Међународно хуманитарно право (МХП), такође познато као закони оружаних сукоба, јесте право које регулише вођење рата (jus in bello). То је грана међународног права која настоји да ограничи последице оружаних сукоба заштитом лица која не учествују у непријатељствима и ограничавањем и регулисањем средстава и метода ратовања доступних борцима.
Међународно хуманитарно право је инспирисано разматрањима човечности и ублажавања људске патње. Оно обухвата скуп правила, који је утврђен уговором или обичајем и који има за циљ заштиту лица и имовине/објеката који су или могу бити погођени оружаним сукобом, и ограничава права страна у сукобу да користе методе и средства ратовања по свом избору. Извори међународног права укључују међународне споразуме (Женевске конвенције), обичајно међународно право, општа начела нација и судску праксу.ICRCWhat is international humanitarian law? Оно дефинише понашање и одговорности зараћених нација, неутралних нација и појединаца ангажованих у ратовању, у односу једни према другима и према заштићеним лицима, што обично значи неборце. Осмишљено је да уравнотежи хуманитарне проблеме и војну нужност и подвргава ратовање владавини права ограничавајући његов деструктивни ефекат и ублажавајући људску патњу. Тешка кршења међународног хуманитарног права називају се ратни злочини.
Док се МХП (jus in bello) односи на правила и принципе који регулишу вођење ратовања након што је оружани сукоб већ почео, jus ad bellum се односи на оправдање прибегавања рату и укључује злочин агресије. Заједно, jus in bello и jus ad bellum чине два дела ратних закона који регулишу све аспекте међународних оружаних сукоба. Закон је обавезан за нације везане одговарајућим уговорима. Постоје и друга уобичајена неписана ратна правила, од којих су многа истражена на Нирнбершким суђењима. МХП функционише на строгој подели између правила која се примењују у међународним оружаним сукобима и унутрашњим оружаним сукобима.
Од свог настанка, МХП се суочава са критикама због чињенице да се предвидљиво убијање великог броја грађана може сматрати у складу са МХП, а његово стварање су углавном учиниле западне силе у служби сопствених интереса. Постоји академска дебата о томе да ли МХП, које је формално конструисано као систем који забрањује одређена дела, може олакшати и насиље над цивилима када зараћене стране тврде да су њихови напади у складу са МХП.
Постоји блиска веза између МХП и међународног права о људским правима. Ова веза препознаје МХП као онај део међународног права о људским правима који се бави „правима одређених категорија људских бића – првенствено болесних, рањених, ратних заробљеника – у одређеним околностима, тј. током периода оружаних сукоба.“Robertson, Humanitarian Law and Human Rights, Studies and Essays on International Humanitarian Law and Red Cross Principles in Honour of Jean Pictet 793, 797 (Swinarski ed. 1984); Meron, The Humanization of Humanitarian Law, 94 Am. J. Int’l L. 239 (2000).
Основна правила МХП-а
Заштићена лица су она која су ван борбе или не учествују у непријатељствима у ситуацији оружаног сукоба и биће заштићена у свим околностима. Из списка заштићених лица у међународном оружаном сукобу искључени су цивили под сопственом националном влашћу и неутрални грађани који живе на зараћеној територији и лица која су у рату, све док њихова држава држављанства одржава дипломатске односе са зараћеном силом. Заштићена лица која су рањена и болесна биће збринута и заштићена од друге стране у сукобу која их држи у својој власти. Амблем „Црвеног крста“, или „Црвеног полумесеца“, или „Црвеног кристала“ мора се поштовати као знак заштите. Заштићена лица која је заробила зараћена страна морају бити заштићена од насиља и одмазде. Имају право да се дописују са својим породицама и да добију помоћ. Ниједно заштићено лице не сме бити подвргнуто мучењу или окрутном, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Стране у сукобу немају неограничен избор метода и средстава ратовања. Стране у сукобу ће у сваком тренутку правити разлику између непријатељских бораца и заштићених лица. Напади ће бити усмерени искључиво против легитимних војних циљева.
Примери Познати примери таквих правила укључују забрану напада на лекаре или кола хитне помоћи која истакну црвени крст. Такође је забрањено пуцати на особу или возило које носи белу заставу, јер то, сматрајући се заставом примирја, указује на намеру предаје или жељу за комуникацијом. У оба случаја, од особа заштићених Црвеним крстом или белом заставом очекује се да одржавају неутралност и да саме не смеју да учествују у ратним актима; учешће у ратним активностима под белом заставом или црвеним крстом је само по себи кршење ратних закона.
Ови примери ратних закона говоре о:
објаве рата; прихватање предаје; поступање са ратним заробљеницима; избегавање злочина; забрана намерног напада на неборце; и забрана одређеног нехуманог оружја.
Кршење је ратних закона учествовати у борби без испуњавања одређених захтева, међу којима су ношење препознатљиве униформе или друге лако препознатљиве ознаке и отворено ношење оружја. Дозвољено је представљање као војници друге стране ношењем непријатељске униформе, иако је борба у тој униформи незаконито перфидно дело, као и узимање талаца.
Прекршаји и казна Током сукоба, казна за кршење ратних закона може се састојати од специфичног, намерног и ограниченог кршења ратних закона као одмазде — иако се тврди да су одмазде против цивила незаконите према обичајном међународном праву.
Борци који прекрше одређене одредбе ратног права губе заштиту и статус који им се даје као ратним заробљеницима, али тек након што се суоче са „надлежним судом“.GC III Art 5. У том тренутку, они постају незаконити борци, али се и даље морају „третирати хумано и, у случају суђења, неће бити лишени права на правично суђење“, јер су и даље обухваћени чланом 5 Женске конвенције IV.
Шпијуни и терористи су заштићени ратним законима само ако се „сила“ која их држи налази у стању оружаног сукоба или рата, и док се не утврди да су „незаконити борац“. У зависности од околности, могу бити предмет цивилног права или војног суда за своја дела. У пракси су често били изложени мучењу и погубљењу. Ратни закони нити одобравају нити осуђују таква дела, која спадају ван њиховог делокруга. Шпијуни могу бити кажњени само након суђења; ако буду заробљени након поновног придруживања сопственој војсци, морају се третирати као ратни заробљеници.http://www.icrc.org/ihl.nsf/full/195 Articles 30 and 31 Осумњичени терористи који су заробљени током оружаног сукоба, а нису учествовали у непријатељствима, могу бити притворени само у складу са Женевском конвенцијом IV и имају право на редовно суђење. Земље које су потписале Конвенцију Уједињених нација против тортуре обавезале су се да неће користити тортуру ни према коме ни из ког разлога.
Након завршетка сукоба, особе које су починиле било какво кршење ратних закона, а посебно злочине, могу бити индивидуално одговорне за ратне злочине путем судског поступка.
Репарација за жртве тешких кршења међународног хуманитарног права признаје патњу коју су претрпели појединци и заједнице и тежи да обезбеди облик надокнаде за штету која им је нанета. Развијајући се правни пејзаж, посебно кроз механизме међународних судова попут МКС-а, учврстио је идеју да жртве ратних злочина и других тешких кршења међународног хуманитарног права имају признато право да траже репарације. Ове репарације могу имати различите облике, укључујући реституцију, надокнаду, рехабилитацију, сатисфакцију и гаранције непонављања, усмерене на решавање физичке, психолошке и материјалне штете коју су жртве претрпеле.
Критика мини|Опсада Лењинграда (на слици) је убила стотине хиљада цивила, али ју је војни суд Сједињених Америчких Држава прогласио легалном. Женевска конвенција из 1949. „прихватила је легалност изгладњивања као ратног оружја у принципу“. Постоји академска дебата о томе да ли МХП, које је формално конструисано као систем који забрањује одређена дела, може олакшати насиље над цивилима када зараћене стране тврде да су њихови напади у складу са МХП. На пример, бројни правни стручњаци тврде да је Израел користио пермисивна тумачења МХП како би оправдао насиље великих размера над палестинским цивилима током рата у Гази.
Предвидљиво убијање великог броја грађана могло би се сматрати у складу са Међународним хуманим правом (МХП), које се ослања на доктрину двоструког ефекта која дозвољава штету цивила као колатералну штету војне активности. Ефекат по цивиле је исти као да су убијени у намерним масакрима, а пермисивна тумачења МХП-а крећу се ка децивилизацији читавих популација кроз означавање као бораца или људских штитова. Историчар А. Дирк Мозес сугерише да би убијање цивила у рату и геноциду могло бити „разлика без разлике“. У великој мери МХП су створиле западне силе да би унапредиле сопствене интересе, и оно дуго карактерише двоструке стандарде у погледу законски дозвољеног насиља. Међутим, на њега су се позивали и критичари држава које су се бавиле колонијалним насиљем, а које фаворизују доследнији приступ заштити цивила.
Референце
Литература
Спољашње везе
Customary IHL Database, an updated version of customary international humanitarian law study by the International Committee of the Red Cross (ICRC), originally published by Cambridge University Press. "Rules of war (in a nutshell)" — short video (4:43 in length) from the ICRC Treaties, States Parties and Commentaries database from the ICRC Official website of the Rule of Law in Armed Conflicts Project, an initiative of the Geneva Academy of International Humanitarian Law and Human Rights Research Guide: International Humanitarian Law , from the Peace Palace Library