Петогодишњи планови развоја националне економије Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР) (Пятилетние планы развития народного хозяйства СССР) се састојао од низа централизованих економских планова широм земље у Совјетском Савезу, почевши од касних 1920-их. Совјетски државни одбор за планирање Госплан је развио ове планове на основу теорије производних снага које су чиниле део идеологије Комунистичке партије за развој совјетске привреде. Испуњавање садашњег плана постало је парола совјетске бирократије.

Неколико совјетских петогодишњих планова није заузело цео временски период који им је додељен: неки су проглашени успешно завршеним раније него што се очекивало, неки су трајали много дуже него што се очекивало, а други су потпуно пропали и морали су да буду напуштени. Свеукупно, Госплан је покренуо тринаест петогодишњих планова. Почетни петогодишњи планови имали су за циљ постизање брзе индустријализације у Совјетском Савезу и на тај начин су ставили велики фокус на тешку индустрију. Први петогодишњи план, прихваћен 1928. за период од 1929. до 1933. године, завршен је годину дана раније. Последњи петогодишњи план, за период од 1991. до 1995. године, није завршен, пошто је Совјетски Савез распао 1991. године.

Друге комунистичке државе, укључујући Народну Републику Кину, и у мањој мери, Републику Индонезију, спровеле су процес коришћења петогодишњих планова као жаришних тачака за економски и друштвени развој.

Позадина Јосиф Стаљин је наследио и подржавао нову економску политику (НЕП) од Владимира Лењина. Године 1921, Лењин је убедио 10. партијски конгрес да одобри НЕП као замену за ратни комунизам који је успостављен током грађанског рата у Русији. Сва земља је проглашена национализованом Уредбом о земљишту, финализованом у Законику о земљишту из 1922. године, који је такође поставио колективизацију као дугорочни циљ. Иако је сељацима било дозвољено да обрађују земљу коју су поседовали, вишак производње је откупила држава (под државним условима), а сељаци су смањили производњу; при чему је храна реквирирана. Новац је постепено заменио бартер и систем купона.

Лав Троцки је поднео заједнички извештај априлском пленуму Централног комитета 1926. у којем је предложен програм за националну индустријализацију и замену годишњих планова петогодишњим плановима. Његове предлоге је одбацила већина Централног комитета, коју је контролисала тројка и коју је Стаљин у то време исмевао. Стаљинова верзија петогодишњег плана спроведена је 1928. године и ступила је на снагу до 1932. године.

Када се рат завршио, НЕП је преузео власт од ратног комунизма. За то време држава је контролисала сва велика предузећа (тј. фабрике, руднике, железницу) као и предузећа средње величине, али су мала приватна предузећа, која запошљавају мање од 20 људи, била дозвољена. Реквизиција пољопривредних производа замењена је пореским системом (фиксна пропорција усева), а сељаци су били слободни да продају своје вишкове (по државно регулисаним ценама) - иако су били подстицани да се придруже државним фармама (Совхозе, сет на земљи експроприсаној од племића након револуције 1917.), у којој су радили за фиксну плату као радници у фабрици. Новац се вратио у употребу, издавањем нових новчаница које су биле покривене златом.

НЕП је био Лењинов одговор на кризу. Године 1920. индустријска производња је износила 13%, а пољопривредна производња 20% од цифара из 1913. године. Између 21. фебруара и 17. марта 1921. године, морнари у Кронштату су се побунили. Поред тога, руски грађански рат, који је био главни разлог за увођење ратног комунизма, је практично био добијен; па би контроле могле бити опуштене.

Двадесетих година 20. века водила се велика дебата између Бухарина, Томског и Рикова с једне стране и Троцког, Зиновјева и Камењева с друге стране. Прва група сматрала је да НЕП обезбеђује довољну државну контролу привреде и довољно брз развој, док се друга залагала за бржи развој и већу државну контролу, сматрајући, између осталог, да профит треба да се дели на све људе., и то не само међу неколицином привилегованих. Године 1925, на 14. партијском конгресу, Стаљин је, као што је то обично чинио у првим данима, остао у позадини, али је стао на страну Бухаринове групе. Међутим, касније, 1927. године, променио је страну, подржавајући оне за нови курс, уз већу државну контролу.

Неки научници су тврдили да је програм масовне индустријализације који су заступали Лав Троцки и лева опозиција био кооптиран да послужи као основа Стаљиновог првог петогодишњег плана. Троцки је поднео заједнички извештај априлском пленуму Централног комитета 1926. у којем је предложен програм за националну индустријализацију и замену годишњих планова петогодишњим плановима. Његове предлоге је одбацила већина Централног комитета, коју је контролисала тројка и коју је Стаљин у то време исмевао. Према историчарки Шили Фицпатрик, научни консензус је био да је Стаљин присвојио позицију леве опозиције по питањима као што су индустријализација и колективизација.

Планови мини|300x300п| Саопштење из новине Переславске недеље. Текст гласи: „План је закон, испуњење је дужност, преиспуњење је част!“. Овде се „дужност“ може тумачити и као „обавеза“. Сваки петогодишњи план бавио се свим аспектима развоја: капиталним добрима (која се користе за производњу других добара, као што су фабрике и машине), робом широке потрошње (нпр. столице, теписи и пегле), пољопривредом, саобраћајем, комуникацијама, здравством, образовањем, и благостање. Међутим, нагласак је варирао од плана до плана, иако је генерално нагласак био на снази (струја), капиталним добрима и пољопривреди. Постојале су базе и оптимални циљеви. Уложени су напори, посебно у трећем плану, да се индустрија помери на исток како би била безбеднија од напада током Другог светског рата. Совјетски планери су прогласили потребу за "константном борбом, борбом и борбом" за постизање комунистичког друштва. Ови петогодишњи планови садржали су програме за огромно повећање производње индустријских добара. Стаљин је упозорио да ће нас без окончања економског заостајања „напредне земље... сломити“.

Први план, 1928–1932 мини| Велика огласна табла са слоганима о 5-годишњем плану у Москви, Совјетски Савез (око, 1931.) путника Брансона ДеKоуа. Чита се као да га прави државни лист «Економика и живот» () Од 1928. до 1940. број совјетских радника у индустрији, грађевинарству и транспорту порастао је са 4,6 милиона до 12,6 милиона и фабричка производња је порасла... Стаљинов први петогодишњи план помогао је да СССР постане водећа индустријска нација.

У том периоду покренуте су прве чистке против многих људи који раде за Госплан. Међу њима је био Владимир Базаров, суђење мењшевицима из 1931. (у чијем центру је Владимир Громан ).

Стаљин је 1. октобра 1928. најавио почетак првог петогодишњег плана индустријализације, који је трајао до 31. децембра 1932. године. Стаљин је то описао као нову револуцију одозго. Када је овај план почео, СССР је био пети у индустријализацији, а са првим петогодишњим планом прешао је на друго место, са само Сједињеним Државама на првом месту.

Овај план је испунио индустријске циљеве за мање времена него што је првобитно предвиђено. Циљеви производње су повећани за пријављених 50% током почетног разматрања индустријских циљева. Велики акценат је стављен на тешку индустрију. Отприлике 86% свих индустријских инвестиција током овог времена отишло је директно у тешку индустрију. Званично, први петогодишњи план за индустрију испуњен је у обиму од 93,7 одсто за само четири године и три месеца. Средства за производњу у тешкој индустрији премашила су квоту за 103,4%. Индустрија лаке, односно широке потрошње, достигла је до 84,9% своје додељене квоте. Међутим, постоје неке спекулације у вези са легитимношћу ових бројева јер је природа совјетске статистике погрешна или преувеличана. Друго питање је било то што је квалитет жртвован да би се постигао квантитет, а производни резултати су генерисали веома различите артикле. Сходно томе, уведено је рационирање како би се решила хронична несташица хране и снабдевања.

Пропаганда коришћена пре, током и после првог петогодишњег плана упоређивала је индустрију са битком. Ово је било веома успешно. Користили су изразе као што су „фронтови“, „кампање“ и „пробоји“, док су у исто време радници били приморани да раде више него икада раније и организовани у „шок трупе“, а они који су се побунили или нису успели да задрже својим радом третирани су као издајници. Плакати и флајери коришћени за промоцију и рекламирање плана такође су подсећали на ратну пропаганду. Популарна војна метафора произашла је из економског успеха првог петогодишњег плана: „Нема тврђава које бољшевици не могу да јуришају“. Стаљину се ово посебно допало.

Први петогодишњи план није се односио само на економију. Овај план је био револуција која је имала за циљ да трансформише све аспекте друштва. Начин живота већине људи се драстично променио током овог револуционарног времена. План је такође назван " Велики заокрет ". Индивидуална сељачка пољопривреда уступила је место ефикаснијем систему колективне пољопривреде. Сељачка имовина и читава села била су укључена у државну привреду која је имала своје тржишне снаге.

Међутим, у почетку је постојао снажан отпор томе. Сељаци су предводили свеобухватан напад да би заштитили индивидуалну пољопривреду; међутим, Стаљин с правом није видео сељаке као претњу. Упркос томе што су били највећи сегмент становништва, они нису имали праву снагу и стога нису могли представљати озбиљну претњу по државу. У време када је то урађено, план колективизације је личио на веома крваву војну кампању против традиционалног начина живота сељака. Ова друштвена трансформација заједно са невероватним економским процватом догодила се у исто време када је цео совјетски систем добио свој дефинитивни облик у деценији 1930.

Многи научници сматрају да је још неколико важних фактора, попут спољне политике и унутрашње безбедности, ушло у извршење петогодишњег плана. Док су идеологија и економија били главни део, припрема за предстојећи рат утицала је и на све главне делове петогодишњег плана. Ратни напори су се заиста појачали 1933. када је Хитлер дошао на власт у Немачкој. Стрес који је ово изазвало на унутрашњу безбедност и контролу у петогодишњем плану тешко је документовати.

Иако је већина цифара била преувеличана, Стаљин је могао искрено да објави да је план остварен пре рока; међутим, многа улагања на запад су искључена. Иако су изграђене многе фабрике и индустријска производња је експоненцијално порасла, оне нису биле близу циљаног броја.

Иако је било великог успеха, било је и много проблема не само са самим планом, већ и са брзином реализације. Њен приступ индустријализацији био је веома неефикасан и уложене су екстремне количине ресурса у изградњу која, у многим случајевима, никада није била завршена. Ови ресурси су такође стављени у опрему која никада није коришћена, или уопште није била потребна. Многа роба широке потрошње произведена у то време била је тако ниског квалитета да се никада није могла користити и била је расипана.

Главни догађај током првог петогодишњег плана била је глад 1932-33. Глад је достигла врхунац током зиме '32-'33, одневши животе процењених 3,3 до 7 милиона људи, док су милиони више били трајно инвалиди. Глад је била директна последица индустријализације и колективизације спроведене првим петогодишњим планом. Многи сељаци који су патили од глади почели су да саботирају испуњавање својих обавеза према држави и, колико год су могли, склањали су залихе хране. Иако је Стаљин тога био свестан, кривицу за непријатељство свалио је на сељаке, рекавши да су објавили рат совјетској власти.

Други план, 1932–1937