Дубровник ( — Рагуза) је град у Хрватској и административни центар Дубровачко-неретванске жупаније. Дубровник је лука и туристичка атракција смештена на Јадранском мору на крајњем југу Хрватске у Далмацији. Од Сплита је удаљен 237 km, а од Загреба 624 km.
Три града пространог Балканског полуострва, Истанбул на источној страни, Атина на јужној и Дубровник на западној страни позната су туристичка места која уживају велику популарност међу туристима из целог света. Овај значај им је одређен самим природним (географским) положајем и богатством које их окружује што није једини разлог њихове привлачности.
У својој прошлости ови градови су били стецишта и попришта судара светских струјања и сваки од њих има свој посебан лик. Дубровник је био ношен ударом са свих страна. Због скученог простора његови бродови су се отискивали широм света а трговачке караване су продирале далеко у његову позадину. Стално окружен јачима од себе, подигао је чврсте бедеме ради своје одбране а у својој одбрани много више је користио своју дипломатију од војне снаге.
Географија Смјештен је на Јадранском мору, на крајњем југу Хрватске. Убраја се у један од најзначајнијих културних и туристичких центара у цијелој југоисточној Европи. Познат је по свом старом градском језгру са бројним културним и сакралним споменицима.
Популарни назив за град под брдом Срђ.
Историја
Оснивање града Источни Јадран био је насељен још почетком неолита, а најближа околина Дубровника, укључујући и саме литице Рагузе, су биле насељене током бронзаног и гвозденог доба. Током старог века, центар регије се налазио у данашњем Цавтату, који је носио латинизовано илирско име Епидаур („иза шуме”). Град се под овим именом први пут помиње 47. године пХ.
Стара традиција, коју средином X века, спомиње византијски цар Константин Порфирогенит каже да су Дубровник основале избеглице из римског града Епидаура пошто су га почетком VII века уништили Словени и Авари.
Након разарања Епидаура (од стране Словена и Авара) почетком VII века у подножје већ постојећег римског утврђења стижу романске избеглице које оснивају нови град, а у њиховом залеђу насељавају се српска племена Захумљани, Травуњани и Конављани. Временом, ова српска племена насељавају и обалу, а уз тај избеглички град оснивају и своје насеље које по дубокој храстовој шуми називају Дубрава. С друге стране, романско становништво своје насеље назива по литици (латински: -{Laus}-), које ће низом фонетских промена касније добити италијанско име Рагузијум / Рагуза (-{Ragusium}- / -{Ragusa}-),PRÊTRE DE DIOCLEE које је први пут поменуо анонимни космограф из Равене око 667. године. Уски мочварни канал који је делио литицу од копна и уједно ова два насеља, насут је током X и XI века, а комплетно насељено подручје опасано је зидинама. Овим је град уједињен.
Византијска и млетачка власт Од свог оснивања, па све до XII века, Дубровник је улазио у састав Византијског царства. Међутим, без обзира на романску властелу, српска већина је асимиловала малобројну романску заједницу, па је за град превагнуло српско име Дубровник (насупрот романском Рагуза). За то време, град се шири и добија одређену аутономију (свог бискупа).
Почетком XI века, дубровачке лађе биле су препознатљиве широм Медитерана, а Дубровчани познати као вешти морепловци и трговци, који склапају трговачке уговоре са многим градовима и кнежевинама. Дубровник је 1186. склопио мир са Стефаном Немањом и братом му хумским кнезом Мирославом, а нешто касније и чувени трговачки уговор с босанским баном Кулином. Дубровачке лађе често морају да град бране од разних освајача: Самуило (992), Арапи (1028—1034), Нормани. Али и да ратује за туђе интересе (Нормани од 1081. до 1085).
Након пада Цариграда 1204. године, у руке крсташа, Дубровчани су били принуђено да од 1205. признају врховну власт Венеције, под чијом влашћу остају све до 1358. године. За ово време, Дубровчани дижу три безуспешне буне, али се млетачке власти нису успели ослободити. Године 1295. у Дубровнику се десио велики пожар, који је уништио цело предграђе Дубраву и велики део града Рагузум (Ragusium). Због тога, оба насеља су се спојила у једно и више се нису смеле градити дрвене куће. мини|лево|200п|Долазак цара Душана у Дубровник. Рад Марка Мурата.
Захваљујући јачању Српске краљевине, а касније и царства, Дубровник се територијално проширио на Ластово, Пељешац са Стоном, Мљет и цело Конавље. Српски цар Душан је 10. априла 1357. године поклонио острво Мљет са православним манастиром Пресвете Богородице."Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године Свој највећи врхунац, Република је достигла током XIV и XV века захваљујући трговачким привилегијама унутар Српског царства, а касније и његових наследница, где су се Дубровчани бавили закупљивањем тргова, рудника и царина од локалних владара, чиме су додатно повећавали своје приходе. У доба свог највећег обима, република је захватала простор од Пељешца до Превлаке са деловима Конавла и Поповог поља.
Уопште, Дубровник је због граница и своје трговине имао доста неприлика са својим суседима. Доласком на власт цара Душана, град ужива привилегије у царству, али плаћа и годишњи „српски данак“ од 2.000 перпера.
Живот у средњовековном Дубровнику Становништво Дубровника у овом периоду било је шаролико и у етничком и у економском смислу. Основна подела била је на: богату романизовану властелу — патриције и бројно градско словенизирано становништво: занатлија, трговаца, војника, бродске посаде и писара — пучане. Процес славизације дубровачких Романа текао је постепено. Властела се дуго опирала словенизацији и утицају пучана, али је временом попуштала, па су током XIII и XIV века дозвољени мешовити бракови, а од XV и XVI века језик је замењен српским,„У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски — како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.“ (Натко Нодило, „Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“, ЈАЗУ, Загреб, 1883, свеска 65. стр. 92–128.) називајући га и „linga seruiana“ тако да су „још само неки старци“ говорили старим дубровачким језиком. 200п|мини|десно|Дубровник (пре 1873) 200п|мини|десно|Дубровник, стари део града
Ограничен у природним ресурсима, Дубровник је своју егзистенцију пронашао у поморству и трговини. Дубровачка лука постала је главна извозна и увозна тачка балканске трговине и „врата Балкана“. Дубровачко поморство највећи степен развоја доживљава у XV и XVI веку, када Дубровачка морнарица броји око 200 бродова. Тада Дубровчани врше превоз и трговина по целом Средоземљу, од малоазијских и афричких обала до атлантских обала.
Саобраћајним везама и трговачким односима Дубровник је био у сталном контакту са европским земљама, а посебно са италијанским лукама и градовима. На тај начин он прати културни живот и достигнућа у науци и уметности и брзо их прихвата. Организована је настава у основним школама, а високо образовање је било на знатном нивоу.
Дубровачка књижевност досеже највише домете књижевности хуманизма и ренесансе међу Јужним Словенима. Многа дала Дубровчана писана су на латинском, али је значајнија књижевност она написана на српском народном језику која започиње у XV веку и продужава се све до пада Републике, а чији су представници Марин Држић и Иван Гундулић.
Дубровачка република
мини|десно|200п|Дубровачка република до 1808.
Склапањем Задарског мира почетком 1358. године, поражена Млетачка република је угарском краљу морала уступити све своје дотадашње поседе на источној обали Јадранског мора, укључујући и врховну власт над Дубровником. Односи између Дубровчана и угарског краља су потом регулисани посебним Вишеградским уговором од 27. маја 1358. године, по коме су Дубровчани преузели обавезу да угарској круни плаћају годишњи данак од 500 дуката, а за узврат су добили слободу унутрашње управе и друге повластице. Пошто су угарски краљеви носили и тутулу краљева Далмације, истим Вишеградским уговором дефинисано је да Дубровник, који се налазио у историјској Далмацији, ступа под окриље угарске круне управо као део Далмације (), а не Хрватске.
У периоду врховне угарске власти (1358-1526) Дубровник доживљава највећи економски развој, али са суседима води бројне ратове против: требињских владара Стефана Војислава и Николе Алтомановића, те босанских војвода Радославом Павловићем и херцегом Стефаном Вукчићем Косачом. То су били последњи ратови, које је Дубровник уопште водио. Турци су 1466. освојили Херцеговину, али су застали пред дубровачким границама, јер су Дубровчани већ били себи осигурали заштиту турских султана.
После Косовске битке Дубровник је ступио у односе с Турцима, те је 1397. добио ферман султана Бајазита, да сме слободно трговати по целом Турском царству.Povijest Hrvatske, Rudolf Horvat После пада Србије 1459. Дубровник се обавезао, да ће плаћати султану годишњи харач за слободу трговања по Турској. Тај је харач у почетку износио 1.500 златних дуката, да би временом био повећан на 12.500, те је тако остало све до Српског устанка 1804. године.
У свему другом Дубровник је био независан, али како Османлије Дубровачкој републици дају посебна права у трговању, то дубровачку трговину још више веже за Османско царство. Дубровчани су имали привилегију снабдевати османске колоније, а и сами су имали своје колоније у бројним градовима Балкана, Италије и Блиског истока. Дубровачки трговачки бродови могли су слободно упловити у Црно море, што је било забрањено свим неосманским бродовима. Плаћали су неке обавезе мање од других трговаца, а Дубровник је истовремено уживао османску дипломатску подршку у трговини с Млечанима.
мини|десно|200п|Цртеж Дубровника пре 1667.
За готово 300 година турског вазалства, Дубровник се најбоље развијао у току мира, вешто одржавајући неутралност у ратовима између Турака и хришћана. Али је опет био у великој опасности за време ратова Млетачке републике са Турском, јер је она била највећи дубровачки конкурент и непријатељ. Зато се Дубровник 1684. враћа под окриље немачког цара и угарског краља. Ипак, откриће Америке и нових трговачких поморских путева око Африке, однело је превагу у трговини са Средоземног мора на обале Атлантског океана. Политичко и економско пропадање Турске током XVII века донело је такође, назадовање дубровачке трговине, а преломни тренутак је био земљотрес, који се догодио 6. априла 1667. године и порушио пола града и од ког се Дубровник више никада није опоравио.
У Загребу је 1765. године основан конзулат Дубровачке републике за целу Хрватску.
Дана 27. маја 1806. године, контролу над Дубровником преузима Француска, а исте године је Аустрија предала Далмацију и Боку Которску. Након што је без дозволе ушао на дубровачку територију и приближио се главном граду, француски генерал Жак Лористон је захтевао да се његовим трупама омогући да се одморе и да им се обезбеди храна и пиће у граду пре него што наставе да запоседну своје поседе у Боки Которској. Међутим, то је била обмана јер су, одмах по уласку у град, започели заузимање истог у име Наполеона. У тренутку почетка француске окупације, руске и црногорске трупе ушле су на дубровачку територију и почеле да се боре против француске војске, харајући и пљачкајући све на путу, а читав догађај кулминира опсадом града током које је на њега пало 3.000 топовских кугли. Године 1808. маршал Мармон је издао проглас укидајући Републику Рагузу и спајајући њену територију у државу у саставу Француског царства, Наполеонову Краљевину Италију. Мармон је полагао право на новостворену титулу „војводе од Рагузе“ и 1810. године Рагуза је, заједно са Истром и Далмацијом, припала новоствореним француским Илирским провинцијама.
Седам година након почетка окупације, подстакнути дезертерством француских војника после неуспеле инвазије на Русију и поновног уласка Аустрије у рат, све друштвене класе дубровачког народа подигле су се у општој побуни која је била усмерена против Наполеонових освајача.
Дубровник у аустријском царству