Балтасар Идалго де Сиснерос и де ла Торе (6. јануар 1756 – Картахена, 9. јун 1829) био је шпански морнарички официр и колонијални управник. Учествовао је у бици код рта Свети Винсент и бици код Трафалгара, као и у шпанском отпору против Наполеонове инвазије 1808. године. Касније је именован за вицекраља вицекраљевства Рио де ла Плата, замењујући Сантијага де Линијерса. Распустио је владину хунту Хавијера де Елија и угушио Чукисакску револуцију и револуцију у Ла Пазу. Јавни кабилдо га је свргнуо са места вицекраља током Мајске револуције, али је покушао да буде председник нове владине хунте, чиме је задржао власт. Народни немири у Буенос Ајресу то нису дозволили, па је поднео оставку. Убрзо након тога је протеран назад у Шпанију и умро је 1829. године.
Биографија Балтасар Идалго де Сиснерос рођен је 6. јануара 1756. године, на верски празник Богојављења, па је стога добио име Балтасар по једном од библијских мудраца.National..., p. 130 Син Франсиска Идалга де Сиснерос и Сеихаса, поручника Шпанске краљевске морнарице, и Мануеле де ла Торе и Галиндо де Еспиноза. Поморску каријеру започео је 1770. године, отишао је на обале Африке и Перуа и учествовао у војној кампањи код Алжира. Учествовао је у заробљавању непријатељског брода у Ламаншу и унапређен је у поручника брода. Године 1795. унапређен је у команданта брода Сан Пабло, дела шпанске флоте под командом Хосеа де Кордобе и Рамоса. Шпанија је у то време била ангажована у англо-шпанском рату. Флота се суочила са мањом британском флотом, али је поражена у бици код рта Свети Винсент. Године 1803, био је задужен за арсенал у Картахени, свом родном граду. Године 1805. био је капетан највећег шпанског брода Нуестра Сењора де ла Сантисима Тринидад током битке код Трафалгара, велике британске победе над комбинованом шпанском и француском флотом. Брод је, док је био у бици, изгубио јарбол који је пао преко главе Идалга де Сиснероса. То је изазвало потрес мозга, због чега је делимично остао глув до краја живота. Након инцидента, Идалго де Сиснерос је добио надимак „Ел сордо“ (шпански: „Глуви”).National..., p. 131 Његов брод, који се сматра једним од најмоћнијих свог времена, заробио је ХМС Нептун, али је потонуо следећег дана. Сиснерос је заробљен и добио је медицинску негу. Док је био у заробљеништву, одликован је борбеним почастима, а по повратку у Шпанију унапређен је у генерал-потпуковника.National..., p. 131 Рад као вицекраљ Након опоравка од рана, Идалго де Сиснерос је добио даље унапређење и служио је као потпредседник управног савета („Хунте“) Картахене. Врховна хунта Севиље касније је одлучила да оконча устанак у Рио де ла Плати, пославши Сиснероса да замени вицекраља Сантијага де Линијерса. Хунта је сматрала Линијерса побуњеником са бонапартистичким симпатијама, познатим на шпанском као афрансесадо. Побуну Алзаге, неуспели пуч конзервативних становника полуострва против Линијерса, кога је подржавала локална буржоазија у настајању, Линијерс је сматрао побуном, под утицајем француских идеја, али који није био Наполеонов агент. Хунта је издала наређења Идалгу де Сиснеросу да се искрца у Монтевидеу, подигне војску против Линијерса, гони га војним судом и врати га под стражом у Шпанију, као и да распусти локалну криолошку милицију. Сиснерос је такође имао наређења да тражи и казни вероватне Наполеонове симпатизере. Хунта је створила политичку канцеларију за вођење директних спољних односа са колонијалним Бразилом, како би обуздала аутономију коју је вршио вицекраљ, а која је сматрана потенцијално непослушном и сецесионистичком. Стигао је у Монтевидео у јуну 1809. Мануел Белграно је предложио Линијерсу да се одупре његовом смењивању и да одбије именовање Сиснероса, уз образложење да је Линијерс потврђен за вицекраља ауторитетом шпанског краља, док Сиснерос не би имао такав легитимитет. Ипак, Линијерс је прихватио да препусти своју владу Сиснеросу без отпора. Приметивши да Линијерс није био побуњенички гувернер како га је Хунта сматрала, овластио га је да остане у вицекраљевству. Хавијер де Елио је такође прихватио ауторитет новог вицекраља и распустио Хунту Монтевидеа, поново поставши гувернер града.
Сиснерос је покушао да води помиритељску политику са многим сукобљеним политичким групама. Задржао је криолске милиције и дозволио њиховим командантима да стекну статус ветерана, што је до тада било дозвољено само војсци полуострва. Поново је ојачао шпанске милиције које су распуштене након пуча против Линијерса. Такође је помиловао одговорнеPigna, p. 224 Алзага није ослобођен, али му је казна преиначена у кућни притвор. Међутим, покушаји да се удовољи криолосима наишли су на отпор Хунте, која није одобрила захтев за унапређење Корнелија Сааведре у чин пуковника. Покушао је да остане у добрим односима са Британцима и земљопоседницима уклањањем закона који забрањују слободну трговину, али трговци на мало су приморали Сиснероса да врати такве законе. Маријано Морено, криолски адвокат, написао је документ којим је захтевао од Сиснероса поновно отварање слободне трговине, под називом „Представљање земљопоседника“. Сматра се најопсежнијим економским извештајем тог времена.
Сиснерос је коначно одлучио да одобри продужење слободне трговине, која је завршена 19. маја 1810. године. мини|лево|Портрет Педра Муриља, Хоакин Пинто. Дана 25. маја 1809. године, револуција у Чукисака је свргнула гувернера и председника Краљевске аудијенције Чаркаса, Рамона Гарсију де Леона и Пизара, и оптужила га да подржава португалски протекторат под влашћу Шарлоте Хоакине. Војна команда пала је на пуковника Хуана Антонија Алвареза де Ареналеса који је, због неизвесности око тога ко би требало да буде задужен за цивилне послове, такође вршио нека цивилна овлашћења.Abad de Santillán, p. 398 Дана 16. јула, у граду Ла Паз, други револуционарни покрет предвођен пуковником Педром Домингом Муриљем приморао је гувернера да поднесе оставку и заменио га Хунтом, „Хунта Туитива де лос Дерехос дел Пуебло“ („Хунта, чувар права народа“), на челу са Муриљем.Abad de Santillán, p. 398 Брза реакција шпанских званичника убрзо је угушила ове побуне. Војска са 1.000 људи послата из Буенос Ајреса није наишла на отпор код Чукисаке, преузела је контролу над градом и свргнула Хунту.Abad de Santillán, p. 398 Слично томе, Муриљових 800 људи било је потпуно надјачано од стране више од 5.000 људи послатих из Лиме. Мере предузете против тих револуција појачале су осећај неједнакости међу Криољима, још више зато што су биле у великој супротности са помиловањем које су Мартин де Алзага и други добили након што су одслужили само неколико дана у затвору. Ово је додатно продубило негодовање мештана према Шпанцима на полуострву. Између осталих, Хуан Хосе Кастели је био присутан на заседањима Универзитета Светог Фрање Ксавијерског где је развијен Силогизам Чукисака. Ово ће у великој мери утицати на његов положај током мајске недеље. Дана 25. новембра 1809. године, Сиснерос је основао Суд за политички надзор са циљем прогона присталица „француских идеологија“ и оних који су подстицали стварање политичких режима који су се противили зависности од Шпаније. Међутим, одбио је предлог економисте Хосеа Марије Ромера да протера известан број људи који су сматрани опасним по шпански режим: Сааведра, Пасо, Чиклана, Вијетес, Балкарсе, Кастели, Лареа, Гвидо, Вијамонте, Морено, Саенс и Белгран, између многих других. Све ове мере, и проглас који је издао вицекраљ како би се спречило ширење вести које би се могле сматрати субверзивним, навели су Криоле да помисле да би формални изговор био довољан да се предузму акције које би довеле до избијања револуције. У априлу 1810. године, Корнелио Сааведра је пријатељима изрекао свој чувени цитат: Још није време, пустите смокве да сазру, па ћемо их онда појести. Мајска револуција Вест о паду хунте у Севиљи стигла је до Буенос Ајреса у мају 1810. године. Када су и краљ Шпаније и хунта уклоњени са власти, многи људи су мислили да Сиснерос нема легитимитет да влада, започињући Мајску револуцију. Сиснерос је покушао да смири становништво, али безуспешно. Позвао је команданте локалних војски и затражио њихову подршку, али су је они одбили. Сиснерос је на крају био приморан да дозволи отворени кабилдо, на којем би се разговарало о томе шта да се ради. Иако су се ти састанци обично састојали од најбогатијег становништва, војска и група побуњеника сковали су заверу да спрече улазак многих богатих људи и уместо тога дозволе улазак обичним људима.National..., p. 136–137 мини|десно|Отворени кабилдо од 22. маја. Отворени кабилдо је одлучио да оконча мандат вицекраља Сиснероса и уместо њега оснује владину хунту. Међутим, кабилдо је изменио вољу отвореног кабилдоа и именовао Сиснероса за председника хунте; он би остао на власти, иако под новом титулом. Хунта је положила заклетву, али народни немири су постали неконтролисани. До краја истог дана када је хунта именована, чланови су поднели оставке, а и Сиснерос је то учинио. У почетку је кабилдо одбио његову оставку, али народни немири су били толико велики да су сам кабилдо делимично прегазили изгредници. Сиснеросова оставка је коначно прихваћена, а уместо њега је именована Примарна хунта, са члановима које је предложио народ. Након што је свргнут, Сиснерос је послао гласника у Кордобу да обавести бившег вицекраља о догађајима и да му да овлашћење да окупи војску и свргне хунту.National..., p. 137–138
Повратак у Шпанију Након што је свргнут, Сиснерос је формално постао обичан грађанин у Буенос Ајресу, под заштитом Хунте. Неколико дана касније, присуствовао је миси у част краља Фердинанда VII. Међутим, Хунта му није веровала, па је протеран на Канарска острва, заједно са члановима Краљевске аудијенције Буенос Ајреса, под изговором да му је живот у опасности. Његова супруга Инес де Гастамбиде остала је у Буенос Ајресу као његов представник, али је касније напустила град и преселила се у Монтевидео. Монтевидео, град који је одбацио Хунту Буенос Ајреса, дочекао ју је као краљицу.National..., pp. 138–139 Линијерова контрареволуција је потпуно поражена од стране снага из Буенос Ајреса, а Линијерс је заробљен и погубљен.
Једном у Шпанији, Сиснерос се преселио у Кадиз, како би се подвргао суду пребивалишта. Влада није имала притужби на његову владавину и унапредила га је у генералног капетана Кадиза. Био је затворен током устанка у Шпанији, а ослобођен је након повратка Фердинанда VII. Затим је 1823. године именован за генералног капетана свог родног града Картахене, а умро је 1829. године.National..., p. 139
Референце
Категорија:Шпански адмирали