Емпатијски алтруизам је облик алтруизма заснован на моралним емоцијама или осећањима према другима.
Теорија социјалне размене описује наизглед алтруистичко понашање као чин који доноси корист самом алтруисти и надмашује цену коју плаћа. Стога је такво понашање мотивисано личним интересом. Насупрот томе, К. Данијел Батсон сматра да људи помажу другима у невољи из искрене бриге за добробит друге особе. Кључни састојак таквог помагања је емпатијска брига. Према Батсоновој хипотези о емпатијском алтруизму, ако неко осећа емпатију према другој особи, помоћи ће јој без обзира на то шта може добити заузврат. Алтернативна хипотеза је „емпатијска радост” (), која тврди да особа помаже јер ужива у томе да види како друга особа доживљава олакшање. Када особа не осећа емпатију, примењују се принципи теорије социјалне размене.
Докази Водила се значајна дебата о томе да ли је понашање усмерено на помагање другима мотивисано личним или туђим интересом. Главни актери у овој дебати су Данијел Батсон, који заступа емпатијски алтруизам, и Роберт Чалдини, који заступа лични интерес.
Батсон увиђа да људи понекад помажу из себичних разлога. Он и његов тим су били заинтересовани за проналажење начина да се направи разлика између мотива. У једном експерименту, од студената је тражено да слушају снимке из радио-емисије. Један од интервјуа био је са женом по имену Керол, која је говорила о тешкој саобраћајној несрећи у којој су јој обе ноге сломљене, о својим потешкоћама и о томе колико заостаје са градивом на факултету. Студентима који су слушали овај интервју дато је писмо у којем се од њих тражило да поделе белешке са предавања и да се састану са њом. Експериментатори су мењали ниво емпатије тако што су једној групи рекли да покуша да се усредсреди на то како се она осећа (група са високим нивоом емпатије), а другој групи да се тиме не оптерећује (група са ниским нивоом емпатије). Експериментатори су такође мењали и „цену” непомагања: групи са „високом ценом” речено је да ће Керол бити у њиховој групи из психологије након повратка на факултет, док је група са „ниском ценом” веровала да ће она завршити курс од куће. Резултати су потврдили хипотезу о емпатијском алтруизму: они у групи са високом емпатијом су подједнако били спремни да јој помогну у обе ситуације, док је група са ниском емпатијом помагала из личног интереса (помисао да ће је свакодневно виђати на часу изазвала би у њима осећај кривице ако не помогну).
Супротстављене хипотезе Батсон и његове колеге су настојали да покажу да емпатија мотивише понашање усмерено на помагање другима не из личног интереса, већ из истинске бриге за добробит других. Бавили су се двема хипотезама које се супротстављају хипотези о емпатијском алтруизму: Награда специфична за емпатију: Емпатија покреће потребу за друштвеном наградом која се може стећи помагањем. Казна специфична за емпатију: Емпатија покреће страх од друштвене казне која се може избећи помагањем.
Види још
Афективна неуронаука К. Сју Картер Едвард О. Вилсон Франс де Вал Помажуће понашање Жан Десети Моралне емоције Социјална неуронаука Стивен Порџес Симпатија В. Д. Хамилтон
Референце
Литература
Категорија:Доброчинство Категорија:Морална психологија Категорија:Емпатија