Џорџ Хојт Випл (Ашланд, Њу Хемпшир,28. август 1878 – Рочестер, Њујорк, 1. фебруар 1976) био је амерички лекар, патолог , биомедицински истраживач и едукатор и администратор медицинског факултета. Випл је 1934. године поделио Нобелову награду за физиологију или медицину са Џорџом Ричардсом Минотом и Вилијамом Паријем Марфијем „за њихова открића у вези са терапијом јетре у случајевима анемије “. Ово чини Випла првим од неколико добитника Нобелове награде повезаних са Универзитетом у Рочестеру .
Рани живот Випл је рођен од Ешли Купер Випл и Френсис Ане Хојт у Ашланду, Њу Хемпшир . Ешли Купер Випл је био лекар, а његов отац (Џорџов деда по оцу) био је лекар и председник Медицинског друштва Њу Хемпшира. Виплов отац је умро од упале плућа или тифуса када је Џорџ имао нешто мање од две године. Његов деда по мајци је такође умро када је Випл имао две године, а деда по оцу је умро годину дана касније. Випла су одгајале мајка, Френсис, и бака, Френсис Муди Хојт, које су му усадиле вредност напорног рада и образовања.
Випл је похађао припремну школу Андовер и почео је да похађа Универзитет Јејл као студент основних студија 1896. године, стекавши диплому бакалавра 1900. године. Током ових година, развио се као љубитељ природе, склоност коју ће задржати доживотно. У својој аутобиографији о одрастању у језерском крају написао је: „Осећам се веома срећно што сам одрастао на селу... Заинтересовао сам се за дивље животиње и камповање, такође за планинарење, ходање на крпљама, клизање, боб санкање, вожњу кануом, риболов, лов - све је то био суштински део мог живота“. Чак је своју љубав према природи приписао као допринос његовим успесима у раду, учењу и настави. Током лета припремне школе и основних студија, радио је у апотеци и на језерима Сквам и Винипесоки у Њу Хемпширу, пружајући помоћ и трајектне услуге туристима и камперима. О својим летњим искуствима, Випл је рекао: „Понекад мислим да сам научио исто толико током летњих радних периода колико и током школских семестара.“
Образовање Као студент основних студија, постао је члан братства Бета Тета Пи и показао се као награђивани гимнастичар, веслач и изванредан студент природних наука. Његова изврсност у науци огледа се у избору у почасно друштво Сигма Кси и дипломирању са почастима. Интеракције које је Випл имао са биохемичарима Раселом Хенријем Читенденом и Лафајетом Менделом током последње године студија на Јејлу оставиле су неизбрисив траг на његовом животу и каријери. У својој аутобиографији, Випл описује Мендела као „необичног човека који је извршио снажан утицај на мене... рад са њим је био узбудљив и никада неће бити заборављен“.
Због недостатка средстава за даље образовање, Випл је узео годину дана паузе након што је дипломирао на Јејлу. Током ове године радио је у Војној школи др Холбрук у Осинингу, Њујорк , предајући математику и науку, и радећи као спортски тренер.
Године 1901, по савету, наговору и вођству своје мајке, Випл је похађао медицински факултет на Медицинском факултету Џонс Хопкинс. Дипломирао је 1905. године. Да би стекао искуство и финансирао студије на медицинском факултету, Випл се пријавио и био примљен на место асистента у настави на Одељењу за физиолошку хемију Џона Џ. Абела. Касније, његов успех на првој години курса анатомије донео му је именовање на другој години као студента-инструктора анатомије. Током овог времена, развило се његово интересовање за хистологију. Под менторством Вилијама Велча, Јуџина Опија и Вилијама Мекалума, Випл је био инспирисан да повеже клиничку болест и обољење са налазима ткива откривеним приликом аутопсије. Заједно, Мекалум и Велч су се заверили да понуде Випл место млађег члана одељења за патологију са надом да ће то довести до тога да Випл постане педијатријски патолог. На крају, Випл је прихватио позицију која је обликовала његове каријерне тежње да постане патолог.
Каријера Године 1905, Випл се придружио одељењу за патологију на Медицинском факултету Џонс Хопкинс као асистент за патологију. Сукцесивно је унапређен у асистента, инструктора, ванредног професора и ванредног професора патологије све док није отишао 1914. године. Током овог периода, провео је годину дана у Панами у болници Анкон као патолог. У Панами је радио са Семјуелом Дарлингом, резидентним патологом, и генералом Горгасом како би стекао искуство у тропским болестима. Ово искуство му је пружило прилику да проучава масивну хемолизу повезану са црноводном грозницом. Пре него што се вратио на Медицински факултет Џонс Хопкинс након боравка у Панами, Випл је путовао у Европу и провео време у лабораторијама Крела и Моравица у Хајделбергу, где је сазнао о анемији код зечева. Године 1911, Випл је отишао у Беч да проучава проток крви у порталној вени јетре и његов утицај на функције јетре код пса са Хансом Мејером.
Године 1914, у 34. години, Випл се оженио Кетрин Бол Воринг из Чарлстона, Јужна Каролина. Имали су двоје деце. Такође је именован за професора истраживачке медицине и директора Хуперове фондације за медицинска истраживања на медицинском факултету Универзитета Калифорније у Сан Франциску. Био је декан тог медицинског факултета 1920. и 1921. године.
Године 1921, захваљујући истрајности председника Универзитета у Рочестеру, Бенџамина Раша Риса , Випл је пристао да постане професор и шеф катедре за патологију, као и оснивачки декан медицинског факултета (URMC) , који још није био изграђен. Рис је био толико одлучан да ангажује Випла да је лично одлетео на Калифорнијски универзитет у Сан Франциску како би му понудио прилику да изгради медицински факултет од темеља. Випл је сматрао ову понуду привлачном јер би испунила његову страст да створи програм који би неговао размену између клиничких и преклиничких дисциплина. Његова визија за факултет укључивала је смештај медицинског факултета и болнице на истој локацији како би се олакшала ова размена. Први студенти су ушли на URMC 1925. године.
Випл је категорички дискриминисао афроамеричке студенте током свог мандата као декан и слао би образац писма кандидатима у којем би одбијао њихов пријем и захтевао да се пријаве негде другде. Године 1939, комисија законодавног тела државе Њујорк утврдила је да је ова пракса кршење закона о борби против дискриминације државе Њујорк, након чега је URMC почео да прима афроамеричке студенте медицине.</ref>
Пензионисање Године 1953, у 75. години, Випл се пензионисао са места декана, а пензионисање са универзитета уследило је 1955. године.Autobiographical notes of Lauren V. Ackerman. IN: Rosai J (Ed): Guiding the Surgeon's Hand, American Registry of Pathology, Washington, D.C., 1997; pp. 275–285. Остао је упамћен као врхунски наставник.Autobiographical notes of Lauren V. Ackerman. IN: Rosai J (Ed): Guiding the Surgeon's Hand, American Registry of Pathology, Washington, D.C., 1997; pp. 275–285.У својој аутобиографији, „Дванаест доктора“ , Випл је написао: „Памтиће ме се као наставника“. Пензионерске године провео је радећи на одељењу за патологију и у медицинском факултету Универзитета у Рочестеру, али се вратио својим коренима, љубитељима природе, испуњавајући време ловом на фазане, риболовом лососа на реци Маргари и риболовом тарпона код обале Флориде.
Випл је умро 1976. године у 97. години живота, а његов пепео је расут на гробљу Маунт Хоуп у Рочестеру.
Иако није био у сродству са Аленом Виплом , који је описао Виплову процедуру и Виплову тријаду , њих двојица су били пријатељи целог живота. Виплови су такође имали дубоко пријатељство са Џорџом Истменом , оснивачем компаније Истмен Кодак са седиштем у Рочестеру.
Виплово истраживање Током своје каријере, Випл је био аутор или коаутор више од 300 публикација.
Виплова истраживачка интересовања током његове каријере првенствено су обухватала анемију и физиологију и патологију јетре. Али је такође истраживао и дао значајан допринос туберкулози, панкреатитису, тровању хлороформом код животиња, метаболизму жучних пигмената и гвожђа, састојцима жучи и регенерацији протеина плазме, метаболизму протеина и строми црвених крвних зрнаца.
Једна од његових првих публикација описала је улогу плућа, лимфног система и гастроинтестиналног тракта у ширењу туберкулозног бацила који изазива туберкулозу. Још једна од његових раних публикација описала је резултате обдукције пацијента са акумулацијом масних киселина у зидовима танког црева и лимфним чворовима. Ову абнормалност назвао је lipodystrophia intestinalis (интестинална липодистрофија) и исправно указао на бактеријски узрок липидних наслага, што је резултирало именом Виплова болест.
Када се Випл први пут придружио Медицинском факултету Џонс Хопкинс као асистент, радио је под Вилијама Х. Велча , фокусирајући се на поправку и регенерацију ћелија јетре. Његова истраживања на псима показала су да ћелије јетре имају готово неограничену способност регенерације. Кроз своје студије оштећења јетре хлороформом, Випл је показао да је јетра место синтезе фибриногена. Његово истраживање је разјаснило пут којим жучни пигменти улазе у циркулацију и изазивају жутицу у различитим деловима тела.
Касније је проучавао жучне пигменте и њихову производњу ван јетре путем жучних фистула у Хупер фондацији на Калифорнијском универзитету у Сан Франциску. Његова интересовања су се ускоро проширила на разумевање производње хемоглобина како би боље разумео како се он метаболише у жучне пигменте. У коауторству са Хупером, Випл је објавио 12 радова, од 1915. до 1917. године, у којима је извештавао о следећем:
Жучни пигмент билирубин је био производ разградње мишићног хемоглобина, иако је хемоглобин црвених крвних зрнаца био главни нормалан извор. Жучни пигмент није реапсорбован и поново коришћен у производњи нових црвених крвних зрнаца. Хемски део хемоглобина може се претворити у билирубин и у плеуралној и у перитонеалној шупљини, поред јетре. Нормална функција јетре је била неопходна за излучивање билирубина. Крива регенерације црвених крвних зрнаца код анемије, под утицајем дијететских фактора, попут шећера, аминокиселина и гладовања. На Универзитету у Рочестеру, Виплов истраживачки фокус постао је проучавање различитих фактора у исхрани који су допринели опоравку од дуготрајне анемије, посебно код анемичних паса. Заједно са својом истраживачком асистенткињом, Фридом Робшајт-Робинс (раније Фрида Робинс), били су коаутори 21 публикације, од 1925. до 1930. године, у којима су извештавали о следећем:
Запремине циркулишуће плазме и хемоглобина Утицај исхране и других фактора на производњу и секрецију жучних соли Мерења фибриногена у крви Утицај исхране, крварења , оштећења јетре и других фактора на ниво фибриногена у плазми Регенерација крви након једноставне анемије Випл и Робшајт-Робинс су сматрани једним од „великих креативних партнерстава у медицини“.
У својим значајним студијама, објављеним као серија „Регенерација крви код тешке анемије“ почев од 1925. године, Випл је показао да је сирова џигерица којом су храњени анемични пси најефикаснији додатак исхрани за преокретање анемије повећањем производње црвених крвних зрнаца. Наставио је да показује да храна добијена из животињског ткива и куване кајсије такође имају позитиван ефекат на повећање црвених крвних зрнаца током анемије. На основу ових података, Випл је повезао садржај гвожђа у овим дијететским факторима са потенцијом регенерације црвених крвних зрнаца. Ови подаци су директно довели до успешног лечења јетре код пернициозне анемије од стране Џорџа Р. Минота и Вилијама П. Мерфија , упркос томе што је главни терапијски механизам био преко Б12, а не гвожђа. Ово је било изванредно откриће, јер је раније пернициозна анемија увек била фатална у младом добу. За свој допринос овом опусу рада, заједно са Минотом и Мерфијем, 1934. године је добио Нобелову награду за физиологију или медицину.