Фудбалска репрезентација Србије представља Србију на међународним фудбалским такмичењима. Под контролом је Фудбалског савеза Србије, управног тела за фудбал у Србији.
Од када је Србија поново постала самостална држава 2006. године, репрезентација се пласирала на три светска и једно европско првенство и увек је такмичење завршавала у групној фази. У претходном периоду, када је Србија била део Југославије, највећи репрезентативни успеси били су освајање четвртог места на Светском првенству 1930. (као Краљевина Југославија) и 1962. године (као ФНРЈ). Репрезентација социјалистичке Југославије два пута је играла финале Европског првенства (1960. и 1968. године), а на Олимпијском фудбалском турниру у Риму 1960. године освојила је златну медаљу. Фифа и Уефа третирају репрезентацију Србије као наследницу медаља и успеха Југославије.
Утакмице као домаћин репрезентација Србије најчешће игра на стадиону Рајко Митић и стадиону Партизана, који се налазе у Београду. Тренутно је у изградњи Национални фудбалски стадион.
Репрезентација Србије, од 2006. године, има надимак Орлови, а пре тога је због својих препознатљивих дресова репрезентација имала надимак Плави. Највише наступа за репрезентацију Србије има Душан Тадић док је најбољи стрелац Александар Митровић.
Историја Пре 2006. године, фудбалери Србије играли су за државе под следећим именима:
1918—1920. 1920—1929. 1929—1944. 1944—1945. 1945—1963. 1963—1992. 1992—2003. 2003—2006. 2006—данас
Период пре Другог светског рата
мини|лево|150п|Благоје Моша Марјановић први је професионални српски фудбалер.
Репрезентација Краљевине Југославије је своју прву службену утакмицу одиграла 1920. године против Чехословачке на 7. олимпијским играма у Антверпену и изгубила резултатом 7:0, што је, до данас, остао најубедљивији пораз. Тек састављен тим је овим поразом окончао учешће на овом Олимпијском фудбалском турниру, пошто се исти играо по куп систему. Први гол за репрезентацију Југославије постигао је први капитен репрезентације Артур Дубравчић на утакмици против Египта у Антверпену 1920. Састав тадашње репрезентације чинили су: Врђука, Жупанчић, Шифер, Тавчар, Циндрић, Рупец, Враговић, Дубравчић, Першка, Гранец, Ружић, Поробић, Шолц, Симић, Којић, док је селектор био Вељко Угринић. На наредним Олимпијским играма 1924. године у Паризу, жреб поново није био наклоњен југословенским фудбалерима. Поново су у првом колу добили једног од главних фаворита за златну медаљу, репрезентацију Уругваја.
Фудбал је у Јужној Америци у том периоду био на много већем нивоу неголи у Европи која се још увек опорављала од Великог рата. Према очекивању, Југославија је поражена, такође, резултатом 7:0. На наредним Олимпијским играма, подмлађена репрезентација одлази са намером да забележи прву победу и да се не врати кући после првог кола. Ипак, то се није догодило. Југославија је 29. маја 1928. године поражена од Португалије са 2:1 и то поготком Аугуста Силве у последњем минуту. Први погодак на неком међународном такмичењу за репрезентацију Југославије, управо на овом мечу, постигао је Мирко Боначић. Овај турнир био је увертира за прво Светско фудбалско првенство које је одржано у Уругвају 1930. године.
Прво Светско првенство 1930. године у Монтевидеу мини|лево|200п|Фудбалери Југославије са пехаром намењеним трећепласираној репрезентацији на Светском шампионату 1930. године. Због предугачког пута, који је требало да траје више од 15 дана, наступ репрезентације на првенству био је доведен у питање, као и чињеница да би се, због истог, требало прекинути домаће првенство које је улазило у саму завршницу. Ипак на прво Светско првенство репрезентација Југославије отишла је у ослабљеном саставу, без хрватских фудбалера. Неколико месеци пре почетка првенства, ФИФА је изместила седиште Фудбалског савеза Југославије из Загреба у Београд што је био разлог да се хрватски играчи не одазову позиву селектора Бошка Симоновића, бившег голмана БСК-а и првог судије из Југославије који је судио неку међународну фудбалску утакмицу. Поред проверених домаћих фудбалера, као што су капитен Милутин Ивковић и Благоје Марјановић, селектор Симоновић се одлучио да у састав уврсти и малолетног играча БСК-а, Александра Тирнанића „Тиркета” који је головима на пријатељским мечевима са Бугарском у Београду, 13. априла 1930. године и 15. јуна исте године заслужио позив у репрезентацију.
На овом првенству нашло се тринаест репрезентација, распоређених у четири групе — једна је била сачињена од четири, а остале од по три репрезентације. Вољом жреба, селекција Југославије нашла се у групи 2 са јужноамеричким репрезентацијама: Бразилом и Боливијом.
Бразилци су, због унутрашњег раздора, играли готово искључиво само са играчима из Рио де Жанеира. Југословени су изненадили у првој утакмици групе и головима Александра Тирнанића и Ивице Бека већ на полувремену водили резултатом 2:0. Југословени су постигли и трећи гол, који им је судија поништио због офсајда у првом полувремену. У наставку, Бразил постиже гол за 2:1, до краја се игра, највише, пред голом Милована Јакшића, али се резултат није више мењао. Касније су обе екипе глатко победиле Боливију, а Југославија је прошла у полуфинале на рачун Бразилаца који нису оправдали статус носиоца. Својим поготком против Бразила, Александар Тирнанић, постао је први малолетни стрелац неког поготка на Светским првенствима. Југославија је била прва европска репрезентација која је заиграла полуфинале Светског првенства. У полуфиналу Југославија је поражена од домаћина Уругваја са 6:1. Сусрет је обележило контроверзно и непрофесионално суђење бразилског арбитра Перо Жилберта. Утакмица за треће место први и једини пут на првенству се није играла, а како је Уругвај постао шампион, Југославија је освојила бронзану медаљу. Пар година касније, ФИФА је одлучила да због боље гол разлике, селекцију Сједињених Америчких Држава води као трећепласирану на овом шампионату.
Период од 1948. до 1992. мини||Драган Џајић, најбољи играч и стрелац Европског првенства 1968. године у Италији. На Олимпијском фудбалском турниру у Лондону, 1948. године, Југославија је освојила сребрну медаљу. На Светском првенству 1950. године чији је домаћин био Бразил, Југославија је на крају, заузела пето место у генералном пласману.
На наредном великом репрезентативном такмичењу, Олимпијском фудбалском турниру у Хелсинкију 1952. године, репрезентација је у финалном сусрету одиграном 2. августа 1952. године, играла са Мађарском и изгубила 2:0. У Швајцарској на Светском првенству 1954. године у четвртфиналу „плаве” је чекао један од фаворита за титулу првака света, селекција Западне Немачке. Немци су брзо повели, већ у деветом минуту аутоголом Ивана Хорвата, а коначан резултат поставио је у 85. минуту Хелмут Ран.
На Светском првенству у Шведској 1958, поново је Југославију на путу до полуфинала чекала репрезентација Западне Немачке. У још једном неизвесном и тврдом мечу, Немачка је славила голом Хелмута Рана у 12. минуту. У финалу Европског првенства 1960, Плави су поново поражени од Совјетског Савеза са 2:1, пошто је Виктор Понедељник постигао гол у другом продужетку, тачније 113. минуту. Месец дана по окончању првог Европског првенства у фудбалу, Југославију је очекивао Олимпијски фудбалски турнир чији је домаћин била Италија. Дана 10. септембра у Риму, Југославија је против Данске већ у првом минуту дошла до вођства од 1:0 преко Милана Галића, а у 11. Жељко Матуш повећава на 2:0. Уз Галића најбољи играч турнира, Бора Костић, у 69. минуту погађа за 3:1, а Данска успева да ублажи пораз голом у задњим тренуцима меча. Југославија је заузела четврто место на Светском првенству у Чилеу 1962. године, тако је поновљен најбољи резултат из 1930. године. На Европском првенству 1968. у првом полуфиналу, Југославија је савладала репрезентацију Енглеске, голом Драгана Џајића у 86. минуту. Финални сусрет одигран је 8. јуна. Југославија је повела у 39. минуту голом Драгана Џајића, али је Анђело Доменгини изједначио у 80. минуту. После два продужетка резултат је остао непромењен. УЕФА је одлучила да шампиона Европе не одлучи бацање новчића, (Италијани су на тај начин елиминисали Совјетски Савез у полуфиналу) већ да се нови меч одигра 10. јуна. У поновљеном сусрету Италија је славила резултатом 2:0 и постала шампион Европе.
Као једна од најутицајнијих земаља тада, Југославија је организовала Европско првенство 1976. године у Београду и Загребу. На завршном турниру нашле су се још: Чехословачка, Западна Немачка и Холандија. У првом полуфиналу, Југославија је поражена од Западне Немачке после продужетка са 4:2 иако је на полувремену имала вођство од 2:0. У борби за бронзу, такође, након продужетка су поражени од Холандије са 3:2. Титулу првака Европе освојила је Чехословачка чувеним голом Паненке са једанаестерца.
мини|десно|200п||Борислав Цветковић, најбољи играч и стрелац Олимпијског фудбалског турнира 1984. године. После неуспеха на Европском првенству 1976. године репрезентација је пропустила два велика такмичења: Светско првенство 1978. у Аргентини и Европско првенство 1980. у Италији. Ни на наредним шампионатима репрезентација се није прославила. На Мундијалу 1982. у Шпанији завршили су такмичење у групној фази иза домаћина и Северне Ирске. Потпуни фијаско доживљен је на наредном Европском првенству 1984. године у Француској када су претрпљена сва три пораза уз гол разлику од два дата и чак десет примљених голова (сам Мишел Платини је против Југославије постигао хет - трик). Међутим, потпуно неочекивано дошла је медаља са Олимпијског фудбалског турнира исте године у Лос Анђелесу. У поприлично лакој групи Б, Југославија је савладала Камерун са 2:1, Канаду са 1:0 и Ирак са 4:2. Предвођени одличним Бориславом Цветковићем, тада играчем Динама из Загреба, Југославија је декласирала Западну Немачку у четвртфиналу са 5:2. У полуфиналу је поражена од Француске са 4:2, да би у мечу за треће место победом против Италије од 2:1, селекција обезбедила бронзану медаљу. Поред најбољег стрелца турнира, Борислава Цветковића, пажњу на себе скренуо је и тада млади Драган Стојковић.
Успех на Олимпијском фудбалском турниру био је кратког даха, пошто се репрезентација није квалификовала ни за наредно Светско првенство 1986. нити за Европско првенство 1988. године. Од 1986. године репрезентацију самостално преузима Ивица Осим и знатно је подмлађује. Репрезентација је играла добро у квалификацијама за Европско првенство 1988. године, али је два пута поражена од Енглеске и није успела да избори пласман на завршни турнир.
Окосницу репрезентације у квалификацијама за Мундијал 1990. године чинили су играчи који су у Чилеу 1987. године постали прваци света за играче до 20. година. На изузетно доминантан начин у квалификационој групи са репрезентацијама: Шкотске, Француске, Норвешке и Кипра заузета је прва позиција уз шест победа и два нерешена резултата без пораза.
Првенство је почело убедљивим поразом у групи од Западне Немачке са 4:1. Круцијалну победу Југославија је остварила у другом колу минималним тријумфом над Колумбијом, док је пласман у осмину финала оверен рутинском победом од 4:1 над Уједињеним Арапским Емиратима у трећем колу групе Д. Захваљујући сјајној партији Драгана Стојковића - Пиксија, двоструког стрелца, у осмини финала Југославија је елиминисала Шпанију са 2:1 па је први пут још од 1962. обезбеђено четвртфинале. У овој фази такмичења, испали су након извођења једанаестераца (након 120 минута голова није било) а зауставила их је Аргентина. Југославија је на овом првенству заузела пето место.