мини|десно|200п|Освештење славског колача, жита и вина мини|десно|200п|Слава у српској грађанској породици почетком 19. века (Кула Небојша) мини|Поставка „Слава” у Етнографском музеју у Београду Слава, позната још и као крсна слава, крсно име, свети, српски је народно-црквени обичај и после Васкрса и Божића, трећи најважнији породични празник, увек повезан са даном одређеног хришћанског светитеља. Она је толико карактеристична за Србе и Црногорце да представља знак њиховог препознавања и идентификације. Ова јединствена форма породичне традиције код Срба и Црногораца је присутна из периода пре христијанизације када је била везана за култ предака породице.
Слава се налази у Националном регистру Нематеријалног културног наслеђа Србије, а 2014. године је уписана и на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.
Најчешће славе су Свети Никола — Никољдан (19. децембар), арханђел Михаил — Аранђеловдан (21. новембар), Свети Георгије — Ђурђевдан (6. мај), Свети Јован Крститељ — Јовањдан (20. јануар), Свети Димитрије Солунски — Митровдан (8. новембар) и Свети Сава — Савиндан (27. јануар).
Славу славе пре свега породице, али и разне заједнице и институције (села, градови, организације, политичке странке, компаније итд.) такође прослављају свог свеца заштитника: на пример, Београд прославља Вазнесење Господње као своју славу. У појединим местима, сеоска слава се прославља на отвореном, најчешће на неком битном месту за насеље (поред цркве, капелице, гробља, зборишта) и назива се масла, литије или заветине. Српске школе славе Светог Саву као школску славу.
Славу такође празнују данашњи Македонци, али се среће и код римокатолика у Боки Которској, Конавлима, јужној Херцеговини, Далмацији и Босанском Грахову, код Албанаца римокатолика у северној Албанији, неких муслимана у Босни и Санџаку, Горанаца и Јањеваца. По мишљењу руског етнолога Јастребова и код Срба који су променили веру (римокатолици, муслимани) јавља се слава, али то су само „остаци” оног традиционалног православног ритуала.Иван С. Јастребов, наведено дело
Историјат и тумачења Прехришћанско порекло обичаја
Највише присталица има веровање да је слава христијанизовани облик старог словенског (или шире, индоевропског) празника посвећеног митском претку породице, односно породичним прецима уопште. Слава потиче из култа предака, једног од најважнијих прасловенских култова. Наиме, стари Словени су, Срби посебно, веома држали до породице и односа према прецима. Слава је тада (а и данас) управо одржавала везу са прецима и пореклом. Слављењем, породице су преносиле културно наслеђе са покољења на покољење и чувале свест о сопственом пореклу.Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.
Најстарији помен славе у нашим крајевима потиче из 1018. године.Група аутора, Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд, 1982. г.
Постоје и аутори који верују да су Срби усвојили ову традицију у време покрштавања, негде крајем 9. века. Неки верују да се сам дан масовног крштења узимао као дан свеца заштитника, други тврде да је свако племе усвојило свог заједничког заштитника, док остали и даље тврде да слава само представља свеца који је заменио претходног паганског бога-заштитника (види ниже). Понекад би се десило да се нова слава усвоји када постоји веровање да се неки светац залагао за неку врсту спасења. Нови светац би био усвојен на месту старог, чији дан би се и даље обележавао паљењем свеће, али са много мање славља.
Постоји теорија да слава припада култу мртвих.(М. Васић, В. Скарић, В. Чајкановић, Л. Нидерле и др.). Позива се на употребу кољива о крсном имену, које се употребљава у култу мртвих. Међутим кољиво је грчког порекла и унето је преко цркве у наше градске обичаје, изузетно понегде и по селима у околини већих градова и манастира. Да је кољиво црквени елеменат, потврђује не само грчки назив него и спремање два крсника (колача): један је народни, који се ломи у кући а други, излишни, носи се са кољивом у цркву.
У прилог овог демантија, да је слава култ мртвих, чињеница је да у култу мртвих нема радосних расположења, а у слави она настају пре прославе, за време гошћења, и трају до завршетка прославе. Према томе, крсна слава свуда у Срба обухвата редовно само живе, а тек изузетно и мртве.Грујић Р. Београд,
Слава у православних Срба
Стари Словени су своје богове сматрали својим прецима и тако су се према њима и односили. И религија паганских Срба била је аутентична и снажно уткана у човеку. Зато је овај значајни народни обичај код Срба имао велику важност и зато се и одржао хиљадама година. После примања хришћанства цркве су ревносно приступиле искорењавању овог паганског, многобожачког обичаја.
Како је предхришћански народни обичај било немогуће искоренити и код раних покрштених Срба, српски архиепископ Сава је у 13. веку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обележје. Слично су поступиле и друге цркве и једнобожачке религије. Тако слава стиже у хришћанско-православне обичаје. Данашњу форму славе је коначно уобличио митрополит београдски Михаило 1862. године. Од бројних имена које је имао овај обред, а има их и данас, остали су само: слава, крсна слава и свечари. Традиционална и примерена духовном карактеру српског народа, канонизована и заштићена православним црквеним правилима, слава је континуирано продужила своје постојање посебно у православљу и српском народу. Како год да је мењала и модификовала овај обичај, Српска православна црква је била и остала значајна у његовом чувању.
Спиридон Гопчевић наводи слављење крсне славе код Македонаца као доказ да су они Срби, а не Бугари. Бугарски свештеници су без много успеха радили на искорењивању овог обичаја међу Македонцима. Слично пише у својој књизи, и руски конзул Иван Јастребов, за Србе у Старој Србији, а то су они који говоре "славјано-сербским наречјем". Њих има у Скопској, Велеској, Прилепској, Битољској и Охридској области, али и у Дебру (ту су многи славили Светог Димитрија) и Тетовској области. Слава је религиозни народни обичај коју имају само Срби. Слава је оно што Србе са свих (ма колико удаљених) страна (разних држава) спаја; она је са својим препознатљивим ритуалом и доказ припадности истој — српској нацији. Код Срба у Старој Србији је каже он распрострањена „клетва”: „Тако ми светога”. Изузетак су Цинцари који не славе.Иван С. Јастребов: "Обичаји и пјесни Турецких Сербов", С. Петерсбург 1886. године Племе Мијаци у Македонији славе „крсно име”, у спомен дана када су им се преци покрстили. Са друге стране Бугари немају овај породични празник, као ни православни Грци и Цинцари."Застава", Нови Сад 1878. године Неке српске породице у Македонији, славиле су чак две славе."Српске новине", Београд 13. мај 1878. године Иван Јастребов спомиње и крсне славе на тлу Албаније. Свако племе има свог свеца заштитника. Ороши празнују Светог Луку (Алекса), Фанди — Светог Марка, Спачи — Светог Николу, Кушени — Светог Стефана, а Дебрани Светог арханђела Михаила. Свака кућа има госте који долазе уочи празника и остају целу ноћ, дан који се празнује у част тога свеца и до половине следећег дана. Католичким поповима је било веома тешко искорењивати тај обичај, јер су горштаци веома упорни у својим обичајима. Лазар Томановић је записао да је Тиват католичко село које држи свој српски обичај крсног имена, и баш је Михољдан (Аранђеловдан) њихова слава, као и Михољског збора. И католици Прчња су славили крсна имена. Властела Санковића помиње свога патрона Михаила Архистратига, а тестамент православног свештеника Радина од 5. јануара 1466. године, оставља давање милостиње о празницима убогима, уз помен Светог Георгија мога Крснога имена. Дубровачки анали из 15. века сведоче да у Босни свака фамилија има једног свеца и да се за његову прославу приређује гозба. У ранија времена када би се неки православни Србин представљао, прво би навео славу па своје име. Из западних крајева средњовековне Рашке надгробни стећак једног скутоноше сведочи: Овде лежи слуга Божји Козма и Дамјан, у име Стојан Ивановић.
Значај славе
Поред огромног духовног значења за цели српски народ, слава има и своју ненадокнадиву прагматичну вредност. Захваљујући континуираном преношењу са предака на потомке, она непогрешиво идентификује сродничке односе и везе. Срби су често, из разних разлога и околности, мењали своја презимена, али не и своју славу. Тако је слава, пресудно, спречавала и надокнађивала дисконтинуитет у праћењу и одређивању порекла и сродничких веза. Њена свевременост, аутентичност и посебност, као и саборност којом једини, су значајно профилисали српски идентитет. Слава има посебно значење у животу Срба. Она је једна од суштинских карактеристика у српској духовности и чини стожер српске културе.
У Етнографском музеју у Београду основан је Центар за нематеријално културно наслеђе Србије. Међу 27 елемената културне баштине, српска слава је и званично забележена као српско културно наслеђе.Слава и Ђурђевдан у друштву танга и фламенка до краја године („Политика“, 4. мај 2014) Државне институције Србије су стога затражиле од Уједињених нација и Унеска да се српска слава као народни обичај заштити и канонизује, као светска духовна баштина.Ојкача — крајишко духовно благо | Дневник, Приступљено 14. 4. 2013. Крајем новембра 2014. године је уписана у регистар нематеријалног културног наслеђа Унеска.Српска слава на листи Унеска, постаје део културног наслеђа човечанства („Вечерње новости“, 23. новембар 2014)Српска слава на Унесковој листи (РТС, 27. новембар 2014)
Поред породичне славе, постоје и црквене, градске, племенске, па чак и страначке или занатлијске славе.
Обичаји
Слава је у вези са бројним обичајима, мање или више присутним у традицији појединих места и породица. Окосницу тих обичаја чине припрема славског колача и жита.
Свећење водице
У многим местима је обичај да пре славе свештеник дође у кућу да свети водицу (освешта воду, да би очистио дом и да би Бог из њега, уз помоћ часног крста у свештениковој руци, прогнао свако зло. Том водицом замешује се славски колач, ако се у кући меси, а ако се готов из пекаре узима онда се тај колач овом водом покропи. Гранчицом босиљка умоченом у освећену водицу кропе се и домаћин и укућани).
Славски колач је други неопходни обредни предмет. Сваки колач је округао и меси се од чистог ( пшеничног) брашна са квасцем, а замешује се освећеном водицом или, ако ње нема, богојављенском. Мешање хлеба посао је домаћице и уз молитву, она се труди да колач буде што лепше украшен, а на горњој кори обично утискује четири поскурњака, који заправо представљају четири слова: ΙϹ ΧϹ ΝΙΚΑ, што значи: Исус Христос Победитељ. Колач се, осим осталих шара, закити и струком босиљка. Украси од теста који се праве тако да одражавају све оно што се жели у кући: птице, које представљају здравље и весеље; грозд, да би виноград добро родио; буренце, да би у кући било свега у изобиљу, као и да буде опточен венцем од уплетених плетеница које се нарежу малим ножем.
Осим колача, у појединим крајевима меси се хлеб у облику крста — крстак. У Нишу и Куманову овај хлеб се зове Света Пресвета
Поскурица (летруџија) мања је од славског колача и крстака и сем поскурњака, на њој нема украса. Поскурица се меси више комада и обично се намењују „за душу“ покојнику.
Славски колач је типична хлебна жртва, која своје порекло има у прехришћанским временима. Њиме се приноси жртва у знак захвалности божанству и заштитнику на богатој жетви, а ритуал окретања у круг крсног колача неопосуно ( по сунцу), тј. слева надесно, показује да округли обредни хлеб (колач) симболише сунце, а да круг симболизује вечност. Крстообразно пресецање славског колача представља само страдање Господње, а преливање црним вином значи и опомиње нас да смо Христовом крвљу опрани и очишћени и да ту највишу цену, којом смо откупљени, никада у свом животу не заборавимо.мини|Славска свећа и жито