Андреј Палеолог (Грчки: Ἀνδρέας Παλαιολόγος; 17. јануар 1453 – јун 1502) био је најстарији син Томе Палеолога, деспота Мореје. Деспот Тома је био брат цара Константина XI Палеолога, последњег византијског цара. Након очеве смрти 1465. године, Андреја је признат за титуларног деспота Мореје, а од 1483. године па надаље, полагао је право и на титулу „цара Цариграда“ (Латински: Imperator Constantinopolitanus).Imperator Constantinopolitanus (Цариградски цар) је био стил који је Андреас користио у документима на латинском језику. У документима на грчком језику себе је називао Ανδρεας εν Χριστω τω Θεω πιστος βασιλευς και αυτοΗζ αυτοΗζ αυτοΗζ αυτοΗζ αυτοΗζ αυτοΗ ο Παλαιολογος (Андреја у Христу Богу, верни цар и самодржац Римљана, Палеолози), традиционалнији приказ византијске царске титуле. Vespignani 2007,
Након пада Цариграда 1453. године и касније османске инвазије на Мореју 1460. године, Андрејев отац је са породицом побегао на Крф. Након Томине смрти 1465. године, тада дванаестогодишњи Андреј се преселио у Рим и, као најстарији синовац цара Константина XI, постао је глава породице Палеолога и главни претендент на древни царски престо. Андрејову каснију употребу царске титуле, коју његов отац никада није користио, подржале су неке од византијских избеглица које су живеле у Италији и он се надао да ће једног дана обновити царство својих предака. Андреј се оженио Римљанком по имену Катерина. Иако неки примарни извори алудирају на могућност да је имао децу, нема конкретних доказа да је Андрј имао потомке.
Како се његов боравак у Риму продужио, Андреј је све више западао у сиромаштво. Иако историчари често криве његову сиромашну ситуацију за наводно екстравагантан и неодговоран начин живота, вероватније објашњење је да су новчане надокнаде и финансирање које му је пружало папство редовно смањивани. Андреј је неколико пута путовао по Европи тражећи владара који би му могао помоћи у поновном заузимању Цариграда, али је добио мало подршке. Османски султан Мехмед II, који је освојио Цариград 1453. године, умро је 1481. године, а његова два сина принц Џем и принц Бајазит водили су грађански рат око тога ко ће га наследити. Видевши своју прилику, Андреј је покушао да организује експедицију у јужној Италији током лета 1481. године како би прешао Јадранско море и обновио Византијско царство. Експедиција је отказана у јесен након што је султан Бајазит II успешно стабилизовао своју власт. Иако је Андреј током целог живота одржавао наду да ће повратити барем Мореју, никада се није вратио у Грчку.
Очајнички тражећи новац, Андреј је 1494. године продао своја права на византијску круну краљу Шарлу VIII од Француске, који је покушао да организује крсташки рат против Османлија. Продаја је била условљена тиме да краљ Шарл VIII, за кога се Андреј надао да ће искористити као заговорника против Османлија, освоји Мореју и додели је Андреју. Када је краљ Шарло VIII умро 1498. године, Андреј је поново полагао право на царске титуле, користећи их до своје смрти. Умро је у сиромаштву у Риму 1502. године и сахрањен је у базилици Светог Петра. У свом тестаменту, доделио је своје титуле краљу Фернанду II од Арагона и краљици Изабели I од Кастиље, али их нису није користили.
Позадина Породица Палеолога била је последња царска династија Византијског царства и једна од најдужих владајућих династија царства, владајући царством од 1259/1261. до његовог пада 1453. године. До XV века, цареви Палеолози владали су распадајућим и опадајућим царством. Током XIV века, Османлијски Турци су освојили огромне делове територија и до почетка XV века владали су великим делом Анадолије, Бугарске, централне Грчке, Србије, Македоније и Тесалије. Византијско царство, које се некада простирало широм источног Медитерана, мање-више је сведено на царску престоницу Константинопољ, Пелопонез и неколико острва у Егејском мору, и било је приморано да плаћа данак Османлијама. мини|Морејска деспотовина, провинција Византијског царства, око 1450. године Како се царство смањивало, цареви су дошли до закључка да је једини начин да осигурају да њихова преостала територија остане нетакнута био да доделе део својих поседа својим синовима или браћи, који су добили титулу деспота, као апанаже за одбрану и управљање. Године 1428, Андрејев отац, Тома Палеолог, именован је за деспота Мореје, управљајући просперитетном провинцијом која је чинила делове Пелопонеза под византијском контролом заједно са својом старијом браћом деспотом Теодором II и деспотом Константином (који ће касније постати цар Константин XI, последњи цар). Браћа су радила на обнављању византијске контроле над целим полуострвом. Године 1432, деспот Тома је уништио Кнежевину Ахају, основану након Четвртог крсташког рата, наследивши је браком са кнегињом Катарином Закаријом, ћерком кнеза Центуриона II Закарије, последњег кнеза Ахаје. Током владавине деспота Константина, деспота Теодора II и деспота Томе, византијска власт је враћена над целом Морејом, осим раштрканих градова и лучких градова под влашћу Млетачке републике, такође остатака из Четвртог крсташког рата.
Како се њихово царство распадало, православни цареви Палеолози су водили политику покушаја да обезбеде војну помоћ од католичке Европе. Од средине XIV века, византијски цареви су се окренули Западној Европи и папству у нади да ће обезбедити помоћ како би спасили своје царство од Османлија. Инспирисани списима западно оријентисаних интелектуалаца као што су Димитрије Кидон и Манојло Хрисолора, цареви Палеолози су веровали да ће, ако само убеде папе у своје одсуство јереси, папство послати велике западне војске да им помогну. Ово уверење је инспирисало Андрејиног прадеду цара Јована V Палеолога да отпутује у Рим и лично се потчини папи 1369. године, а његовог стрица цара Јована VIII Палеолога да присуствује Сабору у Фиренци 1438–1439. године, где је проглашена унија цркава. Унија цркава није била популарна у Византијском царству, где је становништво сматрало да је то издаја њихове вере и погледа на свет, и никада није у потпуности спроведена. Наследник цара Јована VIII и други Андрејев стриц цар Константин XI послао је очајничке апеле за помоћ папи 1452. године када су се Османлије приближавале Цариграду.
Биографија
Младост Цар Константин XI Палеолог, последњи византијски цар, погинуо је бранећи Цариград од Османлија 29. маја 1453. године. Андреј је рођен само четири месеца раније, 17. јануара 1453. године, као најстарији син деспота Томе Палеолога и деспине Катарине Закарије. Након османског освајања Цариграда, Андрејева породица је наставила да живи у Мореји као вазали османског султана Мехмеда II. Међутим, сталне препирке између деспота Томе, који је покушавао да окупи подршку за обнову Византијског царства, и његовог старијег брата деспота Димитрија II, који је стао на страну Османлија, довеле су до султанове инвазије на Мореју 1460. године; деспот Тома и његова породица су побегли на Крф.ff. Деспот Тома је потом напустио остатак породице и отишао у Рим, где га је дочекао и финансијски подржао папа Пије II. Деспот Тома је одржавао наду да ће једног дана повратити своје земље и када су се вршиле припреме за крсташки рат 1462. године, који се никада није догодио, деспот Тома је лично јахао по Италији како би прикупио подршку.
Деспина Катарина Закарија је умрла у августу 1462. године, али је тек у пролеће 1465. године деспот Тома позвао децу у Рим. Андреј, његов млађи брат Манојло и њихова сестра Зое, у пратњи свог старатеља и неких прогнаних византијских племића, стигли су у Анкону, али никада нису видели свог оца, који је умро 12. маја. мини|Печат Андреја са натписом „Андреј Палеолог, Божјом милошћу, деспот Римљана“ Андреј је тада имао 12 година, а Манојло 10. Зојине године нису познате, али је била најстарија од њих троје. Деца су отишла у Рим, где су поверена кардиналу Висариону, који је такође побегао из Византијског царства пре много година. Кардинал Висарион је био један од ретких византијских свештеника који је подржао уједињење цркава. Обезбедио је образовање деци и био је идејни творац Зојиног брака са великим кнезом Иваном III од Москве, који је договорен у јуну 1472. године. Андреј је наставио да борави у Риму уз сагласност папе Павла II, који га је признао као наследника Томе и деспота Мореје. Андреј је прешао у Римокатоличку веру.PLP, 21426. Παλαιολόγος Ἀνδρέας.
У почетку, Андрејев печат је носио двоглавог орла палеолошких царева и титулу „Божјом милошћу, деспот Римљана“ (латински: Dei gratia despotes Romeorum). Можда као одговор на осећај да не добија поштовање које му дугује, Андреј је на крају почео да се назива „цар Цариграда“ (латински: Imperator Constantinopolitanus), титулу коју његов отац никада није користио. Прва забележена употреба те титуле била је 13. априла 1483. године, када је издао хрисовуљу шпанском племићу Педру Манрикеу, грофу од Осорна, којом је овластио њега и његове потомке да носе грбове палеолошких царева, да стварају палатинске грофове и да натурализују своје ванбрачне потомке. Иако се ова титула разликовала од традиционалне титуле коју су користили византијски цареви („Цар и аутократа Римљана“), то је била традиционална ознака коју су за византијске цареве користили западни Европљани, посебно папство.Van Tricht 2011, Иако Џонатан Харис верује да је Андрејево одрастање у Риму могло да га остави несвесним да се његова титула разликује од верзије коју су заправо користили византијски цареви, Андреј јесте преносио своју царску титулу као стандардну византијску верзију у оним приликама када ју је преносио на грчком.У хрисовуљи од 13. априла 1483. године, Андреј је написао грчку верзију своје титуле као Ανδρεας εν Χριστω τω Θεω πιστος βασιλευς βασιλευς αυτοκρατωρ Ρωμαιων ο Παλαιολογος („Андреј у Христу Богу, верни цар и самодржац Римљана, Палеолог“). Vespignani 2007,
Иако наследно сукцесија никада није званично коришћена у Византијском царству, Андреја су неки од његових савременика признали за законитог наследника, а најзначајнији је био кардинал Висарион. Један од саветника деспота Томе Палеолога из Патраса, Георгије Сфранцес, посетио је Андреја 1466. године и признао га као „наследника династије Палеолога“ и његовог законитог владара. Поред његових тежњи да обнови своје царство, Андрејева претензија да је цар углавном се изражавала кроз инсистирање на разним почастима, као што је инсистирање да му се дозволи да носи исту врсту свеће као кардинали током процесије у Сикстинској капели 1486. године.
Финансијски проблеми Финансијски проблеми који ће трајати током целог Андрејевог живота почели су убрзо након што је кардинал Висарион умро 1472. године. До 1475. године, у 22. години живота, деспот Андреј је почео да нуди на продају своја права на царске престоле и Цариграда и Трапезунта (Трапезунтско царство је била византијска држава наследница која је трајала до 1461. године), пишући писма неколико владара, укључујући краља Напуља (Фердинанда I) и могуће војводу од Милана (Галеацо Марија Сфорца) и војводу од Бургундије (Карло). Пишући многим различитим владарима, деспот Андреј је вероватно тражио најбољег понуђача. Андрејов млађи брат Манојло такође је запао у финансијске тешкоће, али није имао титуле за продају јер је био други у реду. Уместо тога, Манојло је напустио Рим да би путовао по Европи, тражећи да ступи у службу владара у неком војном својству. Не добивши задовољавајуће понуде, Манојло је изненадио све у Риму отпутовавши у Цариград у пролеће 1476. године и представивши се султану Мехмеду II, који га је љубазно примио и обезбедио му великодушну пензију до краја живота.