Лимеренција је ментално стање интензивне заљубљености или снажне опчињености, када је узајамност осећања неизвесна. Ово стање одликују наметљиве мисли и идеализација вољене особе („кристализација”), уз изражену жељу за узајамношћу и успостављањем односа. Прати га осећај екстазе или очаја, у зависности од тога да ли се чини да су осећања узвраћена или не. Истраживања биологије романтичне љубави показују да рана фаза интензивне заљубљености (страствена љубав) подсећа на зависност, али међу научницима не постоји сагласност око тога како се љубавна зависност дефинише.
Психолошкиња Дороти Тенов сковала је термин лимеренција као измењен облик речи „аморенција”, без других етимолошких основа. Концепт је настао током њеног рада шездесетих година 20. века, када је интервјуисала више од 500 људи на тему љубави, што је првобитно објављено у њеној књизи Љубав и лимеренција (Love and Limerence). Према Тенов, „бити у стању лимеренције значи осећати оно што се обично назива ‘бити заљубљен’”. Она је овај појам увела да би разликовала то стање од других, мање интензивних емоција, и да би избегла импликацију да људи који га не доживљавају нису способни за љубав. Тенов је била подстакнута да проучава романтичну љубав након што је као професорка сусретала људе који су пролазили кроз тешке емотивне кризе и патњу.
Према Тенов и другим истраживачима, лимеренција се може сматрати обликом интензивне романтичне љубави, заљубљености, љубавног лудила, снажне опчињености, страствене љубави са опсесивним елементима или љубавне болести. Лимеренција и опсесивна љубав су слични појмови, али опсесивна љубав подразумева посесивно и самопоражавајуће понашање. Лимеренција се понекад пореди и супротставља симпатији (енгл. crush), при чему је лимеренција далеко интензивнија и снажније утиче на свакодневно функционисање, „када симпатија преузме цео твој живот”.
Књига Љубав и лимеренција сматра се темељним делом о романтичној љубави: резултати Теновљиног истраживања и бројна лична сведочења представљена у књизи означили су почетак систематског прикупљања података о овом феномену.
Преглед Истраживање Дороти Тенов представљало је покушај научног разумевања природе романтичне љубави. Она је идентификовала низ психолошких особина повезаних са стањем које је назвала лимеренција, обично описивано као „бити заљубљен”, али различито од других облика привлачности које тај израз може обухватити. Други аутори сматрају лимеренцију емоционалним и мотивационим стањем усмереним на једног пожељног партнера, или обликом поступка емоционалне везаности.
Џоу Бим описује лимеренцију као осећај да је човек „безглаво заљубљен”. Ники Хејс је назива „врстом опчињене, свеобухватне страсти”, сличном оној коју је Данте осећао према Беатричи или љубави Ромеа и Јулије. Лимеренцију дефинише неиспуњена, интензивна чежња, у којој појединац постаје „више или мање опседнут том особом и велики део времена проводи маштајући о њој”. Према Хејс, управо „недостижна природа циља чини осећање тако снажним”, а повремено и непредвидиво охрабрење може бити потребно да би се одржала основна осећања. Психијатар Френк Талис описује лимеренцију као „љубав која не захтева свиђање, љубав која може чак и напредовати као одговор на одбацивање или презир”, истичући њену „упадљиву сличност са зависношћу”.
Једно од централних обележја лимеренције, према Тенов, јесте то да су њени испитаници заиста уочавали мане објекта своје љубави, али су их занемаривали или чак сматрали привлачним. Тенов је овај процес назвала „кристализација”, по опису француског писца Стендалa. Тако „кристализовани” објекат страствене жеље она је назвала „лимерентни објекат” или „ЛО”, јер „у мери у којој је ваша реакција према особи лимерентна, ви заправо реагујете на своју представу о особинама те особе”.
Лимеренција има психолошке карактеристике сличне страственој љубави, али, у Теновљином схватању, она почиње пре него што се успостави однос и пре него што особа сигурно зна да ли су осећања узвраћена. Често је неузвраћена и прелази у стање љубавне патње, из којег је тешко изаћи. Тенов сматра да је одређени степен неизвесности ситуације неопходан да би се ментална опсесија и осећања појачала, као што су мешовите поруке, физичке или друштвене препреке, или чак неприкладност вољене особе као партнера. Неке особе могу и несвесно избегавати интимност, удаљавајући се од стварног емоционалног повезивања.
Не доживљавају сви људи лимеренцију. Тенов је проценила да је око 50% жена и 35% мушкараца искусило лимеренцију, на основу одговора у анкетама које је спровела. У другој анкети коју је спровео неуронаучник и блогер Том Белами, 64% испитаника је навело да су је доживели бар једном, а 32% је изјавило да је „била толико мучна да је било тешко уживати у животу”.
Људима који нису искусили лимеренцију често је тешко да је разумеју, па се она неретко потцењује или одбацује као нека врста патологије или као измишљотина романтичне фикције. Према Тенов, лимеренција није ментална болест, иако може бити „веома дестабилизујућа и изузетно болна”. Зависно од гледишта, може бити описана као „ирационална, смешна, непријатна и ненормална”, али и као „највећа срећа”.
Компоненте Првобитне компоненте лимеренције су следеће:
наметљиве мисли о објекту страствене жеље (вољени објекат), који представља могућег сексуалног партнера; интензивна чежња за узајамношћу; зависност расположења од поступака вољеног објекта, или, прецизније, од сопственог тумачења тих поступака у односу на вероватноћу узајамности; неспособност да се доживи лимеренција према више од једне особе истовремено (изузеци су могући само у почетној или завршној, ослабљеној фази стања); краткотрајно олакшање неузвраћене страсти путем живе маште о поступцима вољеног објекта који би могли указивати на узајамност; страх од одбијања и понекад паралишућа, али увек узнемирујућа стидљивост у присуству ЛО-а, нарочито на почетку или када настане неизвесност; појачавање осећања услед препрека (барем до одређене тачке); оштра осетљивост на сваки поступак, мисао или околност који се могу тумачити повољно, као и изузетна способност да се осмисле „разумна” објашњења зашто неутралност, коју би незаинтересовани посматрач уочио, заправо представља знак скривене страсти код вољеног објекта; физички бол у пределу груди („бол у срцу”) када је неизвесност јака; осећај лакоће и узлета („ходање по облацима”) када се узајамност чини очигледном; општа емоционална интензивност која потискује све друге животне бриге у други план; изузетна способност да се истакну све дивљења вредне особине вољеног објекта и избегавање задржавања на негативним странама, чак и преображавање мана у нешто саосећајно или позитивно, бар на емоционалном нивоу.
Познати примери мини|250x250п|Данте и Беатриче, дело Хенрија Холидеја, приказује Беатриче како одбија да разговара са Дантеом, догађај који га је, према Дантеовим речима, толико обузео тугом да је горко плакао док не заспа, „као мало дете након што је претучено”.
Историјски
Стендал — Његова неузвраћена љубав према жени по имену Матилда инспирисала га је да напише једини свеобухватни приступ феномену лимеренције који је Дороти Тенов могла пронаћи у време свог истраживања. Њена књига Љубав и лимеренција посвећена је управо њему. Данте Алигијери — Његова трајна и неузвраћена љубав према Беатричи Портинари, која је била стварна особа, иако је Данте свој однос с њом у великој мери фикционализовао. Леди Керолајн Ламб и Лорд Бајрон — Иако су имали љубавну аферу, Бајрон ју је прекинуо, док је Ламб неко време остала опседнута њим и њиховим односом.
У књижевности и филму
Северус Снејп и његова љубав према Лили Еванс, мајци Харија Потера. Бела Сван и Едвард Кален из серијала Сумрак. Ромео и Јулија из истоимене Шекспирове трагедије. Вертер, јунак романа Страдања младог Вертера Јохана Волфганга Гетеа. Господин Дарси из романа Гордост и предрасуда Џејн Остин. Џоел Бариш из филма Вечни сјај беспрекорног ума. Том Хансен из филма 500 дана лета.
Однос са другим појмовима
Љубав Дороти Тенов је навела више разлога за увођење новог термина, лимеренција, као назива за стање које се обично означава изразом „бити заљубљен”. Један од главних разлога био је решавање нејасноћа у значењу речи „љубав”, која се у енглеском (и многим другим језицима) користи и за чин (који је вољан и свестан) и за стање (које се проживљава и трпи):„Многи аутори који пишу о љубави жале се на семантичке тешкоће. Речник наводи више десетина различитих значења речи ‘љубав’. Како онда разликовати љубав од наклоности, свиђања, бриге, пожуде или жеље? Разликовање љубави као глагола, као радње појединца, и љубави као стања, делује непријатно и неприродно. Никада не бити заљубљен не значи немати љубави, ако љубав дефинишемо као бригу. Штавише, стање ‘бити заљубљен’ укључује осећања која не одговарају љубави схваћеној као брига.”Тип љубави који се заснива на брижности и саосећању према другима назива се саосећајна љубав или агапе.
Други разлог за увођење термина био је тај што је Тенов током истраживања сусретала људе који никада нису искусили лимеренцију. Прва таква особа коју је идентификовала била је њена дугогодишња пријатељица Хелен Пејн, која је, током разговора у авиону, показала потпуно непознавање тог стања. Тенов је записала да је „описивање сложености романтичне привржености Хелен било као покушај да се слепорођеном човеку објасни како изгледа црвена боја”. Особа која тренутно не доживљава лимеренцију назива се нелимерентна (nonlimerent), али Тенов упозорава да не постоји посебан „нелимерентни тип личности”, већ да свако може потенцијално доживети лимеренцију.„Прихватила сам становиште да никада не бити у овом стању није ништа више ни мање патолошко него бити у њему. Желела сам да могу говорити о овом јасно препознатљивом феномену без утиска да се љубави одузима нешто драгоцено. Још важније, ако би се реч ‘љубав’ користила као показатељ постојања тог стања, онда би његов изостанак могао добити негативне конотације.”Тенов је у више наврата разматрала питање да ли је лимеренција исто што и љубав. У једном делу она јасно наводи да јесте, бар у одређеним случајевима:„У потпуно развијеној лимеренцији, осећате и оно што се у другим контекстима назива љубављу, изузетну бригу да ваш ЛО буде сигуран, вољен, срећан и заштићен. Вероватно се зато у свим језицима лимеренција назива љубављу... Несумњиво, лимеренција је љубав у свом највишем и најсјајнијем облику.”Међутим, одмах затим мења тон и описује бол жене која жали због времена проведеног у патњи за човеком према ком више ништа не осећа, у доба када јој је отац био жив, а деца мала и захтевала пажњу. Управо зато, каже Тенов, правимо разлику између лимеренције (ове „љубави”) и других облика љубави. У другом пасусу наводи да, док наклоност и нежност не траже ништа заузврат, у лимеренцији се жели узајамност, што доводи до тога да се „други аспекти живота, укључујући љубав, жртвују у корист свеобухватне потребе”.„Иако је лимеренција често названа љубављу, она то није.”
Романтична љубав мини|249x249п|Тристан и Изолда (Смрт), Рохелио де Егускиза. У овом миту, њих двоје грешком пију љубавни напитак, када је Изолда требало да се уда за Тристановог ујака, краља. У једној верзији приче, Тристан умире од сломљеног срца након што му је сигнал који је Изолда послала погрешно саопштен као одбијање. У другој верзији, Тристан је смртно рањен, али Изолда не може да га спасе и предаје се. Каже се да је прича квинтисенцијална дворска романса. Дороти Тенов понекад користи термин лимеренција као синоним за романтичну љубав. Овај појам има сложену историју и променљиву дефиницију, али књижевна традиција романтичне љубави представља једно од његових историјских полазишта. Такви текстови често приказују трагичну или неостварену љубав, односно ране описе онога што се данас назива лимеренцијом.
Примери дела која илуструју овај тип љубави су:
Лејла и Маџнун, Тристан и Изолда, Данте и Беатриче, Ромео и Јулија, Страдања младог Вертера.