Београдски маратон

мини|десно|200п|Београдски маратон 2006. мини|десно|200п|Старт трке, 23. Београдски маратон 2010. Београдски маратон је највећа и најмасовнија спортска манифестација у Србији. Почео је као идеја групе ентузијаста да се обнови трка која се још давне 1912. трчала од Обреновца до Београда. Први маратон је одржан 8. маја 1988. године на иницијативу Ђока Вјештице, новинара радио-станице „Студио Б” и атлетског радника Бране Радовића, брата Душка Радовића и првог уредника „Студија Б“, у организацији града Београда, а дужина стазе је износила 23. -{km}- са неколико пролазних циљева. У првој трци су учествовали само домаћи такмичари.

Стаза Другог маратона износила је 46,7 -{km}-, са стартом и циљем испред Дома Народне скупштине Републике Србије. Те године се по први пут пријавило неколико маратонаца из других држава.

Сматрајући да је маратон једна од препознатљивости великих светских метропола, Југословенско спортско друштво „Партизан“ 1990. године преузима организацију маратона уз помоћ Града Београда и његових служби, комуналних предузећа и извршних органа, Југословенске народне армије, МУП-а Србије, и бројних спонзора.

Скупштина града Београда септембра 2003. доноси одлуку којим се Београдски маратон проглашава догађајем од посебног значаја за Град Београд.

Београдски маратон је прилагођен свим узрастима и зато се одржава неколико трка: Дечји маратон, трка намењена најмлађима Трка задовољства, догађај са највећим бројем учесника Полумаратон, урађен је по свим светским стандардима, а намењен је озбиљнијој тркачкој популацији Маратон, главна трка манифестације, намењен најспремнијим тркачима.

Траса

Иако се старт и циљ налазе у центру Београда, већи део трасе маратона и полумаратона налази се у Новом Београду, због чега се највећи део маратона трчи по равном терену. Старт свих трка је у Булевару краља Александра; маратон и полумаратон почињу испред Дома Народне скупштине. Траса иде Булеваром краља Александра, затим улицама Бранка Крсмановића, Жичком, краља Николаја II и Макензијевом (у којој се налази највиша тачка трасе) до Трга Славија. Траса Трке задовољства се ту одваја од осталих и иде Улицом краља Милана, до Теразија, где је циљ те трке.

Даље, траса иде Немањином, Балканском и Улицом Гаврила Принципа и преко Бранковог моста у Нови Београд где се, следећа три километра, наставља Булеваром Николе Тесле. Након проласка Улицом 22. октобра, траса полумаратона иде лево, Улицом Александра Дубчека, Булеварима Михајла Пупина, уметности, Зорана Ђинђића и Милутина Миланковића, док траса маратона иде право, Вртларском и Ивићевом, те Тошиним бунаром и Земунском улицом – следећих пет километара. Потом, маратонци кроз Нехруову улицу, те 4,5 km на исток Улицом Јурија Гагарина. Трасе маратона и полумаратона се поново сусрећу на раскрсници Булевара Милутина Миланковића и Улице Милентија Поповића и, километар касније, скрећу десно, у Булевар Михајла Пупина. Полумаратон се наставља преко Бранковог моста, Улицама краљице Наталије, кнеза Милоша и краља Милана, до циља на Теразијама, а траса маратона се одваја лево у Булевар Николе Тесле и прави још један, идентичан круг, након чега иде преко Бранковог моста и, истим путем као и траса полумаратона, до циља на Теразијама.

Београдски маратон по годинама мини|Поштанска маркица "Београдски маратон" (2017) Београдски маратон 1988.

Деоница на првом Београдском маратону била је дуга 23 -{km}-, а учествовали су само домаћи такмичари. У мушкој конкуренцији победио је Рифат Зилкић са временом 1:09,02, а у конкуренцији жена Радиславка Рачић.

Београдски маратон 1989.

Следећи маратон је био двоструко дужи, тако да је стаза износила 46,7 -{km}-, а први пут учествовало је и неколико такмичара из иностранства. 1989. У мушкој конкуренцији победио је Драган Исаиловић са временом 2:34,48, а у конкуренцији жена Сузана Ћирић са временом 3:03,21.

Београдски маратон 1990.

Београдски маратон је 1990. године одржан 5. маја. Ово је био трећи по реду Београдски маратон, а први на коме је стаза имала праву маратонску дужину од 42 km и 195 метара. Организацију маратона преузима ЈСД Партизан и поверава је пословној јединици у оквиру Агенције Партизан. У јануару у Београд долази Фред Либоу, председник AIMSа, директор Њујоршког маратона и председник Њујоршког тркачког клуба (NYRRC) и даје значајан допринос прве праве маратонске трке Београдског маратона. Трасирана је и измерена нова (данашња) стаза за коју је добијен сертификат. Тада је Београдски маратон постао члан -{AIMS}-а. На маратону су учествовали такмичари из петнаестак земаља. Победници су били такмичар из Кеније Џозеф Нзау са временом од два сата 19 минута и 32 секунде и Југословенка Сузана Ћирић са временом од два сата 45 минута и 9 секунди. Тада су уз маратонску трку у програм уврштени и полумаратон и „Трка задовољства“ на 5.000 метара.

Београдски маратон 1991.

Четврти по реду Београдски маратон је 1991. године одржан 4. маја. На маратону је учествовало око 200 страних такмичара. Победник и нови рекорд стазе у мушкој конкуренцији био је Танзанијац Агапијус Масонг који је стазу претрчао за два сата 16 минута и 23 секунде. Победница женског маратона је била Карла Малисова из Чехословачке са временом од два сата 47 минута и 10 секунди. Те године је из САД, као промотер трке, дошао светски рекордер у скоку удаљ Боб Бимон.

Београдски маратон 1992.

Пети по реду Београдски маратон је 1992. године одржан 25. априла у тешким условима због ратног окружења. Победник и нови рекордер стазе у мушкој конкуренцији био је Николас Ниенгераи из Зимбабвеа који је претрчао маратон за два сата 16 минута и 7 секунди. У женској конкуренцији победница је била Гарифа Блаизанова из Казахстана са временом од два сата 45 минута и 12 секунди. Те године је остварена добра сарадња са Скупштином Града Београда као покровитељем манифестације. Успех маратона је те године довео до формирања предузећа Београдски маратон д. о. о.

Београдски маратон 1993.

Шести по реду Београдски маратон је 1993. године одржан 24. априла. Ове године је по први пут одржан Дечји маратон на Теразијама у центру Београда. Учесници маратонске трке су, због санкција и блокаде земље, дочекивани на аеродромима у суседним земљама и довожени у Београд. Подршку Београдском маратону је пружио цео маратонски покрет а његов оснивач Фред Либоу је и сам дошао је у Београд и претрчао полумаратон иако је неколико месеци раније имао тешку операцију. Победник у мушкој конкуренцији био је Кенијац Јакоб Нгунзу са временом од два сата 16 минута и 9 секунди, док је у женској конкуренцији победила Сузана Ћирић која је поправила сопствени рекорд стазе на два сата 40 минута и 27 секунди.

Београдски маратон 1994.

Седми по реду Београдски маратон је 1994. године одржан 23. априла. Ове године је потписан десетогодишњи уговор о насловном спонзорству са „Соко Штарком” и седми маратон је одржан под називом „Београдски Соко Штарк маратон”. Рекорде стазе поставили су Украјинац Владимир Буханов са временом од два сата 12 минута и 17 секунди и Румунка Кристина Помаку са два сата 33 минута и 7 секунди. Другу годину узастопно учесници трке превожени су са аеродрома у Будимпешти, Темишвару, Букурешту и Софији путничким колима и комбијима у Београд због санкција. Крајем године на Конгресу -{AIMS}--а у Макау, директор Београдског маратона Дејан Николић је изабран у Борд директора -{AIMS}--а.

Београдски маратон 1995.

Осми по реду Београдски маратон је 1995. године одржан 22. априла. Ове године су по први пут победницима маратона у мушкој и женској конкуренцији додељени трофеји „Фред Либоу”. Освојили су их Белорус Владимир Котов са временом од два сата и 14 минута у мушкој конкуренцији и Пољакиња Изабела Заторска са временом од два сата 40 минута и 27 секунди. Упркос медијској и економској блокади „Београдски маратон” је закључио први међународни спонзорски уговор са јапанском компанијом -{ASICS}-. Дечји маратон се преселио у Београдски зоолошки врт, а у квалификацијама је трчало преко 20.000 малишана. Успех маратона потврђен је освајањем „Туристичког цвета” Туристичке организације Србије. Са РТС-ом и Војском Југославије реализован је први и једини директан ТВ пренос једне маратонске трке у СРЈ.

Београдски маратон 1996.

Девети по реду Београдски маратон је 1996. године одржан 20. априла. Ове године је склопљен вишегодишњи уговор са Компанијом Најке. У мушкој конкуренцији побеђује Ахмед Салах из Џибутија са временом од два сата 14 минута и 15 секунди. У женској конкуренцији поново је победила Пољакиња Изабела Заторска са временом од два сата 36 минута и 51 секунду. На деветом Београдском маратону је хуманитарним акцијама прикупљено робе и средстава вредних око 50.000 долара за УНИЦЕФ Југославија. На јесен је организована прва „Београдска трка кроз историју”, а освојена је повеља „Буди добар и покажи то другима” Пословне школе за јавне односе.

Београдски маратон 1997.

Десети по реду Београдски маратон је 1997. године одржан 19. априла. Пошто је насловни спонзор променио назив, име трке је први пут било „Београдски Штарк маратон”. Победници су били Ирина Богачева из Киргизије са временом од два сата 34 минута и 51 секунду и Кенијац Џосфат Ндети који је стазу претрчао за два сата 13 минута и 38 секунди.

Београдски маратон 1998.

Једанаести по реду Београдски маратон је 1998. године одржан 25. априла. Рекорд стазе у женској конкуренцији је поставила Ирина Богачева са временом од два сата 32 минута и 7 секунди, а у мушкој конкуренцији победио је Кенијац Рубен Чеботич. Промотер маратона је био Италијан Ђелиндо Бордин. Ове године је по други пут освојена повеља „Буди добар и покажи то другима” Пословне школе за јавне односе. У сарадњи са Скупштином града Београда организован је велики концерт сер Боба Гелдофа.

Београдски маратон 1999.

Дванаести по реду Београдски маратон је 1999. године одржан 17. априла. Маратон је одржан под слоганом „Зауставите рат – трчите светом”. То је био први маратон на свету у условима ратног стања, иако се због бомбардовања одустало свих програма. Без позива у Београд су дошли тркачи из седам земаља, као и многобројни пријатељи ове манифестације из иностранства па је одржана манифестациона маратонска трка у којој је 39 маратонаца сложно претрчало целу стазу за 3 сата и 17 минута ушавши заједно у циљ високо подигнутих руку. То је био први и једини маратон у ком су сви учесници били победници. У „Трци задовољства” учествовало је око 15.000 људи, а полумаратон није одржан. Истог дана у 21 руском граду одржани су локални „Београдски Штарк маратони” у знак солидарности са београдским маратонцима.

Београдски маратон 2000.

Тринаести по реду Београдски маратон је 2000. године одржан 22. априла. Маратон је поново био такмичарски. Нови победник у мушкој конкуренцији је био Табисо Мокали из Лесотоа који је стазу претрчао за 2 сата 15 минута и 8 секунди. У женској конкуренцији победила је Румунка Кристина Помаку са временом од 2 сата 36 минута и 54 секунди.

Београдски маратон 2001.

Четрнаести по реду Београдски маратон је 2001. године одржан 21. априла. Румунка Кристина Помаку поставила је нови рекорд стазе спустивши га испод границе од два и по сата са временом од 2 сата 29 минута и 44 секунди. У мушкој конкуренцији победио је Млулеки Нобанда из Јужноафричке Републике са временом од 2 сата 15 минута и 11 секунди. Велики успех забележен је хуманитарном акцијом „Трчим за децу” у којој је зарађено 450.000 -{DEM}-, које су уплаћене Министарству за социјална питања Републике Србије. Жуте мајице са поменутим слоганом су постале заштитни знак „Трке задовољства” и целог маратона. Потписан је протокол о сарадњи са Туристичком организацијом Београда.

Београдски маратон 2002.