Кипар (, ), званично Република Кипар (, ), је острвска држава на истоку Средоземног мора. Иако се географски налази у југозападној Азији, културно и геополитички се сматра делом југоисточне Европе. Главни и највећи град је Никозија.
Кипар је независност од Уједињеног Краљевства стекао 1960. године. Турска је 1974. извршила инвазију на Кипар и окупирала значајне делове острва, што је хиљаде кипарских Грка и Турака протерало у избеглиштво. Тада је дошло до успостављања делимично аутономног режима у окупираним деловима на северу острва. Актуелне несугласице су допринеле подели острва на четири дела: Република Кипар на југу, Турске Републике Северни Кипар (који признаје само Турска) на северу острва, Зелену линију Уједињених нација, која дели острво на два дела и две суверене базе, над којима је Уједињено Краљевство задржала контролу након проглашења независности Кипра.
Кипар је треће највеће острво у Средоземном мору и једно од најпопуларнијих туристичких одредишта на Средоземљу, са више од 2,4 милиона туриста годишње.Invest in Cyprus website - нису урачунати подаци за северни део Део је Комонвелта нација и чланица Европске уније. Од 1. јануара 2008. прикључила се еврозони.
Порекло имена Постоји неколико теорија о настанку имена овог острва. Једна је да настао од грчке речи за чемпрес (). По другој теорији име је настало према грчкој речи за кану (). У новије време, појавила се и тврдња да је Кипар добио име по латинској фрази -{aes Cyprium}- (метал са Кипра), што се односи на бакар, и што је касније еволуирало у -{Cuprum}-.
Наиме, у древно доба Кипар је био познат као једно од већих ако не и највећих налазишта бакра на Медитерану, па је тако латинско име хемијског елемента бакар (-{Cuprum}-) добило име по неправилном читању назива овог острва.
Географија
Кипар је најисточније острво у Средоземном мору, а са површином од 9.251 -{km}-² треће је по величини у истом (након Сицилије и Сардиније). Што се тиче држава, по површини се налази на 161. месту у свету и по томе је најсличнији Либану и Порторику.
У геолошком и геотектонском погледу Кипар представља део Мале Азије, који се у прошлости одвојио.
У климатском и вегетацијском смислу ово острво је смештено у северном умереном појасу, тачније медитеранској подобласти.
мини|лево|300п|Сателитски снимак острва
Што се саобраћаја тиче, Кипар има веома повољан положај. Ова земља се налази буквално између Европе, Азије и Африке. За Кипар се често каже да је најисточнија западна земља, што је донело много користи у погледу саобраћаја. С обзиром на то да се налази 64 -{km}- јужно од Турске, 97 -{km}- западно од Сирије и 439 -{km}- северно од Суецког канала, скоро сваки брод који пролази овде и иде даље на исток, и обрнуто, зауставља се у некој од кипарских лука. Више од 1.000 страних бродова данас плови светским морима под кипарском заставом. Осим бродског, Кипар је важна станица и за авионски саобраћај. Многи авиони који лете са запада на Блиски исток, па и даље, слећу прво на аеродроме у, на првом месту, Ларнаки али и Пафосу. Главни град Никозија нема аеродром. Аеродром у Ларнаки је модеран и одговара свим светским стандардима. Са њега полећу авиони, како за све веће европске градове (Франкфурт, Лондон, Париз, Рим, Амстердам и др.), тако и за многе дестинације на Блиском истоку и земљама Персијског залива.
Захваљујући добром стратешком положају, Кипар је у историји често био мета великих сила. Овим острвом су прошли: Феничани, Грци, Египћани, Персијанци, Македонци и Александар Велики, Римљани, Византинци, Арапи, Британци, Французи, Млеци, Османлије, опет Британија, након чега су остварили независност. Међутим, Кипар и дан данас више зависи од великих сила и суседа (пре свега Грчке, Турске, Велике Британије, САД и ЕУ), јер се све важније политичке одлуке доносе прво на релацији Атина-Анкара, па се тек онда питају кипарски званичници, који углавном само потврде те одлуке.
Клима мини|Пешчана олуја са Блиског истока која се простире до Кипра, 19. октобар 2002. Кипар има типичну средоземну климу и важи за најтоплије острво Медитерана, а са око 340 сунчаних дана годишње, ово је најсунчанија земља у овом делу света (поготово се то односи на Европу). Треба нагласити да климатске одлике нису исте на свим деловима острва, па је тако у унутрашњости и са повећањем надморске висине та средоземна клима нешто измењена, иако се ради о малом простору. Главни фактор климе који узрокује ове измене је правац пружања планина Тродос и Беспармак, који иду паралелно са обалом те затварају унутрашњост острва. Последица тога је то да унутрашњост има топлија лета, хладније зиме, те мању количину падавина од приобаља.
Воде Од нешто више од 9.000 -{km²}- који чине ово острво, 10 -{km²}- отпада на воду. Треба напоменути да Кипар има само две сталне реке и то: Педиас и Јалиас. Њихови токови су нешто мањи од 100 km. Обе теку кроз Месаорију и уливају се у залив Фамагуста. Оне се углавном користе за наводњавање пољопривредног земљишта. Они су једини стални токови, јер остале реке, које су иначе и много мање, имају свој ток само у време јаких киша и углавном када се отапа снег са планина. Примери неких таквих река су: Јераказ и Јиалуса (са северних планина) те Диакризос, Курис, Василискос (са јужних). У пролеће ове реке често се излију, па тако односе плодан муљ и земљиште у море. Због тога Кипрани граде бране, како би спречили да вода однесе сву плодну земљу. Речни режим на Кипру је нивално-флувијални, тј. реке добијају више воде од отапања снега него од киша.
Рељеф мини|десно|200п|Планина Тродос Кипар се простире на нешто више од 9.000 -{km²}-. На тој релативно малој површини може се приметити комплексност природно-географских особина, неочекивана за овако мали простор. Острво је издужено у правцу запад-исток и изгледом подсећа на електричну гитару. У правцу запад-исток растојање је 224 -{km}-, а север-југ најдуже растојање је 121 -{km}-. Дужина обалне линије је 648 -{km}-. Обала је добро разуђена. Има неколико полуострва од којих је највеће Карпас, које се налази на североистоку острва. Између полуострва и ртова постоји неколико залива који су углавном добили имена по лукама које су смештене у њима (Фамагуста, Ларнака, Акротири, Епископи, Хризоху, Морфу и др.). Осим главног острва, друга већа острва не постоје.
Историја
Праисторија и антика
Најраније потврђено место људске активности је Аетокремнос на јужној обали острва, што показује да су заједнице ловаца и скупљача плодова биле активне на острву око 10.000 година п. н. е., док су прва насеља потичу отприлике од 8200. п. н. е. Долазак првих људи подудара се са изумирањем патуљастих нилских коња и патуљастих слонова.
Најстарија насеља која су пронађена на Кипру потичу још из неолита, отприлике периода од 7000. до 3900. п. н. е. То су била насеља Кирокитија и Калавасос који се налазе у унутрашњости Кипра.
мини|лево|200п|Пафос У бронзаном добу овде досељавају Грци и са собом доносе утицај Микенске културе. Они граде и своје прве градове овде: Саламис (Кипар), Пафос, Курион и Китион. Отприлике у слично време овде и Феничани оснивају своје колоније, тако да су се већ тад почеле мешати културе на овом острву. Ускоро се на острву формира 10 краљевина које су неко време успевале одржавати самосталност. Али ипак око 1600. п. н. е. Египат осваја ово острво. Но, након пада Египта, власт преузима Персија. А за све ово време Кипар је ипак био под највећим утицајем Грчке, вероватно што су Грци били и даље већински становници. 333. п. н. е. Александар Велики осваја острво и у саставу државе коју је он освојио Кипар остаје неких мало мање од 200 година, кад се јавља Римско царство као велика сила која наравно није могла промашити ово острво. У првом веку нове ере на Кипар стиже и хришћанство.
Средњи век Након распада Римског царства, Кипар остаје под влашћу Византије. Ускоро се на острву појављују и Арапи, који се ипак нису дуго задржали, нити оставили дубљи траг. 1191. године током Крсташких ратова, острво осваја енглески краљ Ричард Лављег Срца. Он је владао овим острвом само једну годину, након чега га је продао Темпларима, а они су острво продали француском војсковођи Гију Лизињану. Иако је владао само једну годину Ричард је почео изградњу града Лимасола. У ово време Кипар је био битна стратешка база крсташа. 1489. године власт над острвом преузима Млетачка република, а у Малој Азији се јавила нова велика сила - Османско царство.
Турска и британска управа У лето 1570. турска флота под командом Пијале Паше је превезла на острво око 60.000 војника, укључујући коњицу и артиљерију, под командом Лале Кара Мустафе паше. Турска војска се искрцала непримећена код Лимасола 2. јула 1570. и опсела Никозију. Град је заузет 9. септембра. Фамагуста се одржала до августа 1571.
Са временом је Османско царство све више слабило, па је на Берлинском конгресу, по посебном договору Велике Британије и Турске, одлучено да ће ова прва окупирати острво, што је ова ускоро и урадила без већих проблема. Турци су ово допустили у замјену за то да Енглези стану на њихову страну у Турско-руском рату.
Пред почетак Првог светског рата Уједињено Краљевство је анектирало острво, које сада и службено постаје њихова колонија. Након британског преузимања власти над острвом, велики број Турака напушта острво и сели се у Турску, чиме Грци опет постају већинско становништво. Но, кипарским Грцима се није свидело да буду највећа колонија у Европи, тако да се између два светска рата јавља покрет „Еносис“ што значи „уједињење“, чији циљ је био ослобађање од колонијалне власти и прикључење острва матичној Грчкој. Сада следи Други светски рат, а Кипар у њему одиграва битну стратешку улогу, а кипарски добровољци се боре на страни савезника под заставом Велике Британије. Тек након рата и почетка деколонизације света, „Еносис“ почиње да добија већу улогу. Формира се организација ЕОКА која спроводи политику ослобађања колонијалне власти оружаном борбом. Кипарски Грци су је сматрали ослободилачким покретом, а Енглези терористичком и злочиначком организацијом, као и све друге ослободилачке антиколонијалне покрете. Енглези су као и у свим другим колонијама спроводили политику „завади па владај“. Турцима су давали привилегије да би изазвали завист код Грка. Нпр. државни тужилац Кипра је био Рауф Денкташ. Осим тога давали су до знања Турцима да ако они (Енглези) оду, да ће привилегије нестати. Тиме је засијано семе будућег грађанског рата и инвазије.
Независност Почетком педесетих година на чело ослободилачког антиколонијалног покрета долази архиепископ Макариос III, поглавар кипарске православне цркве. Он је уједно био и духовни вођа покрета. Зато га је Велика Британија протерала из земље, те је неколико година провео у егзилу на Сејшелима. У међувремену је покрет „Еносис“ све више растао и бивао све јачи, да је Велика Британија морала попустити. Макариос се враћа на чело кипарских Грка и Кипар добија независност 1960. Исте године приступа УН-у, а убрзо и Комонвелту, те Покрету несврстаних.
Енглеска је Кипру дала независност уз тешке услове. Турци, који су чинили 18% становништва добијају 30% мјеста у државној администрацији и 40% послова у полицији. Турци имају право вета на све државне одлуке. Британија је задржала две своје војне базе на острву: Акротири и Декелија.
Макариос је постао први председник Кипра. Као председник водио је несврстану политику и присуствовао првом самиту несврстаних 1961. у Београду. Постао велики пријатељ Југославије и Јосипа Броза Тита. Због свога млаког односа према Западу и због залагања за несврстаност, изазвао је подозрење САД и Уједињеног Краљевства, која је имала војне базе на Кипру. Ово је ослабило позиције НАТО-а у Грчкој. На челу Турака је био др. Мустафа Кучук, који је уједно био и потпредседник државе. Блокирао је све Макариосове одлуке, по некима охрабрен бившом колонијалном силом.