Кина (), званично Народна Република Кина (; скраћено НРК, понекад и као НР Кина), држава је у источној Азији. Кина је друга држава по броју становника и четврта по површини. Подељена је на 23 покрајине, пет аутономних области, четири града под непосредном управом (Пекинг, Тјенцин, Шангај и Чунгкинг) и две специјалне административне области (Хонгконг и Макао). Главни град је Пекинг, док финансијски центар представља Шангај.
Кина се сматра једном од колевки цивилизације. Први људи на овом подручју појавили су се током палеолита. До касног 2. миленијума пре нове ере, најраније династичке државе су се јавиле у сливу реке Хуангхе. Између 8. и 3. века п. н. е. дошло је до слома ауторитета династије Џоу. Године 221. п. н. е. Кина је уједињена, што је довело до управе империјалних династија, међу којима су династије Ћин, Хан, Танг, Јуан, Минг и Ћинг. Услед проналаска барута и папира, успостављања Пута свиле и изградње Кинеског зида, кинеска култура је процветала и изразито утицала на оближње земље.
Током владавине династије Ћинг, Кина је потписала низ Неправедних споразума. Синхајска револуција из 1911. збацила је монархију, док је наредне године успостављена Република Кина. Новонастала држава је била нестабилна, док је током ере господара рата уследила фрагментација, која је окончана након Северне експедиције коју је водио Куоминтанг (КМТ). Кинески грађански рат је почео 1927. након што је КМТ спровео масакр над припадницима Комунистичке партије Кине (КПК). Године 1949. КПК је успоставила контролу над већим делом земље, прогласивши Народну Републику Кину и приморавши КМТ да се повуче на острво Тајван. Уследили су Велики скок напред и Културна револуција, након којих је дошло до потпуног процвата комунизма.
Кина је једна од пет сталних чланица Савета безбедности УН. Чланца је организација као што су БРИКС, Г20, Азијско-пацифичка економска сарадња и Шангајска организација за сарадњу. Привреда Кине чини отприлике петину светске економије и једна је од највећих економија на свету са најбржим растом, као и највећи светски произвођач и извозник, али и други по величини увозник. Кина је држава са нуклеарним оружјем и највећом активном војском на свету, као и другим по величини буџетом за одбрану. Кина је велика сила и описана је као суперсила у настајању. Позната је по својој кухињи и култури. Има 59 Унескових места светске баштине, што је други највећи број у било којој земљи.
Етимологија Порекло речи „Кина” сеже кроз португалски, малајски и персијски, све до санскртске речи , која се користила у древној Индији.
Српски, већина индоевропских и многи други језици користе различите облике назива и префиксе или изведене из латинске речи . Реч је први пут забележио португалски истраживач Дуарте Барбоза. Барбозин облик је изведен из персијске речи (), а која потиче од санскртске речи (). Реч је први пут коришћена у раним хинду списима, укључујући Махабхарату (5. век п. н. е.) и Мануов законик (2. век п. н. е). Мартино Мартини је 1655. године изнео претпоставку да реч је изведена из назива династије Ћин (221—206. година п. н. е). Иако се ово извођење и даље наводи у различитим изворима, порекло санскртске речи је упитно. Алтернативни предлози укључују називе за Јеланг или Ђинг (Чу) државу.
Званичан назив савремене државе је „Народна Република Кина” (). Краћи облик је „Кина” (), од („средишња”) и („држава”), термин који се развио у доба династије Западни Џоу и односи се на њене краљевске поседе. Затим се термин односио на подручје око града Луоји (данашњи Луојанг) током династије Источни Џоу и затим на кинеску Средишњу висораван, пре него што је коришћен као повремени синоним за државу под династијом Ћинг. Често је коришћен као културни концепт за разликовање Хуасја народа од „варвара”.
Географија
мини|Топографска карта Кине
Крајолик Кине је простран и разнолик, а простире се од пустиња Гоби и Такла Макан на сувом северу до суптропских шума на влажнијем југу. Планине Хималаји, Каракорум, Памир и Тјен Шан одвајају Кину од већег дела јужне и средње Азије. Реке Јангце и Хуангхе су трећа и шеста најдужа река на свету, а теку од Тибетске висоравни до густо насељене источне обале. Кинеска обала дуж Тихог океана дуго је 14.500 и омеђена је Бохајским, Жутим, Источним кинеским и Јужним кинеским морем.
На истоку, уз обале Жутог и Источног кинеског мора, простиру се простране и густо насељене алувијалне равнице, док на ивицама Монголске висоравни на северу преовлађују пространи травњаци. На југу Кине преовлађују брда и ниски планински венци, док се у средишњем истоку налазе делте две највеће реке у Кини — Хуангхе и Јангце. Остале веће реке су Сиђанг, Меконг, Брамапутра и Амур. На западу се налазе највећи планински венци, пре свега Хималаји. Високе висоравни се налазе међу сушнијим пределима севера, као што су пустиње Такла Макан и Гоби. Највиша тачка на свету, Монт Еверест (8.848), налази се на граници Кине са Непалом.
Клима мини|Копнена Кина према Кепеновој класификацији климе
Климом Кине доминирају углавном сушне сезоне и влажни монсуни, што доводи до изражених разлика у температури између зиме и лета. Током зиме, северни ветрови долазе са високих географских ширина и они су хладни и суви, док током лета јужни ветрови са приобалних подручја у ниским географским ширинама су топли и влажни. Клима се разликује од регије до регије, јер земља има веома комплексну топографију.
Главно питање заштитне животне средине у Кини је континуирано ширење пустиња, посебно пустиње Гоби. Иако су дрвореди засађени 1970-их смањили учесталост пешчаних олуја, дуготрајне суше и лоша пољопривредна пракса довеле су прашњавих олуја које захватају север Кине свако пролеће, а које су се затим прошириле на остале делове источне Азије, међу којима су и Јапан и Кореју. Квалитет воде, ерозија и контрола загађења постали су важна питања у односима Кине са другим државама. Топљење ледника на Хималајима потенцијално би могло довести до несташице воде за стотине милиона људи. Према академицима, да би се климатске промене у Кини ограничиле на 1,5 °C, производња електричне енергије из угља у Кини без геолошког складиштења угљен-диоксида мора бити укинута до 2045.
Кина има веома погодну климу за пољопривреду и највећи је произвођач пиринча, пшенице, парадајза, патлиџан, грожђа, лубенице и спанаћа на свету. Године 2021. око 12% глобалних трајних ливада и пашњака налазило се у Кини, као и 8% глобалних усева.
Биодиверзитет
мини|Џиновска панда у уточишту за панде у Ченгдуу
Кина је једна од 17 држава са високом биолошком разноликошћу, а налази се између две главне екозоне на земљи: палеарктичке и индомалајске. Кина има преко 34.687 врста животиња и васкуларних биљака, што је чини трећом земљом са највећом биолошком разноликошћу на свету, после Бразила и Колумбије.. Mongabay.com. 2004 data. Retrieved 24 April 2013. Године 1991. била је једна од потписница Конвенције о биолошкој разноликости у Рио де Жанеиру. Године 2010. чинила је Националну стратегију и акциони план за биолошку разноликост.
Кина је дом за најмање 551 врсту сисара (трећа по бројности на свету), 1.221 врсту птица (осма), 424 врсте гмизаваца (седма) и 333 врсте водоземаца (седма). Дивље животиње у Кини деле станиште са једном од највећих светских популација људи и подносе акутни притисак. Најмање 840 животињских врста је у Кини угрожено, рањиво или у опасности од локалног истребљења, углавном због људске делатности као што су уништавања природних станишта, загађење и криволов због исхране, крзна и састојака за традиционалну кинеску медицину. Угрожени дивљи свет је заштићен законом, а од 2005. године у Кини има преко 2.349 природних резервата, који покривају укупну површину од 149,95 милиона хектара, односно 15% укупне копнене површине Кине. Потврђено је да је кинески речни делфин изумро 12. децембра 2006. године.
Кина има преко 32.000 врста васкуларних биљака, а и дом је разних типова шума. Хладне четинарске шуме преовлађују на северу земље и оне су дом за животињске врсте попут лоса и азијског црног медведа, заједно са преко 120 врста птица. Подножје влажних четинарских шума може садржати непроходне бамбусе. У вишим планинским крајевима налазе се клека и тиса, а бамбусе замењују рододендрони. Суптропске шуме, које доминирају средњом и јужном Кином, дом су за 146.000 врста биљака. Тропске и сезонске кишне шуме, нарочито у Јунану и Хајнану, садрже четвртину свих животињских и биљних врста у Кини. Кина има преко 10.000 забележених врста гљива, а међу њима је готово 6.000 виших гљива.
Животна средина
мини|десно|Вјетрогенератори у Хунану
Последњих деценија, Кина је патила од озбиљног нарушавања животне средине и загађења. Иако су прописи, попут Закона о заштити животне средине из 1979. године прилично строги, слабо се примењују, јер их месне заједнице и владини званичници често не поштују у корист брзог привредног развоја. Загађење градског ваздуха је озбиљно здравствено питање у земљи, Светска банка је 2013. проценила да се 16 од 20 најзагађенијих градова на свету налазе у Кини. Кина је земља са највећим бројем смртних случајева због загађења ваздуха, а процењује се да је загађење узрок смрти око 1,14 милиона људи. Кина је највећи емитер угљен-диоксида на свету. Земља такође има значајне проблеме са загађењем воде: 40% река у Кини је до краја 2011. године било загађено индустријским и пољопривредним отпадом. Унутрашњи ресурси слатке воде Кине по глави становника су 2014. године смањени на 2.062, док је у Северној кинеској низији био испод 500, док су у свету били 5.920.
мини|лево|Саобраћај у Пекингу
У Кини, тешки метали такође изазивају загађење животне средине. Загађење тешким металима је неорганска хемијска опасност, коју углавном узрокују олово (Pb), хром (Cr), арсен (As), кадмијум (Cd), жива (Hg), цинк (Zn), бакар (Cu), кобалт (Co) и никл (Ni). Пет метала међу њима — олово, хром, арсен, кадмијум и жива — кључни су загађивачи тешким металима у Кини. Загађивачи тешким металима углавном долазе из рударства, наводњавања канализацијом, производњом производа који садрже метале и других сродних производних делатности. Висок ниво изложености тешким металима такође може изазвати трајне интелектуалне и развојне тешкоће, укључујући потешкоће у читању и учењу, проблеме у понашању, губитак слуха, поремећај пажње и поремећаје у развоју визуелних и моторичких функција. Према подацима државног пописа загађења, Кина има више од 1,5 милиона места изложених тешким металима. Укупна количина испуштених тешких метала у отпадне воде, отпадне гасове и чврсти отпад је око 900.000 тона сваке године у периоду 2005—2011.
мини|десно|Брана Три клисуре је највећа хидроенергетска брана на свету
Међутим, Кина је водећи светски инвеститор у обновљиве изворе енергије и њихову комерцијализацију, а само у 2011. години уложене су 52 милијарде америчких долара; главни је произвођач технологија обновљивих извора енергије и даје велика улагања у мјесне пројекте обновљивих извора енергије. До 2015. године, преко 24% енергије у Кини добијено је из обновљивих извора, а највише од хидроелектрана: укупни инсталирани капацитет од 197 гигавата чини Кину највећим произвођачем хидроелектричне енергије на свету. Кина такође има највећи енергетски капацитет инсталираног соларног и фотонапонског система и систем енергије ветра на свету. Влада Кине је 2011. године најавила да планира улагање од 4 билиона јуана (619 милијарди америчких долара) у водоводну инфраструктуру и пројекте за десалинизацију током десет године и да доврши изградњу система за спречавање поплава и против суше до 2020. године. Кина је 2013. године започела петогодишњи напор вредан 277 милијарди америчких долара за смањење загађења ваздуха, нарочито на северу земље.
Политичка географија мини|Административна подела Кине