Селим I (, − I. Selim; звани Јавуз — Окрутни, 10. октобар 1470 — Чорлу, 22. септембар 1520) је био османски султан од 1512. до 1520.Yavuz Sultan Selim BiographyПриступљено 2007-09-16, Селим I се поред свог деде Мехмеда II Освајача и свог сина Сулејмана I Величанственог сматра за једног од најбољих султана Османског царства.
Кад је ступио на престо 1512. године, сместа је убио неколико своје браће и нећака. Млетачка република, Краљевина Угарска и Велика московска руска кнежевина су брзо послали своје поклисаре, да осигурају постојеће споразуме о миру. Селим I се концентрисао на Царство шиитских Сафавида, подручје данашњег Ирана и Азербејџана, које је било под владавином Шаха Исмаила. Султан је систематски прогањао шиитско становништво свога Царства и дао их је на хиљаде побити. Године 1514. године дошло је до битке између Селима I и Исмаила, у којој су Турци победили. Наредне године прикључио је султан Селим I источну Анадолију.The Rise of the Turks and the Ottoman Empire Приступљено 2007-09-16 и Курдистан своме Царству.
Селим није морао заузимати све градове борбом, јер становништво било већином сунитског вјеровања те се зато приклони на страну султана.
Када се султан 1516. године спремао поновно на војни поход против Персије, открио је да се мамелучки (египатски) султан Канзух ел Гхури, ставио на страну персијског шаха Исмаилу. Војске су се судариле код мјеста Алепо у Сирији. Египћани су били потучени, а њихов султан убијен. На његово мјесто је изабран Турман Беј као нови мамелучки султан. Селим је затим успео да заузме Каиро. Туман Беј је побегао у подручје делте Нила одакле се бранио уз помоћ бедуина. Коначно, био је издан и Селим I га је погубио.
Тако је Селим завладао Египтом, а потчинио му се и владар Меке, Баракат. Султан је повјерио свом пашеногу по имену Мехмед Гирау, кану Крима, задатак да брани Исток Османског царства од Персијанаца и Шиита, који су дизали устанке. 1519. године Селим је планирао освајање Родоса са новоизграђеном поморском флотом.
Селим је преминуо 22. септембра 1520. године. Покопан је у једном турбету у Константинопољу. Његов наследник Сулејман I је тамо касније изградио познату Сулејман-џамију.
Биографија лево|мини|Минијатура султана Селима I (1512-1520) Селим је рођен у Амасији 1470. године као трећи по реду син Бајазита II (1481—1512). Селимова мајка је била Гулбахар Ајше Хатун, турска принцеза из државе Дулкадир, њен отац је био Алаудевле Бозкурт-Бег, 11 владар Дулкадира. Неки извори тврде да је Селимова мајка била Гркиња, али хронолошка анализа то не потврђује.
Селим је описан као висок човек, са широким раменима и дугим брковима. Био је веома вешт у политици, и како је говорио волео је борбу. Поред свега тога био је веома вешт ловац. Бавио се књижевношћу, а чак је и сам писао песме на персијском језику.
Селим се 1494. године оженио са Султанијом Ајше Хафсом, са којом је добио престолонаследника Сулејмана.
Уз помоћ свога таста, кримског хана Менли Гираја, Селим је са војском кренуо ка Једрену, марта 1511. године. Селим је исте године угушио побуну кизилбаша у Анадолији. Гушењем побуне, учвршћена је Селимова позиција. Његова браћа, Коркут који је оставио Теке побуњеницима и Ахмед, који није био способан да их порази, изгубили су углед. Добивши наименовање у Румелији, Селим је успео да искористи одсуство султана да уђе у Једрене, како би преузео ризницу и поставио своје људе. Отишао је предалеко. Бајазит II, чији су везири подржавали Ахмеда, кренуо је против свог сина, кога је победио 3. августа 1511. године, приморавши га да се повуче на Крим. Ахмед је мислио да ће након тога, уз подстицај великодостојника са Порте, моћи да крене пут Истанбула и да се прогласи наследником престола. Али јаничари, који су га сматрали шкртим и неспособним, побунили су се против њега и приморали га на повлачење. Прогласивши се за султана, он је заузео Караман, што је само увећало његову непопуларност.
Изгледало је да ти догађаји погодују шаху Исмаилу. Почетком 1512. године, шах Исмаил је изазвао другу побуну, коју је убрзо потом подржао принц Мурат, Ахмедов син. Победа побуњеника над трупама овог потоњег разбеснела је јаничаре, који су се, знајући да се Селим вратио у Румелију, подигли на устанак марта 1512. године, тражећи да се њихов миљеник постави за наследника престола. Принуђен на уступке, Бајазит II је позвао код себе свог сина, који је 19. априла стигао у Истанбул. После недељу дана преговора, подржан од јаничара и становништва града, Селим је постигао своје циљеве: Бајазит II је абдицирао у његову корист 24. априла 1512. године. Измучен, стари султан је умро на путу у прогонство 10. јуна 1512. године. Селим I је, не без потешкоћа, ступио на престо. Али, то није био крај његових недаћа. Османско царство се, након пораза код Анкаре, суочило са веома озбиљном кризом. Да би је превазишао, нови султан морао је да спроведе реформе у вођењу послова, како у стратешким, тако и у религијским и економским питањима. Са те тачке гледишта, 1512. година заиста представља прекретницу у османској историји.
Владавина лево|мини|Султан Селим I (1512-1520) Када је Селим I наследио Бајазита II, 24. априла 1512. године, Османско царство било је изложено најозбиљнијој кризи од битке код Анкаре, сто десет година раније. Опасност је била двострука. С једне стране, слом побуне шаха Кулија није уклонио опасност од новог устанка, који би из даљине водио шах Исмаил. С друге стране, један део Анадолије се још увек није приклонио власти новог султана, чија браћа и рођаци, знајући да су изложени опасности од права на братоубиство, никако нису хтели да се одрекну свог права на престо, тражећи подршку од хетеродоксних туркменских племена, па чак и од самог шаха. Уложивши изузетно много енергије и уз изражен смисао за вођење политике, Селим је поново успоставио унутрашњи ред у Анадолији, а затим је водећи удаљене операције од тог простора, за пет година, од Османског царства начинио највећу силу исламског света, што је оно и остало, готово до самог свог нестанка у XX веку.
У време ступања на престо, Селим је имао око четрдесет година. Као намесник у Трапезунту већ је имао завидну репутацију изузетног војног команданта који се лично стављао на чело својих трупа, праведног и ефикасног администратора, сунита коме се ништа не може замерити али који није верски затуцан, помало склон луксузу и уживањима. Испод спољашњости окрутног војника, владар је био и човек широке културе, велики поклоник књига које је читао, са наочарима на очима, а добро је писао стихове на персијском. Селим, усамљен и тајновит човек, није се оптерећивао тиме да ли ће савременици схватити његове одлуке или неће, а поверење је указивао само уском кругу проверених пратилаца. То је довело до противречности у неколико ондашњих османских хроника, које су се дивиле делу, али су узмицале пред човеком који је за живота стекао надимак Јавуз- Грозни, толико су биле страшне акције које је предузимао. Јер, заиста је султан до те мере западао у јарост, да је понекад песницама тукао своје везире. Извесно је да су главе високих државних званичника летеле чешће него уобичајено. Али, султан је био уверен у исправност казни, чије жртве готово никад нису биле невине. Коначно, султан је ступио на престо захваљујући одређеним клановима и уз противљење других. Неки су веровали да им много дугује, други су у потаји радили против њега. Ударци су почели да пљуште с обе стране, када су обе схватиле да је царска власт у чврстим рукама..
Када је ступио на престо, Селим је био у отвореном рату са својом старијом полубраћом, Ахмедом и Коркутом. Причало се да је отровао свог полубрата, Шехеншаха. Уз то, на подмукао начин је постављао завере и убијао синове своје браће, јер се плашио да ће сковати заверу и свргнути га са престола. До јануара 1518, успио је да погуби све мушке потомке синова султана Бајазита, осим принца Мурата, који је тражио азил у Персији код Шаха Исмаила, чијом се ћерком и оженио. Међутим, принц Мурат умире у октобру 1519. године под мистериозним околностима, иза којих се верује да је стојао сам султан. Због смакнућа свих принчева, султан Селим није био у добрим односима са женским члановима династије. Од свих сестара, једино су му султанија Ајнишах и султанија Илалди честитале успињање на престо. Поред тога, он је током своје владавине неким својим сестрама (Гевхермулук-султанија; Фатма-султанија), нећакама (Аслихан-султанија; Гевхершах-султанија; Шахниса-султанија) , па чак и ћеркама (Хатиџе-султанија; Хафизе-султанија) погубио супруге, с некима је имао и личан конфликт (Ханзаде-султанија; Ханчерли-султанија), а многе је и преудао. До данас је остала позната клетва из тог времена ,,Да Бог да био зет султана Селима! Поход против иранских Сафавида мини|десно|Битка код Чалдирана, минијатура из 1525. године. Тачно годину дана по ступању на престо, Селим је победио и погубио последњег претендента на престо који је могао да представља одређену опасност: свог старијег брата Ахмеда. Султан је успео да га доведе на бојно поље код Јенишехира, дајући му лажне извештаје о дејствима и оданости царске војске. Селим је дуго и трајно припремао тај план, који му је у кључном тренутку помогао да порази много мање вештог противника. Тако је криза династије, 1513. године, разрешена у корист Селима и његовог сина јединца Сулејмана, који је постављен за намесника Манисе. Преживели су само Ахмедови синови који су се склонили у Персију или Египат, након чега им се сваки траг губи. У Анадолији је одмах након тога успостављен мир, непосредном управом у областима у којима су у претходном периоду хетеродоксни устанци нашли погодно тле. Чини се да је тај "лов на вештице" био усмерен на одузимање права компромитованим тимарницима и на погубљење познатих вођа тих устанака. Нема поузданих доказа да је тачна легенда о масакру и погибији 40 000 хетеродоксних лица, 1513. или 1514. године, већ се чини да је тај догађај обојен „ оријенталним магловитим баратањем бројева".
Када је поново установљена царска власт у држави, Селим се окренуо против оних који су методично, од почетка века, покушавали да га омету споља. Спор између шаха Исмаила и Селима продубио се током година које је Селим провео у Трапезунту, јер упркос противљењу оца он није оклевао да оружјем одбије упаде Сафавида. Султан је шаху замерао да примењује доктрину која излази из граница ислама, као и да је стални чинилац урушавања османске Анадолије, за шта је као доказ узимао устанак кизилбаша и ступање на престо Бајазита II.
лево|мини|Шах Исмаил I Селим је најпре од шејх ул-ислама Сарија Гурза, највишег верског ауторитета у царству, издејствовао фетву која је шаха Исмаила и његове следбенике искључивала из исламског друштва и омогућавала да их се, до последњег, ослободи и да њихове жене и децу претвори у робове. Таква фетва је била у функцији легитимизације уласка у рат против шаха, чије су припреме већ раније отпочеле. Са њима се наставило све до потпуног пораза противника, и оне су остале главно обележје султанове политике до његове смрти. Све друго било је томе подређено.