Арсеније Арсен Дедић (Шибеник, 28. јул 1938 — Загреб, 17. август 2015) био је југословенски и хрватски пјевач, композитор, пјесник, аранжер, кантаутор и музичар.
Рођен је у Шибенику, у породици радника и аматерског музичара мулти-инструменталисте, Србина Јована Дедића. Испрва га је отац учио музици а потом је Дедић завршио средњу музичку школу и касније је дипломирао на одсеку за флауту на Музичкој академији у Загребу.
Аутор је и извођач више десетина шансона и побједник многих музичких фестивала. Написао је, компоновао и извео бројне живописне љубавне и мисаоне пјесме, а својим изворним музичким стилом стекао многобројне поклонике. Слови за једног од утемељитеља шансоне у Хрватској. Уз музику, објавио је више збирки лирике. Преводио је и обрађивао познате шансоњере и ауторе, међу њима Ђина Паолија, Серђија Ендрига, с којима је често сарађивао, и Жака Брела, који је својим ликом и дјелом снажно утицао на његову каријеру. Основно одређење му је музика, али у споју са поезијом, истакао је властити кантауторски говор, који га је највише и обиљежио. Написао је музику за стихове Мирослава Крлеже, Добрише Цесарића, Тина Ујевића, Звонимира Голоба и многих других.
Његове пјесме су преводили и обрађивали многи извођачи, а сâм је писао за многе познате хрватске естрадне умјетнике, међу којима се истичу Габи Новак, клапе и Ибрица Јусић. Велики дио његова опуса чини примијењена музика за телевизију, филм и позориште. Био је члан Хрватског друштва композитора и Хрватског друштва писаца. Познат је и под надимцима „пјесмар”, „академски тежак” и „пјесник опште праксе”. Сматра се најкомплетнијим и најважнијим кантаутором у историји хрватске популарне музике.
Биографија
Дјетињство и младост Арсеније Дедић је рођен 28. јула 1938. у Шибенику, у тадашњој Краљевини Југославији. Био је друго дијете у породици Јована (1902—1983) и Веронике (дјевојачко Миковић; 1904—1995). С очеве стране сви су били Срби православци који су потицали из околине Дрниша, док је мајка била Хрватица из Рупа, код Скрадина и у православље је прешла приликом удаје за Јована. Једна бака је била италијанског поријекла. Дедић је одрастао у сиромашној, сељачкој породици, а мајка (надимак Јелка) била је неписмена, веома побожна домаћица и праља, коју је он касније описменио. Мајку је често истицао као извор надахнућа и особу којој се дивио. Иако је мајка хтјела да се зове Игор, по наговору свештеника дала му је име Арсеније, по патријарху српском Арсенију III. Отац Јован је био зидар и ватрогасац добровољац, касније пословођа у поморском грађевинском предузећу „ПомГрад”, а поред посла се бавио и пољопривредом. Јован је био и музички надарен и у Шибенској народној глазби и хотелској капели је свирао више инструмената — трубу, тубу и тимпане.
Током италијанске окупације (1941—1943) и усташке власти (1943—1944) у Шибенику током Другог свјетског рата и у послијератном периоду који је обиљежен мањком хране и немаштином, нека вријеме је провео са мајчином родбином у Рупама и Дубравицама, уз ријеку Крку у залеђу Шибеника. Дјетињство је провео у шибеничкој четврти Варош, у кући са бројем 41. у данашњој улици Николе Тесле, у којој је рођен Игор Мандић, а неко вријеме су живјели и Вице Вуков и Мишо Ковач. Дедић је био у веома добрим пријатељским односима са Вуковим. Живот у Шибенику, мотиви града и његово становништво, као и средоземни угођај, обиљежили су велики дио Дедићевог опуса. У дјетињству, Дедић је посјећивао и православну и католичку цркву.
Арсена и његовог старијег брата Милутина — који је био српски академски сликар — у музику лимених дувачких инструмената је увео њихов отац Јован. Арсен је свирао приликом свечаности и концерата, али често и током спровода. Први учитељ флауте био му је њемачки војник који је остао у Шибенику послије рата. На радију, којег му је поклонио ујак, слушао је италијанске извођаче (међу којима се истиче Доменико Модуњо), којима се дивио. На наговор Ловре Матачића, који је тада боравио у Шибенику, петнаестогодишњи Дедић је почео свирати у позоришном оркестру. Шибеник је средином педесетих година 20. вијека имао оперу под водством Јакова Готовца, а Дедић се све више почиње занимати за музику. Као дјечак, а ни у каснијем добу, није волио фудбал. Похађао је шибенску гимназију, био је један од најбољих ученик и члан кошаркашке екипе, а упоредо је похађао и средњу музичку школу. Своју склоност према музици испољио је и оснивањем клапе током гимназијских дана, у којој је пјевао и Вице Вуков.
Музичка каријера
Почетак Након матуре 1957. одлази у Загреб, гдје му је живио ујак. Уписује Правни факултет Свеучилишта у Загребу са намјером стицања „солидног знања”, али га убрзо почиње све више привлачити умјетност, од вајарства до сликарства. Како је на почетку становао у Музичком интернату, са седам других студената права који су свирали инструменте, он остаје везан за музику. Упоредо са прве двије године права, поново похађа и завршава посљедња два разреда средње музичке школе (иако их је већ положио у Шибенику). Почиње писати пјесме. Његов цимер, Марио Бољуни, свирао је клавир и већ је имао свој оркестар с којим је наступао у плесним дворанама у Рибњаку. Због тога је ангажовао Дедића као вокалисту. Пјевао је пјесме Доменика Модуња, The Platters-а, Пола Анке и осталих у то вријеме популарних извођача. Истовремено се занима за поезију. У загребачком часопису Присутности Дедић је објавио 1958. двије пјесме под заједничким насловом Чуда. Због пјесама са религијским мотивима, „Господину Исускрсту” и „Светом Николу”, доведен је пред повјереништво и отпуштен као стални спољашњи хонорарни сарадник са Радија Загреб. Погођен забраном, него вријеме проводи у околини Загреба. Након тога прекида писање пјесама и започиње период ауторске паузе. Оставши без прихода, као студент окреће се писању аранжмана, преписивању нота и сличним пословима.
Током правних студија почиње пјевати у академском хору „Иван Горан Ковачић”. Склоност ка музици је на крају превагнула и након завршене три године права прекида студије 1959. године. Исте године уписује Музичку академију. Како би дошли до новца потребног за куповину флауте, његови родитељи су продали свињу. За фестивал „Загреб ’59” Бољуни је послао композицију „Морнарев ча-ча-ча”, а Дедића је замолио за писање стихова, на шта је он пристао и написао их под псеудонимом Игор Кримов, јер је писање текстова сматрао епизодом „које ћу се ја касније лишити. Дат’ ћу своје име онда кад будем писао праву поезију и праву глазбу”. Како није имао прикладне одјеће ни новца за улазнице, фестивалу није присуствовао. Композиција је освојила награду, а Дедићу је као текстописцу припала награда од 15.000 динара, што је за студента био приличан износ. Убрзо почиње са писањем текстова за још Бољунијевих композиција, од којих „Послије љубави” на фестивалу „Сарајево ’60” добија награду за најбољи текст. Са Бољунијем оснива вокални квартет „Прима” 1960. године. Иако је и сам помало компоновао, пажњу усмјерава на писање и аранжирање за друге, међу којима су Алфи Кабиљо и Никица Калођера. Састав „Прима” пролази на аудицији за младе пјеваче Телевизије Загреб „Први пут пред микрофоном” и добија сигурне наступе и хонорар. То утиче и на Дедића и остале, који музику почиње схватати све озбиљније и професиналније, издвајајући за њу све више времена. Са љубљанским ансамблом објављује два сингла, препјеве композиција од Чабија Чекера и од Адријана Челентана. Када је чуо Ђина Паолија 1961, проналази се у новом жанру. Наставља са објављивањем пјесама у сплитском часопису Видици и часопису Полет, што примјећује Златко Томичић. Дубравко Хорват од Дедића, а у име Антуна Шољана, тражи пјесму за нови Шољанов часопис Књижевник, на шта Дедић пристаје. Крајем 1961. вјенчава се са Весном Матош, нећакињом Антуна Густава Матоша, са којом у децембру 1962. добија ћерку Сандру.
Наступао је и у загребачким џез саставима као флаутиста. Због несугласица, састав „Прима” се распада, а како се у исто вријеме распао и састав који је водио Хрвоје Хегедушић, Дедић приступа Хегедушићу и оснива „Загребачки вокални квартет”. Повремено је наступао и као пјевач квартета „Мелос”, за који се све више везује, усљед распада „Приме”. На фестивалу „Загреб ’62” изводе композицију „Негдје” Никице Калођера. Ипак, како су чланови „Мелоса” могли учествовати са различитим интензитетима и нису се жељели бавити музиком професионално, пријатељски се разилазе 1962. године. Због тога, Дедић започиње каријеру као вокални солиста. Како полако схвата да шлагери не задовољавају његов музички израз, Дедић се окреће француској шансони и ђеновљанској школи музике. Сљедеће године (1963) на загребачком фестивалу као вокални солисти се појављују Звонко Шпишић и Дедић, чиме се постепено рађа нови музички правац у Хрватској — шансона. Изводи композиције „Милионер”, „Јесењи дажд” и „Болеро ноћи”. Ускоро добија позив на „Београдско пролеће” и сплитске „Мелодије Јадрана ’63”, гдје се упознаје са Зденком Руњићем и изводи његову композицију „Човјек од соли” и своју прву цјеловиту, ауторску композицију „Онај дан”, за коју добија награду. Након тога компонује „Вечер са Ксенијом” на наговор Бошка Петровића, за флауту и Загребачки џез квартет. Након 1963. почиње писати пјесме под правим именом („Вратија се Шиме”, „Машкаре”, „Вино и гитаре” итд.).
Фестивали 1964—1969. У фебруару 1964. дипломирао је флауту на Музичкој академији, а у априлу одлази на одслужење војног рока у Лику. Током боравка у Госпићу упознаје Рада Шербеџију, у то вријеме глумца аматера, и разрађује неке композиције. Одлази на турнеју са војним саставима по земљама Варшавског споразума. На турнеји пише и разрађује пјесме и композиције, а током путовања у возу од Одесе до Кишињева сусреће француске филозофе, брачни пар Жан-Пол Сартр и Симон де Бовоар, са којима разговара. Приликом путовања југословенског предсједника Јосипа Броза Тита бродом у египатски град Александрија, наређено му је да се укрца на Галеб, гдје је свирао и забављао војнике и госте. Још увијек као регрут, у војној униформи на сплитском фестивалу изводи пјесму „Кућа поред мора” 1964, коју је написао током служења војног рока у Оточцу. Композиција је једва ушла на фестивал, с обзиром да је већ одбијена на опатијском, загребачком и београдском фестивалу. Осваја прву награду жирија, другу публике и награду за најбољи текст. Сам Дедић је био изненађен, јер је до тада углавном писао и компоновао за друге. Постаје сензација и истовремено потврђен као кантаутор и шасоњер, стварајући потпуно нови музички жанр у Хрватској. У избору часописа „Студио”, читаоци га бирају за трећег најпопуларнијег пјевача забавне музике у држави (11 % гласова). Исте године, у склопу загребачког фестивала окупља се група од десетак композитора и књижевника под називом „Студио 64”, а са циљем популаризације шансоне. Дедић представља композицију „”, написану још 1961, коју први пут изводи на „Загребфесту ’64” у склопу концерта „Студија 64”, што у потпуности одређује његов кантауторски пут и сврстава га међу утемељиваче загребачке школе шансоне. Исте године пише композиције „Човјек као ја” и „Желим задржати љето”. Издавачка кућа Југотон му издаје прву сингл плочу. Почетком 1965. разводи се од супруге, након три и по године брака. На Загребфесту учествује са пјесмом „Човјек као ја” и на ТВ Загреб упознаје Серђа Ендрига, са којим започиње дугогодишње пријатељство и сарадњу. Раскида сарадњу са телевизијом, како би имао више времена и тиме постаје слободни умјетник и извођач.