„Арабија” () је приповетка ирског писца Џејмса Џојса, трећа у серији прича под насловом Даблинци. Радња прати заљубљеност једног дечака у сестру његовог друга.

Радња Прича је испричана у првом лицу, из перспективе једног дечака који живи у мрачној улици Норт Ричмонд у Даблину. Упркос сивилу окружења, деца маштом и енергијом претварају своју средину у простор игре, обилазећи блатњаве уличице, влажне баште и шталe које у њиховој машти постају места авантуре. Ипак, док још увек уживају у дечачким играма, дечак и његови другови почињу да назиру свет одраслих, посебно кроз фасцинацију Менгановом сестром. За дечака она постаје објекат све снажније романтичне и сексуалне свести, њени покрети и изглед испуњени су мистеријом и чаролијом.

Једне кишне вечери, сам у замраченој соби, дечак у потпуности препушта машти своју заљубљеност, шапућући себи речи љубави. Када му се Менганова сестра коначно обрати и упита га да ли ће ићи на вашар у хали „Арабија”, он остаје под толиким утиском да једва успева да одговори. Када она открије да не може да оде, он витешки обећава да ће јој донети нешто са вашара.

Ишчекивање га обузима док машта о томе како ће освојити њено дивљење, али препреке се брзо јављају. Његова ујна страхује да је вашар нека чудна „масонска ствар”, а ујак одлаже његов полазак, враћајући се касно кући. Ипак, дечак упорно креће, чврсто стежући новчић, само да би доживео болно разочарање. Вашар није чаробно место које је замишљао: већина тезги је затворена, а оне које раде делују обично и празно. Млада продавачица једва да обраћа пажњу на њега, заокупљена разговором са својим пријатељима. У том тренутку све његове илузије се руше и он схвата да су његове фантазије биле узалудне.

Теме Вилијам Јорк Тиндол, указујући на религијске алузије у причи и уочавајући у њеном завршетку назнаку пражњења цркве, види дечаков пут у Арабију као узалудан поход у потрази за Црквом Ирске. Други критичари, надовезујући се на ову идеју, тврде да се Џојс ослонио на иконографију Цркве да би обликовао лик Менганове сестре и на њену литургију да би приказао затварање вашара, те да се прича може читати као пародија на еухаристију слична оној у „Сестрама”.

У „Структури 'Арабије'” Џером Мандел уочава заједничке архетипове заплета између „Арабије” и традиционалне средњовековне романтичне књижевности, тврдећи да је Џојс намерно „структурирао причу с ригорозном прецизношћу на основу парадигме средњовековне романсе”.Christopher Wang, "The Constant Vanity in Araby." Accessed 4.11.2013. Такође постоји и прожимање романтичних мотива са религијском симболиком. Када је Менганова сестра најзад проговорила са дечаком, „Светлост уличног фењера испред нашег улаза падала је на облу белину њеног врата, обасјавала је косу на њему и њену руку на огради...”, што указује да је део њеног лика остао у тами, док су њен врат, коса и руке били обасјани. Ово представља алузију на бројне представе Мадоне или Богородице у којима је она делимично осветљена.

Референце

Спољашње везе Dubliners на Пројекту Гутенберг

Категорија:Приповетке