Доминика (), или званично Комонвелт Доминика (), мала је острвска држава у Карипском мору.
Престоница, Розо, је лоцирана на северној страни острва. Оно је део Острва приветрине у архипелагу Мали Антили у Карипском мору. Острво се налази у близини Гваделупа на северозападу и Мартиника на југу-југоистоку. Оно има површину од 750 km², а његова највиша тачка је Морн Дијаблотинс, са 1.447 m надморске висине. Према попису из 2011. имало је 71.293 становника. Комонвелт Доминика је једна од малобројних република на Карибима.
Острво је првобитно насељавао домородачки народ Калинаго (Острвски Кариби), а касније су га колонизовали Европљани, првенствено Французи од 1690-их до 1763. Колумбо је прошао поред овог острва у недељу 3. новембра 1493, и стога је име острва изведено из латинске речи за „недељу”. Велика Британија је преузела ово острво у свој посед 1763. године након Седмогодишњег рата, и постепено је енглески успостављен као службени језик. Острвска република је стекла независност 1978. године.
Његово име се изговара са нагласком на трећем слогу, по узору на његово француско име Доминик. Доминика је добила надимак „Карипско острво природе” због свог природног окружења.P. C. Evans & L. Honychurch, . Hansib (1989). Ово је најмлађе острво Малих Антила, и у ствари још увек се формира геотермалном-вулканском активношћу, о чему сведочи и други највећи на свету термални извор, који се назива Кључајуће језеро. Ово острво има бујне планинске кишне шуме, и оно је дом многих ретких биљних, животињских, и птичијих врста.
Етимологија Доминикино име се локално изговара са нагласком на трећем слогу, везаном за његово француско име -{Dominique}- и шпански изговор његовог имена.
Историја
Геолошка историја Доминика је први пут изронила из мора током олигоценске ере пре отприлике 26 милиона година, и то је чини једном од последњих карипских острва насталих вулканском активношћу.
Преколонијални период и рани европски контакт Преколонијални аутохтони становници Доминике били су Острвски Кариби (Калинаго), за које се сматра да су протерали претходне аравачке становнике (Таине). Кариби су острво назвали Wai‘tu kubuli, што значи „Високо је њено тело“.
Кристифор Колумбо се искрцао на Доминику у недељу () 3. новембра 1493, па је тако острво добило име. Доминика је било последње од острва у Карипском мору које су Европљани колонизовали, јер су домороци пружали снажан отпор.
Овде су се населили неки шпански колонизатори. Али, како су европски истраживачи и насељеници насељавали регион, аутохтоне избеглице са околних острва населиле су Доминику и истерале шпанске насељенике. Шпанци су уместо тога населили друга подручја која је било лакше контролисати и која су имала више природних ресурса.
Француска колонија
Шпанија је имала мало успеха у колонизацији Доминике. 1632. године француска -{Compagnie des Îles de l'Amérique}- полаже право на њу и друге „-{Petites Antilles}-“ (мале Антиле) за Француску, али није дошло до окупације. Између 1642. и 1650. године, француски мисионар Рејмонд Бретон постао је први редовни европски посетилац острва.
1660. године Французи и Енглези сложили су се да Доминика и Сент Винсент не смеју бити насељени, већ уместо тога као неутралне територије бивају препуштене Карибима. Али његови природни ресурси привукли су експедиције енглеских и француских шумара, који су започели са сечом дрва.
Французи су 1690. године основали своја прва стална насеља. Француске дрвосече са Мартиника и Гвадалупа основале су привремена насеља како би опскрбљивали француска острва дрвном грађом и постепено су постали стални досељеници. Довели су прве поробљене Африканце из западне Африке у Доминик, како су га звали на француском.
1715. побуна „сиромашних белаца“ на северу Мартиника, позната као Ла Гаули,P.C. Emmer & BW Highman, (1999) General History of the Caribbean: Methodology and Historiography of the Caribbean, volume 6, довела је до тога да су се досељеници преселили на југ Доминике, где су основали мале фарме. У међувремену, француске породице и други из Гвадалупе населили су се на северу. 1727. године први француски заповедник М. Ле Гранд преузео је контролу над острвом с основном француском владом. Доминик је формално постао колонија Француске, а острво је било подељено на дистрикте или „четврти“. Французи су већ развили плантажну пољопривреду на Мартинику и Гвадалупи, где су уз поробљене афричке раднике гајили шећерну трску. У Доминику су постепено развијали плантаже кафе. Увезли су толико афричких робова да би испунили радне потребе да је становништво постало претежно афричко по националности.
1761. године, током Седмогодишњег рата у Европи, након британског похода на Доминику који је предводио Ендру Роло острво је освојено, заједно са неколико других карипских острва. 1763. Француска је изгубила рат и острво је препустила Великој Британији на основу Паришког споразума. Исте године Британци су основали законодавну скупштину, на којој су били заступљени само европски колонисти. Француски је остао званични језик, али већина становника говорила је антилски креолски, који се из њега развио.
Године 1778. Французи су, уз активну сарадњу становништва, започели поновно заузимање Доминике. Ово је завршено Паришким споразумом (1783), који је острво вратио под британску контролу. Али острвско становништво, посебно класа слободних „обојених” људи, опирало се британским ограничењима.
Британци су задржали контролу и одбили француске инвазије 1795. и 1805. године, од којих се прва догодила у време Хаићанске револуције, која је за последицу имала независност Хаитија (раније Сент-Доминге, најбогатије француске колоније Кариба).
Британска колонија
Велика Британија је основала малу колонију 1805. Користила је Доминику као део троугласте трговине, којом су робови увожени и продавани као радна снага на острвима, као део трговине која је подразумевала производњу и извоз пољопривредних производа шећера и кафе у Европу. мини|Тржиште платна на Доминики, 1770-их. Најбоље документована плантажа робова на острву је имање Хилсбороу, које је имало 71 роба и 68 робиња. Породица Грег била је веома позната по томе: Томас Хоџсон, зет, поседовао је брод за превоз робова, а Томас Грег и његов син Џон Грег били су сувласници плантажа шећера на Доминики.
У јануару 1814. 20 робова побегло је из Хилсбороуа. Међутим, они су убрзо затим били ухваћени и кажњени. Сто удараца бичем је била казна за мушкарце и 50 за жене. Робови су наводно рекли да је један од њихових људи умро у плантажној болници и веровали су да је отрован.
1831. године, одражавајући либерализацију званичних британских расних ставова, Браун Привилеџ Бил („закон о повластицама смеђих”) доделио је политичка и социјална права слободним црнцима (углавном слободним „обојеним” људима, који су по правилу били дворасног мешаног афричког и европског порекла). Законом о укидању ропства из 1833. године Британија је укинула институцију ропства широм свог царства, осим у Индији.
1835. године прва три мушкарца афричког порекла изабрана су у законодавну скупштину Доминике. Многи робови са суседних француских острвских колонија Гвадалуп и Мартиник побегли су на Доминику. 1838. Доминика је постала прва колонија британске Западне Индије која је имала изабрано законодавно тело под контролом етничке афричке већине. Већина ових законодаваца били су слободни људи и мали власници или трговци пре укидања ропства. Њихови економски и социјални погледи разликовали су се од интереса мале, богате енглеске класе плантажера. Реагујући на опажену претњу њиховој моћи, плантажери су лобирали за директнију британску владавину.
1865. године, након много убеђивања и напетости, колонијални уред је изборну скупштину заменио скупштином коју су половином чинили изабрани чланови и половином именовани. Садари (плантажери), који су били савезници колонијалних администратора, у много наврата су надмудрили изабране законодавце. 1871. Доминика је постала део британске колоније Заветрених острва. Политичка моћ етничког афричког становништва прогресивно је еродирала. Влада крунске колоније поново је успостављена 1896. године. Сва политичка права била су умањена за „обојене људе” и црнце који су били велика већина становништва. Развојна помоћ, која је нуђена као компензација за обесправљеност, резултирала је занемарљивим побољшањима услова живота за већину етничких Африканаца
Почетком 20. века мини|Марке Доминике са портретима краља Џорџа VI и краљице Елизабете II. У Првом светском рату многи Доминиканци, углавном синови малих фармера, пријавили су се да се боре у Европи за Британско царство. Након рата, пораст политичке свести широм Кариба довео је до формирања „Удружења за репрезентативну владу”. Окупљајући јавност незадовољну недостатком гласа у управљању Домиником, ова група је 1924. године освојила једну трећину народно изабраних места у законодавној скупштини, а 1936. половину. Током Другог светског рата, неки Доминиканци су се јавили у британске и карипске снаге. Хиљаде слободних француских избеглица са Мартиника и Гвадалупе побегло је у Доминику са француских острва под контролом Вишија, боравећи у Розоу и другим селима.
До 1958. године Домиником се управљало као делом Британских острва. Карипска острва су тражила независност од 1958. до 1962. године, а Доминика је постала провинција краткотрајне Федерације Западне Индије 1958. године.
Након распада федерације 1962. године, Доминика је постала придружена држава Уједињеног Краљевства 1967. године и формално је преузела одговорност за своје унутрашње послове. Дана 3. новембра 1978. године, Комонвелт Доминика је добила независност као република, коју је предводио премијер Патрик Џон.
После независности Средином 1979. године политичко незадовољство због администрације премијера Патрика Џона, кулминирало је цивилним пучем и завршило се усвајањем захтева о неповерењу у Дому скупштине, законодавног тела Доминике, против Џона, што је урушило Џонову администрацију.
Нова, такозвана „привремена влада“ формирана је под доминиканским другим премијером Оливером Серафином; Серафинов главни задатак био је да припреми земљу за нове опште изборе који су требали да буду одржани 1980, па отуда и незванични наслов „привремени“ премијер.
Серафин је на опште изборе 1980. године организовао и водио Демократску лабуристичку партију, а изгубио је углавном зато што је његовим скоро тринаестомесечним премијерским мандатом доминирало питање решавања последица насталих налетом урагана Дејвид, урагана пете категорије, који је проузроковао 56 смртних случајева и неизрециву штету широм читавог острва. Ураган Ален наредне године нанео је додатну штету. Након избора 1980. године, Серафинову владу је заменила влада коју је водила Партија слободе Доминике (ДФП) под премијерком Еугенијом Чарлс, која је била је прва жена премијер на Карибима. мини|Јутро након урагана Марије, Доминика. 1981. године Чарлсиној влади су претила два покушаја пуча. Прву је водио Фредерик Њутн, командант војске Доминике, који је организовао напад на полицијско седиште у Розоу који је резултирао смрћу полицајца. Њутн и још пет војника проглашени су кривим за напад и осуђени на смрт 1983. године; казне петорици саучесника су касније замењене доживотним затвором, али је Њутн погубљен 1986.
Други се догодио касније током године када су земљи претили плаћеници у операцији Црвени пас, коју су водили Мајк Перду и Волфганг Дроже. Покушали су да свргну Чарлс и поново поставе бившег премијера Џона у замену за контролу над развојем земље. ФБИ је добио дојаву, а брод ангажован за превоз плаћеника никада није напустио пристаниште. Плаћеницима је недостајало формално војно искуство или обука, а већи део посаде био је заваран да ће им се придружити Мајк Перду. Дон Блек такође је затворен због учешћа у покушају пуча, јер је прекршио америчке законе о неутралности.