у Риму, а планира да у Лондон пошаље члана Демократске странке Десимира Тошића. Од свих политичара Ћосић најчешће разговара са председником Демократске странке Драгољубом Мићуновићем.
Пред конференцију у Лондону Ћосић одржава консултативни састанак са лидерима парламентарних странака, као и са председницима Академија наука и уметности Србије и Црне Горе, огранка Сану у Новом Саду, ректорима и проректорима универзитета у Београду, Нишу, Крагујевцу и директорима научних института „Винча“, „Михајло Пупин“, Института друштвених наука, Института за међународну политику и привреду, Института за европске студије, Института за савремену историју и Института за физику. Састаје се и са патријархом Павлом, који је на разговор повео митрополита Амфилохија и владике Иринеја и Стефана.
Са супругом председник СРЈ одлази у Добановце, како би у тишини написао говор за Конференцију у Лондону. Одбија да се смести у Титовој вили, већ борави у кући саграђеној за Брозовог домара.
Крајем августа у Лондону се одржала међународна конференција о Југославији, а југословенску делегацију је предводио Добрица Ћосић. Ћосић у записима описује своје утиске са конференције, као и неслагања чланова српске делегације: Слободана Милошевића и Милана Панића.
Септембар 1992.