Платон (, плећати, неко ко је широких рамена, атлетски грађен; изворно име Аристокле; Атина, 427. п. н. е. – 347. п. н. е.) био је старогрчки филозоф и беседник. Платон је био Сократов ученик, а Аристотелов учитељ, и оснивач Академије у Атини.
Платон је предавао на Академији, и писао у форми дијалога о многим филозофским темама. Његово постојање нам је познато преко његових филозофских и драматичких дела која су очувана у рукописима обновљеним и издатим у многим издањима од почетка хуманистичког покрета. Платонова писана дела се скоро у потпуности састоје из дијалога, епиграма и писама. Већина познатих Платонових дијалога је сачувана, иако савремена издања његових дела садрже дијалоге који се од филозофске јавности сматрају или сумњивим (нпр., Алкибијад, Клитофон) или вероватно лажним (нпр Демодок, Алкибијад Други).
Сократ се као личност појављује у већини Платонових дијалога, иако често није јасно колико се садржај дијалога и мисли могу приписати Сократу а колико Платону. У последњим Платоновим делима (Закони) Сократ се губи као учесник у дијалогу.
За разлику од свог учитеља Сократа који потиче из простог народа, Платон је пореклом из аристократске породице и спрема се за политички живот још од најраније младости. Судбоносни моменат за његово сазревање било је „Суђење Сократу” у ком је Сократ на крају осуђен на смрт. Након Сократове смрти, видно повређен и деморалисан и у својој 24. години, Платон креће на прво од својих путовања по Средоземљу.
Познати Месечев кратер је добио име Платонов кратер, у његову част.
Биографија
Платон је рођен као Аристокле 427. п. н. е. у Атини, у средње имућној аристократској породици. Његов отац се звао Аристон, мајка Периктиона. Један од Платонових предака, Глаукон, је био један од најпознатијих атинских племића. Надимак Платон (односно Плећати, Плећаш; од гр. πλατύς - плећа) је стекао због своје телесне грађе, првенствено због ширине рамена (односно плећа). Диоген Лаертије сведочи да је Платон стекао свој надимак у рвачким круговима. Наводно је једном победио на Истамским играма. Друго мишљење каже да је тај надимак добио зато што је био широк у излагањима (говорима).
Платон је у младости око 407. године пре нове ере упознао Сократа и постао је његов ученик. Према његовим речима, присуствовао је суђењу Сократу, мада не и његовом погубљењу. После Сократове смрти, Платон је побегао у Мегару, а после тога путовао је и у Египат. У Атину се вратио 395. године пре нове ере. Са његовим ученицима купио је један врт у Атини и ту је основао школу 387. године пре нове ере коју је назвао Академија.
За разлику од Сократа, Платон је записивао своја филозофска виђења, и оставио је значајан број рукописа. Био је дубоко погођен начином на који су се градске власти опходиле према Сократу, и велики део његових раних дела садржи његове успомене на учитеља. Могуће је да мноштво његових етичких списа посвећено потрази за друштвом, где се сличне неправде не би могле догодити.
Дубок утицај на Платона извршио је несумњиво Питагора, чија схватања хармоније броја јасно одјекују у Платоновој теорији идеја; а донекле и Анаксагорин ученик Архилеј, Сократов учитељ, иако Сократ рано раскида са његовим учењем; и Парменид, са чијим схватањима Платон полемише у дијалогу Софист.
Платон, са 40 година оснива једну од најранијих организованих школских установа цивилизације Академију, названу по античком хероју Академу, заштитнику шуме у којој се она налазила, која је непрестано радила све до њеног затварања од стране цара Јустинијана I 529. године. У Академији се у првим годинама њеног рада школује и Аристотел.
У Платоновим списима се могу наћи расправе у вези аристократских и демократских типова владавине. Такође се могу наћи расправе о улози наследности и окружења у људској интелигенцији и личности, много пре модерне расправе „природа против одгоја“ која је започела у време Томаса Хобса и Џона Лока. Такође, Платон расправља о субјективности и објективности људског знања, што претходи модерним дебатама између Дејвида Хјума и Имануела Канта, или између постмодерниста и њихових противника. Чак и мит о изгубљеном граду или континенту, Атлантиди потиче од илустративне приче испричане у Платоновим делима Тимај и Критија.
Рад мини|"Најсигурнија карактеризација европске филозофске традиције је да је она писање по маргинама Платоновог дјела“ Платон је махом писао у форми дијалога. У раним дијалозима неколико личности разговарају на неку тему постављајући један другом питања. "Сократ" игра превасходну улогу.
Али квалитет дијалога се прилично мењао како је одмицао Платонов живот. Опште је мишљење да су рана Платонова дела била ближе базирана на Сократовим мислима, док се његови каснији списи све више разликују од погледа његовог бившег учитеља. У хронолошки средњим дијалозима, Сократ постаје „тумач“ Платонове филозофије, а форма питања-и-одговора постаје све више pro forma: главни лик представља Платона, а споредни ликови мало шта говоре, осим „да“, „наравно“ и „врло тачно“. Каснији дијалози су више попут трактата, и Сократ је често одсутан, или не говори. Претпоставља се да је Платон у потпуности писао ове позније дијалоге, док су ранији могли бити преписи Сократових дијалога. Питање да ли су, и који, дијалози стварно Сократови представља тзв. Сократовски проблем.
Платонова Метафизика: Платонизам или реализам
Једна од Платонових тековина, можда чак најзначајнија, је његова дуалистичка метафизика, често називана (у метафизици) платонизмом, или (преувеличаним) реализмом. Платонова метафизика дели свет на два посебна аспекта: свет „форми“ (или идеја) и перцептивни свет који видимо око себе. Сматрао је да су перцептивни свет, и ствари у њему, несавршене копије форми или идеја. Ове форме су непроменљиве и савршене, и можемо их појмити само коришћењем интелекта или разумевања (на пример производи ума који не укључују чулну перцепцију или имагинацију). Такође, чулни свет је пропадљив и променљив, док за свет идеја важи супротно - он је вечан и фиксиран једном за свагда. Исто тако, пошто је чулни свет (и ствари које га чине) само несавршена копија света форми, то онда он дугује своје постојање формама, а због своје несавршености често се каже да је мање реалан (стваран) него свет форми. То, како се чини на први поглед, води тврдњи да је постојање подложно степеновању (нешто може бити стварније од нечега другог), што је, мада занимљив, филозофски гледано крајње проблематичан став.Plato's Middle Period Metaphysics and Epistemology (Stanford Encyclopedia of Philosophy)
У дијалогу Држава, књиге VI и VII, Платон употребљава низ метафора у циљу објашњења његових метафизичких погледа, као што је добро позната Алегорија пећине. Узет заједно, ове метафоре граде комплексну онтолошку и гносеолошку поставку: Идеја Добра (често интерпретирана као Платонов Бог, што не спада међу најуспешније интерпретације, за Платоново схватање Бога - Демијурга види дијалог Тимеј), освјетљава остале идеје омогућавајући тако нескривеност видљивог света (често се говори о еманацији као односу између идеје добра и осталих идеја, то је међутим Плотинов термин) и фигурира као предмет највишег знања. У видљивом свету објекти нису ништа до пуке сенке, обриси вечних идеја: као да гледамо сенке на зиду пећине, без могућности освртања, а које бацају предмети осветљени сунцем изван пећине (Погледај Алегорија пећине).
Платонова метафизика, а посебно дуализам, између интелигибилног и перцептивног, служиће као подлога за филозофе Неоплатонизма какав је Плотин, и Гностике.
Поставке о природи знања и учења које срећемо у дијалогу Менон које почињу бројна питања, као што је питање могућности учења врлине, знања као реминисценције, извршила су велики утицај на филозофску мисао у целини.
Идеална држава
Облик владавине који Платон изводи из ових поставки заснован је на строгој хијерархији наследних класа, у којој је индивидуална слобода потиснута у корист државе. Платон каже да је држава нужност на коју су људи приморани да би остварили своје многобројне потребе. Да би држава остварила своју улогу, она мора да буде организована на најбољи начин, а то значи да треба да има добру поделу рада. По том принципу, Платон је поделио друштво на следеће сталеже:Платон (1976) Држава, Београд: БИГЗ Први сталеж су управљачи. То су мудраци, филозофи. Њихова главна особина је мудрост. Они имају задатак да управљају државом. Други сталеж су чувари. То су ратници и њихова главна особина је храброст. Они бране државу и штите закон. Трећи сталеж су земљорадници и занатлије. Њихове особине су послушност и радиност. Они обезбеђују материјалне потребе друштва.
Величина града и класе у њему детерминисана је математички прецизно, заједно са еугеничким захватима ради обезбеђења поменутог. Расправе о повезаности Платонове филозофије и овакве поставке идеалног уређења и даље трају.
Платонова мисао кроз историју
Платонова мисао се често упоређује са филозофијом Аристотела, Платоновог најпознатијег ученика, чија је репутација током средњег века помрачила Платонову. Схоластички филозофи, наиме, Аристотела називају једноставно „Филозоф“.
Једна од карактеристика средњег века је ослањање на схоластичке коментаре Платонових дела, као и дела других филозофа антике, уместо окретања оригиналним делима. Ради се о томе да су оригинална Платонова дјела за средњовековни запад била практично изгубљена, све до њиховог поновног превођења са арапског језика у дванаестом веку. Арапски и персијски философи су како сачували оригинална дела, тако и написали исцрпне коментаре о њима. Ови су текстови даље преведени на латински језик.
Тек се у ренесанси, са свеопштим буђењем интересовања за антику, шири познавање Платоновог опуса. Многи рани модерни научници и уметници, раскидајући са схоластиком, видели су у Платоновом делу потку за напредак у науци и уметности. До деветнаестог века Платонова репутација достиже ону коју је имао у антици.
Значајни филозофи запада су наставили да испитују Платоново дело, било са традиционалним академским приступом, било користећи своју филозофију као подлогу. Ниче је нападао Платонове политичке и моралне теорије, Хајдегер је писао о Платоновом забораву „бивства“ (види. Мартин Хајдегер - „Платонов наук о истини“), док Карл Попер у делу Отворено друштво и његови непријатељи (1945), тврди да је Платонов предлог државног уређења из дијалога „Држава“, прототип тоталитарног режима. Интересовање за Платонове дијалоге не јењава ни данас.
Библиографија Следи листа Платонових дела, означених бројем (1) ако се његови ученици нису у потпуности слагали да је Платон аутор, а бројем (2) ако се његови ученици нису у потпуности слагали да Платон није аутор дела. I Еутифрон, Одбрана Сократова, Критон, Федон II Кратил, Теетет, Софист, Државник III Парменид, Филеб, Гозба, Федар IV Алкибијад I. (1), Алкибијад II. (2), Хипарх (2), Љубавници (или Супарници) (2) V Теаг (2), Хармид, Лахес, Лизис VI Еутидем, Протагора, Горгија, Менон VII Хипија Већи (1), Хипија Мањи, Ион, Менексен VIII Клитофон (1), Држава, Тимај, Критија IX Миној (2), Закони, Епином или Додатак Законима (2), Писма ((1) за нека)
Платонови списи
Уопштено узевши, може се рећи да ми данас поседујемо целокупан корпус Платонових списа. Наиме, антички извори не помињу ниједан Платонов спис који ми данас не поседујемо. Међутим, ми не поседујемо белешке предавања које је Платон држао у Академији, о којима Аристотел у својим делима даје неке наговештаје. То је посебно тежак губитак ако су у праву они испитивачи који у сачуваним дијалозима виде само популарна дела намењена образованим лаицима, за разлику од предавања држаних онима који су филозофију изучавали као струку. Други испитивачи сматрају да такве белешке нису никада ни постојале, него да је Платон своја предавања држао не ослањајући се ни на какав писани текст. У сваком случају, остаје чињеница да нико није дошао до рукописа неког предавања које је држао Платон.