Закинтски кодекс (лат. Codex Zacynthius; означен са Ξ или 040 у Грегори-Аланд нумерацији; A1 код фон Зодена) је кодекс Новог завета на грчком језику, палеографски датиран у 6. век. Првобитно се сматрало да је написан у 8. веку, а представља палимпсест — оригинални (доњи) текст је испран са страница од велума и преко њега је писано у 12. или 13. веку. Горњи текст палимпсеста садржи лекције из Јеванђеља за радне дане (ℓ299); доњи текст садржи делове Јеванђеља по Луки, које је дешифровао библијски учењак и палеограф Семјуел Придо Трегелес 1861. године. Доњи текст је од највећег интереса за научнике.

Рукопис потиче са Закинтоса, грчког острва, и сачуван је у фрагментарном стању. Донет је у Енглеску 1821. године и пренет на Универзитет у Кембриџу 1985. године, који га је касније откупио након апела 2014. године. Често се цитира у критичким издањима грчког Новог завета.

Опис Доњи текст рукописа садржи фрагменте поглавља 1:1–11:33 Јеванђеља по Луки. Кодекс се састоји од 86 дебелих, грубих пергаментних листова и три делимична листа;R. Waltz, Codex Zacynthius Ξ (040) at the Encyclopedia of Textual Criticism (36 × 29 cm). Текст је писан у једној колони добро обликованим унцијалним писмом. Слова су велика, округла и уска, без spiritus asper, spiritus lenis или акцената. Рукопис су писала два писара.

Скраћенице се ретко користе у кодексу. Рукопис је веома сличан оном у Росанском јеванђељу. Јављају се неке грешке у итацизму. Користи граматичке облике типичне за древне рукописе (нпр. ειπαν, ηλθαν, ευραν), који се не користе у каснијим средњовековним рукописима.

Кодекс користи специфичан систем поделе поглавља, који дели са Кодексом Ватиканус (B) и Минускул 579. Уобичајенији систем дели поглавља према њиховим насловима. Велика слова на почетку одељака истичу се на маргини, као у кодексима Александринус и Ефреми.

Текст је окружен маргиналним коментаром; то је једини кодекс који има и текст и коментар писан унцијалним писмом. Коментар је катена цитата девет црквених отаца: Ориген, Јевсевије, Тит из Бостре, Василије, Исидор Пелусиот, Кирил Александријски, Севир из Антиохије, Виктор из Антиохије и Хризостом. Коментар окружује једноколонски текст Луке са три стране. Патристички текст је писан малим унцијалним словима. Већина цитата припада Кирилу Александријском (93 схолије); следи Тит из Бостре (45 схолија). Коментар је писан другачијом врстом унцијалног писма од библијског текста.

Садржај Књига садржи следећа поглавља и стихове Јеванђеља по Луки: 1:1-9,19-23,27-28,30-32,36-60,77; 2:19,21-22,33-3; 3:5-8,11-20; 4:1-2,6-20,32-43; 5:17-36; 6:21; 7:6,11-37,39-47; 8:4-21,25-35,43-50; 9:1-28,32-33,35; 9:41; 10:18,21-40; 11:1-4,24-33.

Значајна читања

(и рече: „Не знате каквог сте духа; јер Син Човечији није дошао да уништи људске животе, него да их спасе”) изостављено - Ξ B C L Θ 33 700 892 1241 sy bo укључено - Већина рукописа (NA26)

(и отвори књигу) - Ξ A B L W 33 892 1195 1241 ℓ 547 sys, h, pal sa bo (и одмота књигу) - Dc K Δ Θ Π Ψ ƒ1 ƒ13 28 565 700 1009 1010

(у град звани Витсаида) - Ξ Papyrus 75 B L 33 2542 sa bo (на пусто место града званог Витсаида) - Ξmg Већина рукописа

Тип текста Текстуални карактер кодекса је репрезентативан за касни александријски тип текста и сличан је Кодексу Региус. Курт и Барбара Аланд дали су следећи текстуални профил: 21, 82, 21/2, 3s. То значи да се текст кодекса слаже са византијским стандардним текстом 2 пута, 8 пута са оригиналним текстом против византијског, и са оба (византијским и оригиналним) 2 пута. Постоје 3 независна или дистинктивна читања. На основу овог профила, Аландови су сматрали да квалитет текста одговара њиховој Категорији III. Према методи профила Клермонт, представља александријски текст у Луки 10 и мешовити византијски тип текста у Луки 1, што вероватно указује на спорадичне византијске исправке.

Палимпсест thumb|Доњи текст је мајускул из 7. века са текстом Луке 3:7-8 и коментаром; горњи текст је минускул из 13. века са текстом Матеја 26:39-51, део лекционара за Велики четвртак Кодекс је палимпсест, што значи да је оригинални текст саструган и преко њега је писано, а листови пергамента су пресавијени на пола. Горњи текст је писан минускулним писмом и садржи лекционар 299 (ℓ 299) из 12. или 13. века, иако текст лекционара није потпун; написан је на 176 листова (28,7 × 18,2 cm), у једној колони по страници, са 33–36 редова по страници. Три фолија су само доње половине листова, један фолио је замењен папиром (фолио LXVIII). Рукопис садржи лекције из Јеванђеља за радне дане (Evangelistarium), али је лакунозан. Трегелес није упоређивао његов текст због његове секундарне вредности.Скривенер га је означио сиглумом 200, Грегори са 299.

Текст лекционара цитиран је у неким критичким издањима грчког Новог завета (UBS3) (UBS3) на следећим местима: Матеј 10:4; 11:17; 12:47; 13:13; 14:22; 18:10; 22:30; 26:27; 28:9; Марко 1:27; 2:10.26; 4:16.20; 6:2.2.3.33. Не цитира се у UBS4. (UBS4)

Историја

Датирање Трегелес је датирао рукопис у 8. век. Био је свестан да је рукопис типичан за 6. век, али је сматрао да је рукопис коментара много старији. Слова Ε Θ Ο Σ су округла, висока и уска, и нису могла бити написана пре 8. века. Каспар Рене Грегори је подржао Трегелесово гледиште. Према Николасу Пококу, рукопис није могао бити написан пре 6. века нити после 8. века.

Вилијам Хач је 1937. године, на основу палеографских података, предложио да се кодекс датира у 6. век. Не користи ознаке за дах и акценте, а текст коментара је писан унцијалним писмом. Курт Аланд је подржао Хачово гледиште.UBS3 из 1983. датира рукопис у 8. век (UBS3, стр. XVI), али у другом издању Der Text des Neues Testaments (1989) Аланд га датира у 6. век. NA26 из 1991. датира га у 6. век (NA26, стр. 693). Овај датум прихвата већина научника.

Дејвид К. Паркер је 2004. године тврдио да је рукопис написан касније од 6. века, јер има мали број четвртастих слова, а рукопис није типичан за 6. век. Нека слова су компримована (Μ, Δ, Ε), црта изнад слова Τ је кратка, а слово Υ је написано на неколико начина. Према Паркеру, рукопис би требало датирати у 7. век.

Тренутно га INTF датира у 6. век.

Откриће и даља истраживања thumb|left|200px|Колин Маколи, 1792, Џон Смарт, уз дозволу ректора и сарадника Краљевског колеџа, Кембриџ Рана историја рукописа је непозната. Године 1821. генерал Колин Маколи га је донео у Енглеску са грчког острва Закинтос у Јонском мору, након што му га је поклонио принц Комуто (Антониос Димитрију Комутос, 1748–1833), бивши председник Републике Седам Острва. Комуто је уписао Кодекс Маколију као знак свог поштовања. По повратку у Енглеску, Маколи је поклонио Кодекс Британском и иностраном библијском друштву, које га је затим сместило у своју библиотеку (Mss 24) у Лондону.

Јохан Мартин Августин Шолц је видео рукопис 1845, а Паул де Лагард 1853, али га нису дешифровали. Подтекст палимпсеста је делимично дешифровао, транскрибовао и уредио велечасни Семјуел Придо Трегелес 1861. године. Трегелес је користио слова која су првобитно изливена за штампање Кодекса Александринус, која су само приближно представљала облик слова кодекса. Руком писана слова су мања од каснијих слова. Трегелес је у ово издање укључио једну страницу типографског факсимила. Није дешифровао ситно патристичко писмо и сумњао је да се може прочитати без хемијске рестаурације.

Николас Покок је пронашао грешке у Трегелесовом издању, али је Вилијам Хач сматрао да је задовољавајуће. Џ. Харолд Гринли је исправио Трегелесове грешке и објавио листу исправки 1957. године, коју је испитао Вилијам Хач. Године 1959. Гринли је објавио коментар. Кодекс вероватно захтева ново испитивање савременом технологијом.

thumb|Семјуел Придо Трегелес Тишендорф је цитирао кодекс у свом Editio Octava Critica Maior на 564 места. Често се цитира у критичким издањима грчког Новог завета (UBS3, NA26, NA27).

Године 1985. позајмљен је Библиотеци Универзитета у Кембриџу (BFBS Ms 213). У децембру 2013, Библијско друштво је објавило планове да прода неке рукописе, међу њима и Кодекс Закинтијус, како би прикупило средства за посетиочки центар у Велсу. Универзитету је дато право првенства откупа и имао је рок до фебруара 2014. да прикупи новац за куповину кодекса.Cambridge University Library bids to purchase early Gospel manuscript , види такође UK: Bible Society to sell important bible manuscripts

Јавним апелом прикупљено је 1,1 милион фунти, а кодекс је купила Библиотека Универзитета у Кембриџу. Извршена је потпуна спектрографска анализа, а дефинитивну транскрипцију палимпсеста су објавили професор Хју Хотон и професор Џон Паркер са Универзитета у Бирмингему.

Види још

Списак унцијалних рукописа Новог завета Текстуална критика

Напомене

Референце

Литература

Nicholas Pocock, The Codex Zacynthius, The Academy (Лондон, 19. фебруар 1881), стр. 136c-137c.

W. H. P. Hatch, A Redating of Two Important Uncial Manuscripts of the Gospels – Codex Zacynthius and Codex Cyprius, in Lake F/S, pp. 333–338.

Спољашње везе

Роберт Волц, Codex Zacynthius Ξ (040) на Енциклопедији текстуалне критике (2007)

Категорија:Унцијални рукописи Новог завета на грчком Категорија:Библијски рукописи из 6. века Категорија:Археолошка открића на Јонским острвима Категорија:Закинтос Категорија:Палимпсести Категорија:Грчки артефакти ван Грчке