Иван Лацковић (Батинске, 1. јануар 1932 – Загреб, 29. август 2004), познат и под умјетничким именом Croata (Хрват), био је хрватски наивни сликар, графичар и колекционар умјетничких дјела.

Биографија У сликарству је био самоук. Био је надничар у шумарству и земљорадник, те поштар у Загребу од 1957, када је почео сликати темпером и уљем на стаклу. Год. 1962. среће се с Крстом Хегедушићем и повремено ради у његовој Мајсторској радионици. Године 1964. један је од оснивача Друштва наивних умјетника Хрватске (ДНУХ). Исте године први пут самостално излаже (Кабинет графике ХАЗУ) и од тада се представља надимком Croata. Од 1968. слободни је умјетник. Био је учесник ликовних колонија Зилик (1977, 1979–80, 1984–85, 1994) и Ернестиново (1986–87). Био је добитник Награде града Загреба 1986. године. Године 1993. ТВ уредник и сценариста Мирослав Махечић о њему је за ХРТ снимио документарни филм Човјек мора носити свјетло. Од 1992. године члан је ХДЗ-а, а на листи те странке два је пута (1993. и 1997) био изабран за заступника у Жупанијском дому Хрватског сабора.

Стваралаштво У почетку је сликао композиције с елементима пучке фантазмагорије и легенди (Двоглави коњ, 1963; Ламентација над мртвим пијетлом, 1965; Машкаре, 1969), а потом поетичне призоре подравског завичаја. Романтичним приказима годишњих доба, најчешће зиме, давао је лирски и сјетан садржај знаковите и скривене симболике (Зима, 1970; Четири годишња доба, 1973). У големом графичком и цртачком опусу, оствареном прецизним и лапидарним цртежом, досегнуо је јединствен лирски израз. Издао је многобројне графичке мапе (Зодијак, 1974; I musici, 1982; Тишине, 1989; Оче наш, 1990; Stop the war in Croatia, 1991; Кроника невоље, 1994). Илустровао је пјесничка и прозна дјела Петра Прерадовића, Славка Колара, Мирослава Крлеже, Жан-Луја Депјерија (фр. Jean-Louis Depierris) и др. Бавио се сценографијом, обликовањем плаката и поштанских марака, израђивао нацрте за таписерије, порцулан и витраје. Према његовим мотивима Четири годишња доба начињена је свечана завјеса за ХНК (1994).

Скупио је вриједну ликовну збирку, већином фигуративних дјела XVI–XX вијека, претежно талијанских (Данијеле Креспи, Коређо, Лудовико Карачи), холандских и хрватских аутора (од академског реализма до постмодернистичких дјела, укључујући и наивне мајсторе), те скулптуре, углавном сакралне тематике. Збирка је представљена у Загребу на изложби Загребачки колекционари 1992. и самостално у Кловићевим дворима 1997. Више од хиљаду дјела из исте донирао је 1997. године Галерији „Стари град” у Ђурђевцу.

Изложбе Приредио је више стотина самосталних изложби, међу осталим у Загребу (1964–2004; 1981. ретроспектива, 1992. монографска), Келну (1965), Ријеци (1967, 1971, 1975, 1985, 1992), Ђурђевцу (1968, 1990), Сплиту (1968, 1970, 1974, 1991), Цириху (1968), Паризу (1969, Галерија Мона Лиза, 1972, 1990, 1992), Бремену (1970), Карловцу (1971, 1976, 1983–84), Требњу (1971, 1976), Лавалу (1972), Минстеру, Хановеру и Торину (1973), Дубровнику (1974, 1984–85, 1989), Диселдорфу, Риму и Амстердаму (1974), Цириху и Каракасу (1975), Милану (1975, 1979–80, 1984), Тулузи (1977), Шибенику (1978), Винковцима (1979, 1984, 1990), Хагу, Торину, Лабину, Поречу и Пули (1979), Буенос Ајресу и Берну (1980), Мајнцу (1981, 1985, 1988, 1997), Светозареву и Бриселу (1981), Кумровцу, Мостару и Питсбургу (1982), Минхену (1982, 1993), Београду (1984, 1986), Монте Карлу, Мелбурну, Охриду и Скопљу (1985), Токију, Осаки и Кјоту (1987. с Иваном Рабузином и јапанским сликаром Тајђијем Харадом), Златару (1987), Бону (1989), Москви, Кијеву, Ослу, Сеулу, Барселони и Бечу (1993), Будимпешти (1994), Њујорку (1997), Анкари (1998) те Софији, Пазину и Шибенику (1999).

Дјела су му изложена на изложбама југословенских (Клагенфурт 1964, Беч 1967, Париз 1968, 1976, Милано 1968, 1974–75, Лавал 1969, Рим 1971, Берлин и Диселдорф 1972, Лондон и Вашингтон 1976, Манила 1978, Минхен 1980, Њујорк 1983, Пекинг, Осака и Токио 1986, Буенос Ајрес и Мадрид 1988) и хрватских наивних умјетника (Рим 1970, Мајнц и Торино 1974, Беч 1992, Праг 1996, Сент Питерсбург 2000), на Загребачком салону (1965–66, 1970, 1972–75, 1978, 1990, 1992–93), изложбама ДНУХ (од 1966), Загребачкој изложби графике (1966–86, 1992), Тријеналу југословенског цртежа (Сомбор 1966 – награда), међународним изложбама наивне умјетности (Париз 1968, 1976, 1982, Лугано 1973 – награда, Лондон 1984), Загребачкој изложби цртежа (1968, 1969 – награда, 1971–91, 1996), Међународној изложби цртежа (Ријека 1968–74, 1978, 1982, 1986 – награда), изложбама хлебинске школе (Хлебине 1968–69, 2008, Париз 1976, Копривница и Загреб 1981, 2005–06, Опатија 1984, Трст 1985) те изложбама Салон наивних умјетника (Требње 1969, 1971–74, 1984), Међународна изложба наивне умјетности „Наиви” (Загреб 1970, 1973, 1977, 1987, Дубровник 1989), Сабор изворних умјетника (Златар 1972–77, 1986, 1993), Бијенале плаката (Варшава 1976 – награда), Утемељитељи Друштва наивних ликовних умјетника Хрватске (Загреб 1977), Збирка Бишкупић (Загреб 1978, 1981, 1985, Сплит 2008), Илустрације Балада Петрице Керемпуха Мирослава Крлеже (Загреб 1978), Свибањски салон наиве (Загреб 1979–84), Мртва природа у новијем хрватском сликарству (Осијек 1979), Међународни графички бијенале у Љубљани (1979), Акт данас (Загреб 1980), Постојаност фигуративног 1950–1987 (Загреб 1987), Таписерија у Хрватској (Загреб 1988), Хрватски казалишни плакат (Загреб 1991), Међународни триеннале таписерије (Турне 1993), Тријенал инситне умјетности „Инсита” (Братислава 1994, 1997), 125 врхунских дјела хрватске умјетности (Загреб 1996), Пејзажи у наиви (Загреб 1999) и Изложба графичке збирке НСК (Загреб 2009).

Године 1987. отворена је Галерија Батинске – Иван Лацковић Croata, са збирком од тристотињак његових радова које је даровао свом родном мјесту. Посмртно су му 2007. приређене изложбе у Загребу и Ђурђевцу.

Референце

Категорија:Рођени 1932. Категорија:Умрли 2004. Категорија:Југословенски сликари Категорија:Хрватски сликари Категорија:Хрватски графичари Категорија:Колекционарство