мини|Регија Северна Америка без Централне Америке на мапи света Северна Америка је по величини трећи, а по броју становника четврти континент на Земљи. Укупна површина овог континента је 24.230.000 km². Њене северне обале запљускује Арктички океан, источне Атлантски океан, јужне Карипско море, а западне Тихи океан. Процењено је да је 2016. године имала 529.024.000 становника. Први облакодери на свету су саграђени на тлу Северне Америке.
Етимологија мини|Мапа Северне Америке из 1621. године Америке (Северна и Јужна) добиле су име по италијанском истраживачу Америгу Веспучију, а име су дали немачки картографи Мартин Валдземилер и Матијас Рингман. Веспучи, који је истраживао Јужну Америку између 1497. и 1502. године, био је први Европљанин који је веровао да Америка није била Источна Индија, већ друго копно дотад непознато Европљанима. Године 1507. Валдземилер је направио мапу света на којој је било написано име Америка преко континента Јужне Америке, усред данашње државе Бразил. Он је објаснио то име у својој књизи -{Cosmographiae Introductio}-.
По Валдземилеру, нико не би требало да уложи приговор на име земље након њеног проналазача. Он је користио латинску верзију Веспучијевог имена (-{Americus Vespucius}-), али у женском облику, следећи примере Европа, Азија и Африка.
Касније, други картографи су проширили име Америка и на северни континент, а од 1538. године Герхард Меркатор је на својој мапи света искористио име Америка за читаво копно западне хемисфере.
Неки тврде да је уобичајено да се користи презиме за именовање открића, осим у случају племства, тако да би име континента настало по имену Америга Веспучија могло да буде проблематично. Рикардо Палма предложио је 1949. године извођење имена из планина Америка у Средњој Америци - Веспучи је први открио Јужну Америку и планине Америка у Средњој Америци, које повезују његова открића са открићима Кристифора Колумба.
Алфред Худ је 1908. године предложио теорију да се континенти назову по велшком трговцу из Бристола - Ричарду Америкеу, за кога се верује да је финансирао истраживачко путовање Џона Кабота од Енглеске до Њуфаундленда 1497. године. Неки верују да је Америка добила име по шпанском морепловцу који је имао древно визиготско име Амаирик, док други верују да корени имена потичу из индијанског језика.
Физичке одлике мини|Стеновите планине За Северну Америку карактеристично је меридијанско пружање великих рељефних целина. То су високи и геолошки млади планински ланци с великим међупланинским котлинама на западу и старије и ниже Апалачке планине на истоку. Централним делом континента, од Северног леденог океана до Мексичког залива, пружа се пространо низијско и равничарско подручје. На североистоку је старо и равно копно Канадски штит. Највећи део Средње Америке чине млађе веначне планине с висоравнима, природни наставак Кордиљера на северу. Рељефна структура увелико одређује дужину речних токова и величину поречја и сливова. Притоке Тихог океана углавном су краће, осим река Колумбије и Колорада које одводњавају највећи део међупланинских басена и које су се пробиле до пацифичке обале. Од великих река на северу истичу се Макензи и Јукон, а на истоку Сен Лорен и Хадсон. Велике реке су Охајо и Тенеси, али оне не теку у Атлантски океан, већ према западу до Мисисипија. Мисисипи је, поред Мисурија, највећа река која прикупља мање реке с трећине површине САД, а улива се у Мексички залив. У тај залив улива се и Рио Гранде (мексички Рио Браво). Извире у Стеновитим планинама, а у доњем делу тока граница је између САД и Мексика, односно Англоамерике од Латинске Америке. Велика језера (Горње језеро, Мичиген, Хјурон, Ири и Онтарио) имају највећу запремину слатке воде на свету, иако су по површини мања од Каспијског језера. Заједно са реком Сен Лоренс чине важан пловни пут из срца континента према Атлантском океану. На планинском западу истиче се Велико слано језеро у ендоеичком делу континента, а у Средњој Америци највеће језеро је Никарагва. Мања или већа језера широм Канаде остаци су велике ледене капе плеистоценске глацијације.
Клима Док је највећи део Европе под јаким климатским утицајем океанских ваздушних маса с Атлантика, на северноамеричком континенту планински ланци спречавају јаче продоре океанског ваздуха према унутрашњости. Стога је највећи део Северне Америке изложенији хладном северу и врућем југу. Клима је на северу хладна, поларна и у умереним ширинама снежно-шумска, умерено топла и влажна или сува степска, а у Средњој Америци топла и влажна суптропска. Хладни северни ветрови често доносе хладноћу на југ, док су приобална подручја на југоистоку континента сезонски изложена ветровима разорне снаге (харикени и урагани). Већи део Северне Америке има вегетацију сличну европској. На крајњем северу појас тундре знатно је шири од таквог појаса у Европи, јужније су простране четинарске и листопадне шуме, а сушнији крајеви природно су станиште траве (прерије које одговарају европским степама) или вегетације сличне оној у европском Средоземљу. У низијама Средње Америке раширене су тропске кишне шуме и суптропско биље. У рељефно вертикално рашчлањеним крајевима карактеристични су висински вегетацијски спратови: -{tierra caliente}-(врућа земља, до 600 метара), -{tierra templada}- (умерена земља, 600-1.800 метара) и -{tierra fría}- (свежа земља, изнад 1.800 метара). Највиши планински врхови, који су већи део године покривени снегом, чине најхладнији појас (-{tierra helada}-).
Плеистоцена глацијација Током плеистоцена територија Северне Америке била је покривена леденим покривачем. Његова површина износила је 11,5 милиона km². Овај ледени покривач био је типски инландајс великог пространства и дебљине. Протезао се од обала Атлантског океана до обала Тихог океана. Његова граница почињала је од рта Кода, на обали Атлантика, ишла је преко острва Лонг Ајленда, данашњих савезних држава Њу Џерзија, Њујорка, Пенсилваније, Охаја, Индијане, Илиониса, Мисурија, Канзаса, Небраске, Дакоте и избијала на Тихи океан у близини острва Ванкувера. Најужнија тачка границе била је у Илионису на 37° 30' северне географске ширине.
Три главне глацијалне области глацијације биле су: лабрадорска (на полуострву Лабрадор), киватинска (западно од Хадсоновог залива, на територији данашње Канаде) и кордиљерска (на Стеновитим планинама). Глацијали на територији Северне Америке носе имена: Небраска, Канзас, Илионис и Висконзин. Ова четири глацијала одговарају гинцу, минделу, рису и вирму на Алпима. Интерглацијали који су их одвајали зову се: афтонски, јармутски и сангамонски.
Становништво десно|мини|190п|Карта Северне Америке Насељеност Северне Америке врло је неуједначена. Арктички архипелаг и већи део копнене Канаде на северу готово је пуст. Међу слабо насељена подручја континента убрајају се и централни и западни делови Канаде и планински запад у САД где је просечна густина насељености готово сибирских размера (мање од 10 становника по km²). Најгушће су насељени североисток САД, делови око Великих језера, делови Старог југа и Калифорнија, приморје Мексичког залива, Мексичка висораван и Антили. САД је земља с највећим бројем милионских урбаних агломерација. Посебно се истиче урбанизовани североисток с мегалополисом Бостон-Вашингтон, где у појасу дугом 800 километара, у међусобно готово сраслим градовима, живи близу 50.000.000 становника. Највећи део становништва Северне Америке чине потомци европских досељеника.Атлас нација. Од староседелаца у Англоамерици живе врло проређени Индијанци (око 3.000.000). Ескими су народи арктичког и субарктичког подручја, на Гренланду их има око 45.000, на Аљасци 40.000, а у Канади 30.000. У Средњој Америци Индијанаца има много више него на северу, а због дугог суживота с досељеним Европљанима (претежно Шпанцима) и доведеним црнцима знатно су заступљени мулати (мешанци белаца и црнаца) на острвима и местици (мешанци белаца и Индијанаца) у копненом делу региона. У САД живи приближно 35.000.000 црнаца или 12% становништва те државе. За државе Северне Америке карактеристична је прилично висока стопа демографског раста. У латиноамеричким државама разлог за то је врло висок природни прираштај и имиграција.Денис Шехић, Атлас Америке, Аустралије и Океаније. Политика, 1. изд, Београд, год.
Држава Главни град Државно уређење Површина (km²) Становника (01. 07. 2002. прибл.) Густина насељености (по km²) 20п|Антигва и Барбуда Антигва и Барбуда Сент Џонс Парламентарна монархија 443 67.448 152 20п|Барбадос Барбадос Бриџтаун Парламентарна монархија 431 276.607 642 20п|Бахами Бахами Насау Парламентарна монархија 13.940 300.529 22 20п|Белизе Белизе Белмопан Парламентарна монархија 22.966 262.999 11 20п|Гвинеја Гватемала Гватемала Република 108.890 13.314.079 122 20п|Гренада Гренада Сент Џорџ Парламентарна монархија 344 89.211 259 20п|Доминика Доминика Розо Република 754 70.160 93 20п|Доминиканска Република Доминиканска Република Санто Доминго Република 48.730 8.721.594 179 20п|Салвадор Салвадор Сан Салвадор Република 21.040 6.353.681 302 20п|Јамајка Јамајка Кингстон Парламентарна монархија 10.991 2.680.029 244 20п|Канада Канада Отава Конфедерација 9.976.140 31.902.268 3,2 20п|Костарика Костарика Сан Хосе Република 51.100 3.834.934 75 20п|Куба Куба Хавана Република 110.860 11.224.321 101 20п|Мексико Мексико Мексико сити Савезна република 1.972.550 103.400.165 52 20п|Никарагва Никарагва Манагва Република 129.494 5.023.818 39 20п|Панама Панама Панама Република 78.200 2.882.329 37 20п|Света Луција Света Луција Кастрис Уставна монархија 616 160.145 260 20п|Свети Винсент и Гренадини Свети Винсент и Гренадини Кингстаун Уставна монархија 389 116.394 299 20п|Свети Кристофер и Невис Свети Кристофер и Невис Бастер Уставна монархија 261 38.736 148 20п|Сједињене Америчке Државе Сједињене Америчке Државе Вашингтон Федерална република 9.629.091 280.562.489 29 20п|Тринидад и Тобаго Тринидад и Тобаго Порт ов Спејн Република 5.128 20п|Хаити Хаити Порт o Пренс Република 27.750 7.063.722 255 20п|Хондурас Хондурас Тегусигалпа Република 112.090 6.560.608 59
Зависне територије Државе Северне Америке се међусобно знатно разликују по величини територија. Неке су континенталних димензија (Канада и САД), а неке по површини нису већи од градова средње величине. Слично је и с бројем становника. САД је трећа држава света, Мексико има приближно 104 милиона становника, док у већини држава Антила живи мање од милион становника. Иако је цео континент до друге половине 18. века био подељен на колонијалне поседе Велике Британије, Шпаније и Француске, северноамеричке државе избориле су независност много раније него већина азијских, а поготову афричких земаља. Путем самосталности прво је кренула САД (1776. године), а током прве половине 19. века следиле су је све државе копненог дела Средње Америке осим Панаме и Белиза. У првој половини 19. века независне су постале и острвске државе Хаити и Доминиканска Република, а 1867. године Канада. Почетком 20. века независне државе постале су Куба и Панама, док је шездесетих година 20. века независност изборило десетак острвских држава. Данас је само неколико мањих острва и архипелага остало под влашћу Велике Британије, Француске, САД и Холандије. Највећи међу њима - Порторико, има сопствену самоуправу, али су његови становници амерички држављани. Све су северноамеричке државе по облику владавине републике, осим Белиза и неколико острвских државица које за формалног шефа државе признају британску краљицу, и Канаде, савезне државе у формалној персоналној унији с Уједињеним Краљевством.