Дана 23. октобра 1983. године, два камиона бомбе детонирана су у зградама у Бејруту, у Либану, у којима су били смештени амерички и француски припадници Мултинационалних снага у Либану (МНС), војне мировне операције током Либанског грађанског рата. У нападу је погинуло 307 људи: 241 амерички и 58 француских војника, шест цивила и два нападача.

Рано те недеље ујутру, први бомбаш самоубица детонирао је камион бомбу у згради која је служила као касарна за 1. батаљон 8. маринаца (Батаљонски десантни тим – BLT 1/8) 2. маринске дивизије, убивши 220 маринаца, 18 морнара и три војника, што овај инцидент чини највећим бројем жртава у једном дану за Амерички марински корпус од битке за Иво Џиму у Другом светском рату и највећим бројем жртава у једном дану за Оружане снаге Сједињених Америчких Држава од првог дана Тет офанзиве у Вијетнамском рату. Још 128 Американаца је рањено у експлозији. Тринаест је касније преминуло од задобијених повреда и они се рачунају међу погинулима. Старији Либанац, домар/продавац за кога се знало да ради и спава у свом штанду са концесијом поред зграде, такође је погинуо у првој експлозији. Касније је процењено да је количина коришћеног експлозива еквивалентна чак 5.4000 кг ТНТ-а.

Неколико минута касније, други бомбаш самоубица је ударио у деветоспратну зграду Дракар, неколико километара даље, где је био стациониран француски контингент. Педесет пет падобранаца из 1. падобранског ловачког пука и три падобранца из 9. падобранског ловачког пука су погинула, а 15 је рањено. То је био најгори француски војни губитак од краја Алжирског рата. Супруга и четворо деце либанског домара у француској згради су такође погинули, а више од двадесет других либанских цивила је рањено.

Група под називом Исламски џихад преузела је одговорност за бомбардовања и саопштила да је циљ био да се МНФ присили да повуче из Либана. Према речима Каспара Вајнбергера, тадашњег министра за одбрану Сједињених Америчких Држава, нема сазнања ко је извршио бомбардовање. Неке анализе истичу улогу Хезболаха и Ирана, називајући то „иранском операцијом од врха до дна“. Не постоји консензус о томе да ли је Хезболах постојао у време бомбардовања. Напади су на крају довели до повлачења међународних мировних снага из Либана, где су биле стациониране након повлачења Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) након израелске инвазије на Либан 1982. године.

Бомбардовања: недеља, 23. октобар 1983. мини|Зграда 1982. мини|Мапа руте којом је бомбаш самоубица кренуо ујутру 23. октобра 1983. [Из извештаја Дугогодишње комисије]. Око 06:22, жути камион Мерцедес-Бенц са платформом од 19 тона довезао се до Међународног аеродрома у Бејруту. Први батаљон 8. маринаца (БЛТ), којим је командовао потпуковник Лари Герлах, био је подређени елемент 24. јединице МАУ. Камион није био камион са водом који су очекивали. Уместо тога, био је то отети камион који је превозио експлозив. Возач је скренуо свој камион на прилазни пут који води до комплекса. Ушао је и обишао паркинг, а затим је убрзао и пробио се кроз препреку од 1,5 метара - висока ограда од спиралне жице која одваја паркинг од зграде. Жица је пуцала „као да неко хода по гранчицама“.

Камион је затим прошао између два стражарска места и кроз отворену капију за возила у жичаној огради око зграде, пробио стражарску колибу испред зграде и ударио у предворје зграде која је служила као касарна за 1. батаљон 8. маринаца. Стражари на капији су радили по правилима ангажовања, што је веома отежавало брз одговор на напад камиона. На дан бомбардовања, стражарима је наређено да држе напуњен оквир уметнут у своје оружје, затварач затворен, оружје на осигурачу и без метка у цеви. Само један стражар, потпредседник Еди ДиФранко, успео је да убаци метак у цеви. Међутим, до тада се камион већ ударао у улаз зграде. мини|Дијаграм напада. Бомбаш самоубица, ирански држављанин по имену Исмаил Аскари, детонирао је експлозив, за који је касније процењено да је еквивалентан приближно 12.000 фунти ТНТ-а. Сила експлозије срушила је четвороспратницу у рушевине, згњечивши 241 америчког војника. Према Ерику Хамелу у својој историји америчких маринаца,

Сила експлозије је првобитно подигла целу четвороспратну структуру, поломивши основе бетонских носећих стубова, сваки обима петнаест стопа и ојачан бројним челичним шипкама пречника један и три четвртине инча. Зграда у ваздуху се затим срушила сама на себе. Масивни ударни талас и лопта запаљеног гаса бачени су у свим правцима.

Експлозивни механизам је био уређај са побољшаним гасом који се састојао од компримованог бутана у канистерима који су коришћени са пентаеритритол тетранитратом (PETN) за стварање експлозива гориво-ваздух. Бомба је ношена на слоју бетона прекривеном плочом од мермера како би се експлозија усмерила навише.Time Magazine Jan 2, 1984 Упркос недостатку софистицираности и широкој доступности њених саставних делова, уређај са побољшаним гасом може бити смртоносно оружје. Ови уређаји су били слични оружју гориво-ваздух или термобаричном оружју, што објашњава велику експлозију и штету. Накнадна форензичка истрага Федералног истражног бироа (ФБИ) утврдила је да је бомба била толико снажна да би вероватно срушила зграду чак и да су стражари успели да зауставе камион између капије и зграде.

Мање од десет минута касније, сличан напад се догодио на касарну француске 3. чете 1. падобранског ловачког пука, 6 километара у области Рамлет ал Баида у западном Бејруту. Док је бомбаш самоубица возио свој пикап према згради „Дракар“, француски падобранци су почели да пуцају на камион и његовог возача. Верује се да је возач убијен, а камион је имобилисан и преврнут да би се зауставио око 14 метара од зграде.

Прошло је неколико тренутака пре него што је камион експлодирао, срушивши деветоспратницу и убивши 58 француских падобранаца. Верује се да је ова бомба детонирана даљинским управљањем и да је, иако слично конструисана, била мања и нешто мање од половине снажне од оне која је коришћена против маринаца. Многи падобранци су се окупили на својим балконима неколико тренутака раније да виде шта се дешава на аеродрому. То је био најгори војни губитак Француске од краја Алжирског рата 1962. године.

Последице

Потрага за починиоцима У време бомбардовања, непозната група под називом „Исламски џихад“ преузела је одговорност за напад. У америчкој влади било је много људи, попут потпредседника Буша, државног секретара Џорџа Шулца и саветника за националну безбедност Роберта Мекфарлана, који је раније био Реганов изасланик за Блиски исток, који су веровали да су Иран и/или Сирија одговорни за бомбардовања. Након неколико година истраге, америчка влада сада верује да су елементи онога што ће на крају постати Хезболах, уз подршку Ирана и Сирије, били одговорни за ова бомбардовања као и за бомбардовање америчке амбасаде у Бејруту раније у априлу.

Верује се да је Хезболах користио име „Исламски џихад“ да би остао анониман. Хезболах је коначно објавио своје постојање 1985. године. У то време, према речима Каспара Вајнбергера, секретара за одбрану председника Регана, „Још увек немамо тачна сазнања о томе ко је бомбардовао касарну маринаца на аеродрому у Бејруту, а сигурно нисмо имали ни тада.“ Вајнбергер помиње недостатак сигурности у вези са умешаношћу Сирије или Ирана као разлог зашто Америка није предузела никакве одмаздне мере против тих држава.

Хезболах, Иран и Сирија су наставили да негирају било какву умешаност у било који од бомбашких напада. Иранска група је подигла споменик на гробљу у Техерану у знак сећања на бомбашке нападе из 1983. и своје „мученике“ 2004. Либанска ауторка Хала Џабер тврди да су Иран и Сирија помогли у организовању бомбашког напада којим су руководила два либанска шиита, Имад Мугније и Мустафа Бадредин:Имад Мугније и Мустафа Бадр Ал Дин преузели су вођство над сиријско-иранском операцијом. Мугније је био високо обучени припадник обезбеђења у склопу 17. јединице ПЛО-а... Њихова мисија је била да прикупе информације и детаље о америчкој амбасади и да израде план који би гарантовао максималан утицај и не би оставио трага о починиоцу. Састанци су одржавани у иранској амбасади у Дамаску. Њима је обично председавао амбасадор, Хоџатолеслам Али-Акбар Мохташеми, који је играо кључну улогу у оснивању Хезболаха. У консултацији са неколико високих сиријских обавештајних официра, коначни план је покренут. Возило и експлозив су припремљени у долини Бека, која је била под сиријском контролом.: , Две године након бомбардовања, велика порота САД је тајно оптужила Имада Мугнијаха за терористичке активности. Мугнијах никада није ухваћен, али је погинуо у експлозији аутомобилске бомбе у Сирији 12. фебруара 2008.

Коментатори тврде да је недостатак одговора Американаца охрабрио терористичке организације да изврше даље нападе на америчке циљеве.. October 23, Уз бомбардовање америчке амбасаде, бомбардовање касарни подстакло је Инманов извештај, преглед безбедности америчких објеката у иностранству за Стејт департмент САД.

Дана 10. октобра 2017. године, Стејт департмент САД је додао Фуада Шукра у свој програм „Награде за правду“, наводећи да је он играо централну улогу у бомбашким нападима. Шукр је убијен у израелском ваздушном нападу у Бејруту 30. јула 2024. Ибрахим Акил, који је такође био награђен из истог разлога, убијен је у одвојеном израелском ваздушном нападу 20. септембра 2024. Оба атентата су се догодила усред сукоба између Израела и Хезболаха 2023-2024.

Референце

Литература

Спољашње везе

President Reagan reads Chaplain Arnold Resnicoff's first-hand account of bombing: Text Version ; Video Version; Text of original report, Tribute to the French 3rd Parachute Company

The Beirut Memorial Online

Official Beirut Veterans of America Website

A chaplain remembers: brief YouTube interview with Rabbi Arnold Resnicoff, recalling attack and its aftermath. . Oct 23, 2008. Looking back 25 years at lessons of interfaith cooperation from the bombing. Extensive CBS Radio breaking newscast recordings

Категорија:Тероризам у Либану Категорија:Либан у 1983. Категорија:Сједињене Америчке Државе у 1983. Категорија:Хезболах Категорија:Странице које користе справицу WikiMiniAtlas