Медицина у Азербејџану служи за заштиту здравља и просперитета грађана. Реформе у сфери медицинске заштите и усмеравање здравственог система део су глобалног програма стратешког развоја економске и социјалне инфраструктуре. Овај програм заснован је на принципима успостављања демократског друштва високог живота са тржишном економијом.
Рана историја Историја медицине у Азербејџану има дубоке корене. Древни људи веровали су у врачање као начин борбе против разних болести. Резбарије и пиктограми из каменог доба у пећини Азикх приказују доказе овог веровања.
Ови људи су користили лековите биљке за лечење различитих болести. Њихово искуство се развило у оно што је познато као традиционална медицина. Подела између усмене и писане гране традиционалне медицине настала је проналаском писања. мини|Плодови шипка уобичајени у Азербејџану чији се чај користи за лечење прехладе. Богата флора Азербејџана привлачила је пажњу лекара и научника од давнина. Разне лековите биљке коришћене су за профилаксу и лечење. Семе, корење, цветови и листови ових биљака коришћени су у лечењу. Жене су лако уочавале утицај воћа, поврћа и лековитог чаја на организам и њихов утицај на кашаљ, крварење, болове, дијареју и друге болести.
Из древних рукописа познато је да су користили не само биљке, већ су били упознати и са хирургијом, лечењем неоплазме и постављањем сломљених костију. На пример, Нариман Нариманов је пронашао људску лобању из 4. миленијума пре нове ере (бронзаног доба) са траговима трепанације на њој у Агдамском рејону. Године 1971. археолог Х. Кесеменли пронашао је лобању из касног бронзаног и раног гвозденог доба на којој је вршена трепанација у Дашкесанском рејону. Р. Гасимова, која је истраживала лобању, рекла је да је изведена вештачка трепанација у близини споја паријеталне и фронталне кости.
Године 1958. у гаракепектепском селу Муган током археолошких ископавања пронађени су бокали датирани из 6. века пре нове ере са спаљеном Rutaceae који су се користили као лек за реуматизам, грознице и профилактике разних болести.
Ароматерапија је такође била широко распрострањена. Веровало се да мирис дуња јача телесну енергију. Лимун је коришћен за прилагођавање нервног система, а јабука за стимулацију рада мозга.
У давним временима постојала је активна културна размена између Азербејџана и становника Месопотамије. Сезамово уље и крокус су увезени из Сумера. Постоје информације о лековима у Авести, светој књизи зороастризма и древном споменику људи Азербејџана и Ирана. Такође је записано да лекар има три оружја: реч, биље и нож. Лекар који је лечио речима и сугестијама сматрао се најбољим у то време.
Медицина кавкаске Албаније, чији се потомци сматрају Азерима, такође се развијала. Тамо су засађене лековите биљке из Римског царства. Дела Хипократа и Галена била су тамо популарна због ширења хришћанства и грчког језика. Неко знање о медицини предавало се у верским школама и црквама.
Развој медицине у средњем веку У овом периоду медицина се брзо развијала, о чему сведоче и археолошки налази. На пример, пронађене су полиране мермерне посуде за антимон и златне четке за наношење, коришћене као лек против кашља у средњем веку. Болесници су пили вино из ових чаша од антимона. Разне стаклене посуде које се користе за припрему и чување лекова, а које су алхемичари користили у традиционалној медицини и фармакологији, пронађене су у Шамахију током ископавања. Ова открића потврђују да су се људи у Азербејџану бавили фармацијом у средњем веку.
Према Фариду Алакбарлију, историчару, турска традиционална медицина Turkachare, слична шаманизму и лечењу биљем, почела се ширити у 4. веку нове ере уласком турских племена у Азербејџан. На турском су се лекари звали гам, што је значило шаман или отачи што је значило травар. Биље се звало ота. Богиња Оленг се сматрала заштитницом лекара.
Ширван, где су углавном живели Албанци и Иранци, окупирали су Арапе. Науке и култура су се развиле услед међусобног утицаја култура као дела јединственог калифата. Изграђени су универзитети, опсерваторије, библиотеке, џамије и болнице. Примећује се напредак медицине, наиме у исламском периоду. У то време у Азербејџану је функционисала медреса у којој су се учили арапски и перзијски језици, религија, математика, калиграфија, историја и књижевност. Тамо се такође предавала медицина и алхемија. Малхам медреса у Шамахију била је једна од најпознатијих медреса тог доба. Истакнути научник и лекар Омар иб Осман, стриц угледног перзијског песника, водио је ову образовну установу.
Копија дела Канон медицине, написаног на арапском језику, доктора Ибн Сине, познатог у Европи као Avicenna, који је такође боравио у Азербејџану, где је прикупљао информације о медицини, пронађена је међу осталим рукописима о лек. У свом делу Ибн Сина је писао о насељу Сабуркхаст у Азербејџану. Ова копија The Canon настала је у Багдаду 1143. и сматра се једним од најстаријих рукописа у сфери фармакологије и медицине на свету и најстаријим у Азербејџану. Широко се користио у целом исламском свету и у хришћанској Европи и увелико је утицао на развој медицине. У њему се налазе описи стотина лекова.Бахмањар (преминуо 1067) је ученик Ибн Сине, такође познат међу научницима 11. века., : Бавио се медицинским питањима у свом филозофском раду at-Tahsil (Understanding).
Копија рукописа Al-Magala as-Salasun (The thirteenth treatise) коју је у 13. веку написао Абу ал-Гасим ал-Захрави, угледни научник из Андалузије, који је у Европи био познат као Абулгасис (преминуо 1013) такође је из Азербејџана. То је један од најстаријих рукописа ове књиге. У њој је поменуто око 200 хируршких инструмената. Тамо су такође били објашњени њихови задаци. Рад је утицао на развој хирургије како на истоку, тако и у Европи. Професор Зија Бунијатов превео га је на руски језик, а након што је објављен у Москви 1983.Средњовековни лекари су упозоравали болесне људе од умора. На пример, Махмуд ибн Иљас, лекар који је живео у 12. веку, саветовао је нервозне људе да слушају мугам.
Медицина се снажно развијала у 13. веку у Селџучком царству азербејџанских Атабега. Готово сваки источни научник и филозоф имао је посла у медицини. Становници различитих области Азербејџана састављали су, преписивали и истраживали књиге у медицини, укључујући споменике 14—18. века. У медицини постоји више од четиристо рукописа на азербејџанском, арапском, перзијском и турском језику, оба написана на територији модерног Азербејџана, а донета из различитих области у институт за рукописе Мухамеда Фузулија азербејџанске националне академије наука у Бакуу. Према Коичиру Мацууру, бившем генералном директору Унеска, ова колекција показује улогу Азербејџана у развоју светске медицине.
Zahirai Nizamshahi који је написао Рустам Јурјани у 13. веку, такође је делимично истражен у Азербејџану. Његов рукопис је копиран у 16. веку и чува се у бакуском институту за рукописе. Било је описа фармацеутског биља, супстанци животињског порекла, минерала и неких сложених лекова. Рукопис није пронађен ни у једном другом складишту на свету и постоји само у Азербејџану.Рад About treatment science Махмуда ибн Илиаса (14. век) у којем су такође познате основне медицинске идеје, симптоми и разлози одређених болести. мини|Највећи медицински центри средњовековног Азербејџана и суседних региона Истока. Јусиф Гарабаги, азербејџански лекар из 16. века, који је дошао из Карабаха, написао је многе медицинске расправе, а такође и Explanations and interpretations of The Canon of Medicine. Дуго је живео у средњој Азији и предавао у Самарканду.
Мир Мухамад Момин, дворска фигура код Сафавида, написао је неколико дела на перзијском језику, укључујући Tohfat al Mominin 1669. У раду су написани описи више од 4000 биљака, животиња, минерала и других састојака који се користе у медицини. Момин је детаљно описао сваку биљку, њене специфичне карактеристике, где се може брати, друге области у којима се користи и њено име на другим језицима као што су кинески и хинди.
Мухамед Јусиф Ширвани је 1712. написао Tibbname на азербејџанском језику. Будући да је био лековит лекар, Ширвани је саветовао употребу природних минерала за лечење, на пример, трљање поморанџине коре због умора у врату. У овом раду је такође записано да почивалиште болесних мушкараца треба украсити цвећем у светлоплавим, зеленим и белим нијансама. Значи да је чак и боја имала велику важност у делима средњовековних исцелитеља.
Генерално, у 17—18. веку, азербејџански научници као што су Муртузагулу Шамлу (сексолог), Абдуласан Марагаи, фармаколози као што су Хасан Рза оглу Ширвани, Хаџи Сулејман Иравани, написали су бројна дела из области медицине и фармакологије. Описане су 724 врсте лековитих биљака.
Развој медицине у 19. и почетком 20. века мини|206x206пиксел| Абдулкалиг Акундов, оснивач научног истраживања у историји медицине у Азербејџану. У раном 19. веку, када су се кавкански канати Азербејџана придружили Русији и јужном Ирану (Табриз, Ардабил и други), азербејџанска заједница у Ирану наставила је да постоји под утицајем перзијске и генерално читаве исламске културе, али азербејџанска заједница у Руској Империји (касније Совјетски Савет) развијала се под утицајем европеизиране секуларне руске културе (углавном у совјетско време). Медицина у два региона развијала се на два различита начина.
У Азербејџану није било апотеке сличне европској до 1828. године. Током владавине Русије у Азербејџану су основане такве болнице и апотеке као и на целом Закавказју, где су руски лекари примењивали своје вештине.
Абдулкалиг Акундов основао је научна истраживања у историји медицине у Азербејџану. Проучавао је и преводио познату фармацеутску енциклопедију коју је у 9. веку написао Абу Мансур Карави са перзијског на немачки језик. Након тога, књига је објављена у Немачкој. Такође је одбранио дисертацију из историје медицине на Универзитету у Тартуу. Године 1895. др. Мамад Вакилов, др. Керимбеј Мехмандаров и други основали су Бакуов савез медицине. лево|мини|176x176пиксел| Хасан бег Зардаби Хасан бег Зардаби и Мирза Фатали Акундов користили су знање у медицини у својим делима за изражавање филозофских идеја. Акундов је био један од првих који је поступио против традиционалних исцелитеља. Био је аутор радова о хигијени и санитацији. Зардаби је такође имао важну улогу у развоју медицине. Био је први Азербејџанац у сфери природне историје и социјалдарвинизма.
Будући да је аутор Akinchi, првог азербејџанског часописа у руском царству, Зардаби заједно са Акундовом радио је на радовима око маларије. Његова књига Hygiene први је научноистраживачки рад о медицини у сфери хигијене у Азербејџану. Објављен је 1914. године.
Понекад су лекари пружали бесплатну помоћ болесним мушкарцима. Током девастације колере у Нахчивану, 1847. године, Мирза Насрула Мирза Али оглу је без накнаде лечио и азербејџанске и јерменске болеснике, због чега је био поштован међу људима. мини|Holy Bukhara. Molla Nasraddin, 1911, бр. 20. Уметник И. Ротер. Упоредо са тим, у то време су функционисале и апотеке у којима се продавало биље увезено из Ирана и Индије. Такве апотеке су биле у сваком граду Азербејџана: Баку, Шамахи, Шуши, Агдам, Нахчиван, Лахиј, Ордубад, Саљан, Ланкаран итд. Мир-Баба Мир-Абдула оглу, отац угледног азербејџанског књижевника Јусиф Вазир Чаманзаминли имао је апотеку у Агдаму. У његовој апотеци продате су 142 врсте лекова, од којих је више од 100 направљено од лековитог биља. Сам Чаманзаминли, син фармацеута, описао је свакодневни живот и праксе азербејџанских исцелитеља из 19. века у својој приповеци The Doctor.
Такве апотеке су углавном биле у иранском Азербејџану. Почетком 20. века лечење биљем било је довољно за ширење метода лечења у држави, али исцелитељи су појаву нових, савремених лекова доживљавали као нешто чудно.