Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, 13. јул 1943) био је хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар, партизан и учесник Народноослободилачке борбе.

Биографија мини|Стихови Јаме у подножју Каменог цвета. Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата, Ивана и мајке Јеврејке, Руже (девојачко Клајн). Осим Ивана Горана, имали су још четворо деце — Отона (1903—1981), Розику (1911—1918), Звонка (1916—1958) и Розику (1920—1921).

Основну школу је завршио у родном месту, 1923. године, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. У Карловцу је завршио три разреда ниже гимназије, а 1926. се преселио у Загреб и завршио гимназију, матуриравши 1932. године. Још као гимназијалац, И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време, И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу, али је касније студије напустио и запослио се као коректор у Хрватском дневнику, загребачком дневном листу и гласилу Хрватске сељачке странке (ХСС), у којем је радио од 1936. до 1940. године.Tragični pjesnik nedovršenih poema („Hrvatska riječ”) Осим у Хрватском дневнику, радио је и у загребачким Новостима, до 1941. године. Од 1938. године се лечио од плућних болести и често боравио у плућним санаторијумима.Ivan Goran Kovačić („Hrvatska riječ”)

Као студент славистике на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом.

Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело, Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје, Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу.

Поред поезије, Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији загребачког листа Хрватски дневник. Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу.

Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана. Познату поему Јама написао је у партизанима, инспирисан усташким злочинима у околини Ливна, када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља. Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године, Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници који су клали партизанске рањенике са Сутјеске. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб:

У планини мркој нек ми буде хум, Над њим урлик вука, црних грана шум. Љети вјечни вихор, зими висок снијег, Муку моје раке недоступни бријег.

мини|Споменик Ивану Горану Ковачићу у Загребу, дело Војина Бакића из 1963.

У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина. Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима, припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“.

За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Југославије, „Накладни завод Хрватске” издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике.

О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.

Његова мајка Ружа (1893—1953), која је такође била учесница Народноослободилачке борбе, преминула је 18. марта 1953, свега неколико дана обележавања четрдесетогодишњице његовог рођења.

Дела Поезија (1932) Дани гњева (1936) Огњи и роже (постхумно објављено) Свети псовач (постхумно објављено) Есеји и оцјене (постхумно објављено)

Заоставштина У спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос "Горанов вијенац", а од 1977. награда "Оран за младе пјеснике", као и награда за најбољу песничку збирку од 2019. године.

Бакићев споменик у загребачком парку Рибњак, апстрактно представљена глава, постављен је 1964. На београдском Калемегдану је откривена спомен биста 19. октобра 1969.Борба, 20. окт. 1969, стр. 4

Меморијални музеј Иван Горан Ковачић У Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић. Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик, чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.

Галерија <div style="text-align:center;font-size:85%;">

Референце

Спољашње везе -{Znanje.org}- Поема Јама -{Text of Jama}-

Категорија:Рођени 1913. Категорија:Умрли 1943. Категорија:Врбовшчани Категорија:Култура и уметност у Народноослободилачкој борби Категорија:Хрватски песници Категорија:Хрватски књижевници Категорија:Југословенски књижевници Категорија:Југословенски песници Категорија:Југословенски партизани Категорија:Комунисти Хрватске Категорија:Погинули у бици на Сутјесци