Француска (; ), званично Француска Република (), држава је у западној Европи. Француској припадају и прекоморске територије Валис и Футуна, Гваделуп, Мартиник, Нова Каледонија, Острво Клипертон, Острва Крозе, Гијана, Реинион, Свети Мартин, Сен Бартелеми, Сен Пјер и Микелон, Француска Полинезија, Француске јужне и антарктичке земље представљају пуноправни део француске републике. Површина Француске (рачунајући и њене прекоморске поседе) је 678.107,98 -{km}-², а њеног европског дела око 547.030 -{km²}-. По површини је 39. држава у свету, а трећа у Европи после Русије и Украјине и највећа у Европској унији. Граничи се са Белгијом, Луксембургом, Немачком, Швајцарском, Италијом, Монаком, Шпанијом и Андором у Европи, у Јужној Америци са Бразилом и Суринамом и на Карибима са Холандском прекоморском територијом Свети Мартин и има излаз на Атлантски океан и Средоземно море. Преко ових ван-европских територија, Француска се граничи и са Бразилом, Суринамом и Холандским Антилима. По процени из 2009. Француска је имала 65.073.482 становника. Главни и највећи град Француске је Париз, а остали већи градови су: Марсељ, Лион, Тулуза, Ница, Нант, Стразбур, Бордо, Лил и Тулон.
Територија савремене Француске је скоро иста као и територија античке Галије, коју је насељавало келтско племе Гали. Галију је покорио Рим у 1. веку п. н. е. У 4. веку, германска племена, од којих су најзначајнији Франци, су се населили на територију Галије. Франачка је свој врхунац имала крајем 8. и почетком 9. века. Уговором из Вердена (843), Франачка је подељена на три дела, а из њеног западног дела развила се данашња Француска. Француска је била једна од највећих светских сила од краја 17. века. Она је у 18. и 19. веку, створила велику колонијалну империју широм Северне Америке, западне Африке и југоисточне Азије.
Француска је један од оснивача Уједињених нација, НАТО-а, групе Г8 и Европске економске заједнице, данашње Европске уније. Такође је једна од пет сталних чланица Савета безбедности и нуклеарна сила.
Географија Физичка мапа Француске|мини
Највећи део Француске се налази у западној Европи. На североистоку се граничи са Белгијом и Луксембургом, Немачком и Швајцарском на истоку, на југоистоку са Монаком и Италијом и на југу са Шпанијом и Андором. Са севера и запада запљускује је Атлантски океан (односно Бискајски залив и канал Ламанш), а на југу Средоземно море (Лионски залив и Лигурско море). У саставу Француске је острво Корзика у Средоземном мору и више од 20 прекоморских департмана и зависних територија.
Метрополитанска Француска заузима око 547.030 -{km²}-, по чему је највећа држава Европске уније. Због специфичног изгледа географске мапе, Француску популарно називају „шестоугао” ().
Рељеф лево|мини|Монблан, највиши врх западне Европе мини|Село на Централном масиву у подножју угашеног вулкана
У Француској постоји разноврсни облици рељефа, од приморских равница на северу и западу до веначних планина на југу и југоистоку земље. На југу Француска је од Пиринејског полуострва одвојена венцом Пиринеја, а на југоистоку Алпима. Мон Блан, висок 4.807 -{m}- је други највиши врх Европе и највиши врх у њеном западном делу, а налази се на граници Француске и Италије. Овде су реке развиле дубоке долине, а глечери који су и заузимали у леденом добу су их додатно проширили и продубили. За разлику од Алпа, Пиринеји у леденом добу нису били толико подложни глацијацији, па ту нема великих глечера, језера и долина који су карактеристични за Алпе. Због висине Пиринеја, путеви између Шпаније и Француске су врло ограничени. Алпи се према северу настављају Јурским планинама које су граница према Швајцарској. У централном делу Француске налази се Централног масива, валовита висораван висока просечно од 800 до 1000 m, са које се местимично уздижу купе угашених вулкана висине до 1.900 -{m}-. Долине Роне и Саоне одвајају ове громадне планине од Алпа. Друга група старих громадних планина су Вогези чија висина иде до 1.200 -{m}-. Долина Рајне дели Вогезе од Шварцвалда у Немачкој.
Остатак Француске чине низије. На северу се налази Париски басен, у којем је смештено привредно и популацијско језгро Француске. Париску котлину окружују Арморикански масив, Централни масив, Вогези и Ардени. Око Париза постоји систем концентричних гребена, који раздвајају уске равнице. На југозападу у подножју Пиринеја налази се Аквитанска низија, која се широко отвара према мору. Аквитанска низија је равница са плодним земљиштем.
Клима Климатске прилике у Француској су врло разноврсне. За запад и север државе својствена је океанска клима, која је највише изражена у Бретањи. Просечна јулска температура је око 16 °C, а јануарска око 7 °C. Температурне разлике се повећавају према истоку, уз више ведрих и хладних зимских дана, али су и лета прилично ведра и врућа, са мало падавина, која су равномерно распоређена у свим годишњим добима. Планински крајеви имају оштрију климу са дугим снежним зимама. Јужно од Алпа клима је изразито средоземна.
Воде мини|Доњи ток Сене
Највеће језеро је Женевско језеро (друго име: језеро Ле Ман, приближна површина горњег слоја: 582 -{km²}-).
Историја
Праисторија Цртежи из пећине Ласко|мини Људско присуство на територији Француске се може пратити до доба доњег палеолита. Један од најстаријих археолошких налазишта се налази у пећини код Шилака (Горња Лоара) од пре 1.800.000 година. Неандерталци су почели да освајају Европу пре око 200.000 година, али чини се да су изумрли пре око 30.000 година, вероватно јер су изгубили у трци са данашњим људима током леденог доба. Први модерни људи (-{Homo sapiens}-) су се појавили у Европи и Француској пре око 50.000 година у периоду горњег палеолита. Археолошка налазишта из горњег палеолита код места Кро Мањон (кромањонски човек), Грималди и Шанселада у долини Дордоње, стара око 25.000 година. У Француској се налази велики број осликаних пећина из времена горњег палеолита, од којих је вероватно најпознатија пећина Ласко (Дордоња, осликана пре око 15.000 година п. н. е.). Из времена неолита најстарије познато налазиште је код Кортезона (Воклиз), из око 4.500. п. н. е.
У периоду мезолита земљорадња је постепено смањила значај пећина, а у неолиту (од 3. миленијума п. н. е.) појавиле су се мегалитске културе. У бронзано доба (око 1500. п. н. е.) почели су се да се развијају трговачки путеви. Гвоздено доба и келтска култура појавиле су се током првог миленијума п. н. е.
Насеља на територији данашње Француске дала су имена неколицини праисторијских култура, као што Ашелска, Мустерска, Солитренска или Магдаленска култура.
Стари век Верцингеторикс се предаје Јулију Цезару после опсаде Алезије|мини Територије данашње Француске, Белгије, северозападне Немачке и северне Италије обухватала је регија Галија у којој су у давној прошлости живели древни келтски народ Гали. Они су се овде доселили око 8. века п. н. е., а у 3. веку п. н. е. заузели цео регион. У доњем току Гароне живели су Аквитанци, блиски Баскима. Гали су су основали градове Лутецију и Бурдигалу, док су Аквитанци основали Толосу. Око 680. п. н. е. на медитеранске обале стигли су грчки колонисти који су основали Масилију, Никају и Антиб. Гали су често ратовали са Аквитанцима и Германима, а између 393. и 388. п. н. е. војска Гала предвођена Бреном је напала Рим након битке на Алији.
Када је картагински војсковођа Ханибал у Другом пунском рату прошао кроз југ Галије, унајмио је галске плаћенике који су се борили на његовој стране у бици код Кане. Југ Француске је био важан Римљанима као копнена веза до Хиспаније па су искористили галски напад на римског савезника Масалију да ставе Нарбонску Галију је под римску власт око 125. п. н. е. Римски конзул Гај Јулије Цезар је 51. п. н. е., након Галских ратова, покорио остатак Галије. Упркос галском отпору који је предводио Верцингеторикс, Гали нису одбили Римљане. Гали су на почетку имали успеха код Герговије, али су коначно поражени код Алезије.
За време Римског царства, галско-римска цивилизација је напредовала. Гали су усвојили латински језик и културу. Од латинског ће се временом развити француски језик. Од другог до петог века нове ере становници Галије су прихватили хришћанство. У деценији након што су Персијанци заробили римског цара Валеријана, римски намесник Постум је 260. успоставио краткотрајно Галоримско царство, које је поред Галије обухватало Пиринејско полуострво и Британију. Галоримско царство је скршио цар Аурелијан после победе у бици код Шалона 274. године.
У Арморику су се у 4. веку доселили Келти из Британије. Они су говорили данас изумрли језик из ког се развио данашњи бретонски језик. Године 418. провинција Аквитанија је дата Визиготима у замену за помоћ у борби против Вандала. Визиготи су претходно 410. године опљачкали Рим и основали престоницу у Тулузу. Римско царство је имало проблема да се избори са свим нападима варвара. Флавије Аеције је морао да користи ова племена једна против других како би осигурао какву-такву римску контролу. Прво је користио Хуне против Бургунда, а Хуни су разорили Вормс, убили краља Гунтера и протерали Бургунде на запад. Аеције је преселио Бургунде код Лугдунума 443. Хуни, које је ујединио Атила, су постали већа опасност, па је Аеције искористио Визиготе против Хуна. Коначни окршај се одиграо у бици на Каталаунским пољима, у којој су Римљани и Готи поразили Хуне.
Римско царство је и даље било пред колапсом. Аквитанија је дефинитивно препуштена Визиготима, који су ускоро покорили јужну Галију и већину Пиринејског полуострва. Бургунди су тражили своје краљевство, а северни део Галије је препуштен Францима. Само је део северне Француске са центром у граду Соасону и даље признавао власт римских царева. Осим германских народа, и Васконци су ушли у Васкоњу из Пиринеја, а Бретонци у основали своја краљевства у Арморици.
Франачка
„Хлодовехово покрштавање”, непознати аутор из око 1500. године.|мини|лево|усправно У 4. и 5. веку, Галију су преплавила германска племена: Бургунди, Визиготи и Франци, по којима је касније Француска добила име. Краљ салијских Франака Хлодовех из династије Меровинга је примио хришћанство 498. године. Франци су били прво германско племе које је прихватило хришћанство у правоверном облику, за разлику од осталих Германа који су хришћанство примили у облику аријанства. Већину територије данашње Француске ујединио је Хлодовех 507. године, ставивши под власт Франака Алемане, Бургунде и Визиготе северно од Пиринеја. После Хлодовехове смрти Франачка је прошла кроз дуг период подела, грађанских ратова и уједињења. Током овог периода појавили су се ентитети Неустрија, Аустразија, Бургундија и Аквитанија. Власт краљева је све више слабила, док је власт мајордома (главног службеника краљевског двора) постајала све важнија функција. Пипин Хересталски је био први мајордом који је управљао целом државом од 687. до 714. године. Његови наследници су исто мајордоми. Син Пипина Млађег, Карло Мартел је владао неколико година без краља, иако сам себе није сматрао краљем. Заслужан је за одбрану Европе од арапске инвазије у бици код Поатјеа 732. године.
Мапа Карловог царства и каснија његова подела по Верденском споразуму.|мини