мини|Парламент Оландских Острва Деволуција је статутарно делегирање овлашћења са централне владе суверене државе на управу на поднационалном нивоу, као што је регионални или локални ниво. То је облик административне децентрализације. Деволвиране територије имају овлашћење да доносе законодавство релевантно за то подручје, чиме им се даје виши ниво аутономије.
Деволуција се разликује од федерализма по томе што деволвирана овлашћења поднационалне власти могу бити привремена и реверзибилна, јер ултимативно остају у надлежности централне владе. Дакле, држава остаје de jure унитарна држава. Законодавство које ствара деволвиране парламенте или скупштине може бити укинуто или измењено од стране централне владе на исти начин као и било који други статут. Насупрот томе, у федералним системима, власт подјединица је загарантована уставом, тако да овлашћења подјединица не могу бити једнострано повучена од стране централне владе (тј. не без процеса измене устава). Подјединице стога имају нижи степен заштите под деволуцијом него под федерализмом.
Аустралија Аустралија је федерација. Има шест држава и две територије са мање овлашћења од држава.
Територија главног града Аустралије (АЦТ) одбила је самоуправу на референдуму 1978. године, али јој је додељена ограничена самоуправа путем Представничког дома од 1979. године, а затим и Законодавне скупштине са ширим овлашћењима 1988. године.
Северна територија је одбила државност на референдуму 1998. године. Одбијање је било изненађење и за аустралијску владу и за владу Северне територије.
Законодавство територија може бити поништено од стране Парламента Комонвелта у Канбери, при чему је један значајан пример краткотрајни закон Северне територије о добровољној еутаназији, Закон о правима неизлечиво болесних из 1995.
Канада
Иако је Канада федерална држава, велики део њене копнене масе на северу је под законодавном јурисдикцијом федералне владе (називају се територије, за разлику од покрајина). Ово је случај од 1870. године. Године 1870. Декрет о предаји или „Наредба о Рупертовој земљи и Северозападној територији” извршила је пријем Рупертове земље и Северозападне територије у Канаду, у складу са чланом 146 Уставног акта из 1867. и Законом о Рупертовој земљи из 1868. Закон о Манитоби из 1870, који је створио Манитобу од дела Рупертове земље, такође је одредио остатак као Северозападне територије (НWТ), над којима је Парламент требало да врши пуну законодавну власт према Уставном акту из 1871.
Јукон је издвојен из Северозападних територија 1898. године, али је остао територија. Године 1905. покрајине Алберта и Саскачеван су издвојене из Северозападних територија. Делови Рупертове земље додати су покрајинама Онтарио и Квебек, проширујући те покрајине ка северу са њиховог претходног уског појаса око Сен Лорена и доњих Великих језера. Дистрикт Унгава био је регионални административни дистрикт канадских Северозападних територија од 1895. до 1912. године. Континентална подручја тог дистрикта пренео је Парламент Канаде усвајањем Закона о проширењу граница Квебека из 1898. и Закона о проширењу граница Квебека из 1912. Статус унутрашњости Лабрадора, за коју се веровало да је део Унгаве, решен је 1927. године од стране британског Судског комитета Државног савета, који је пресудио у корист Доминиона Њуфаундленд. Острва у близини обале западно и северно од Квебека остала су део Северозападних територија, које су трансформисане у Нунавут 1999. године.
Од 1970-их, федерална влада преноси своја овлашћења за регионално одлучивање на територијалне владе. То значи већу локалну контролу и одговорност становника севера за одлуке које су кључне за будућност територија. Године 1999. федерална влада је створила Нунавут у складу са споразумом о потраживању земљишта постигнутим са Инуитима, домородачким народом канадског Арктика. Од тог времена, федерална влада је полако деволвирала законодавну јурисдикцију на територије. Омогућавање територијама да постану самодовољније и просперитетније и да играју јачу улогу у канадској федерацији сматра се кључном компонентом развоја у канадском северу. Међу три територије, деволуција је најнапреднија у Јукону.
Дана 18. јуна 2021, Нунатсијавут, инуитска самоуправа у Лабрадору, изјавила је да је започела процес тражења деволуције служби за заштиту деце од Њуфаундленда и Лабрадора (Одељење за децу, старије особе и друштвени развој) са циљем да се преговори заврше у року од три године.
Северозападне територије Северозападне територије (НWТ) су управљане из Отаве од 1870. до 1970-их, осим кратког периода између 1898. и 1905. када су управљане од стране изабране скупштине. Каротерсова комисија је основана у априлу 1963. од стране владе Лестера Б. Пирсона како би испитала развој владе у НWТ-у. Спровела је истраживања јавног мњења у НWТ-у 1965. и 1966. године и поднела извештај 1966. Главне препоруке су укључивале да седиште владе треба да буде лоцирано на територији. Јелоунајф је изабран за територијалну престоницу као резултат тога. Препоручен је и спроведен пренос многих одговорности са федералне владе. Ово је укључивало одговорност за образовање, мала предузећа, јавне радове, социјалне службе и локалну управу. Од извештаја, влада Северозападних територија је преузела одговорности за неколико других програма и услуга, укључујући пружање здравствене заштите, социјалне службе, образовање, администрацију аеродрома и управљање шумама. Законодавна јурисдикција територијалне скупштине утврђена је у члану 16 Закона о Северозападним територијама.
Сада влада Канаде преговара о преносу преосталих одговорности покрајинског типа са Одељења за односе Круне и домородаца и северна питања Канаде у НWТ-у. Ово укључује законодавна овлашћења, програме и одговорности за земљиште и ресурсе повезане са Програмом за северна питања (НАП) тог одељења у вези са:
Овлашћењима за развој, очување, управљање и регулисање површинских и подземних природних ресурса у НWТ-у за рударство и минерале (укључујући нафту и гас), управљање водама, управљање земљиштем и управљање животном средином; Овлашћењима за контролу и администрирање јавног земљишта са правом коришћења, продаје или другог располагања таквим земљиштем; и Овлашћењима за наплату и прикупљање накнада за ресурсе и других прихода од природних ресурса.
Влада Северозападних територија, Абориџински самит и Влада Канаде именовали су по једног главног преговарача за рад на деволуцији. Оквирни споразум је закључен 2004. године. Циљни датум за завршетак преговора о деволуцији за НWТ био је март 2007. Међутим, препреке повезане са преносом тренутних федералних запослених у територијалну владу и нерешено питање колико ће новца Северозападне територије добити за своје ресурсе одложили су закључивање споразума о деволуцији за НWТ.
Нунавут Године 1966. федерална влада је основала Каротерсову комисију да испита питање управе на северу. Након опсежне студије и консултација, Комисија је закључила да је подела НWТ-а вероватно и препоручљива и неизбежна. Постојало је признање да становници севера желе да управљају сопственим пословима и да им се мора пружити прилика да то учине. Истовремено, примећено је да је потребна реформа владе пре него што се то догоди. Препоручено је успостављање новог система представничке владе. Као резултат тога, касних 1960-их и 1970-их, федерална влада је постепено стварала изборне јединице и преносила многе програме којима је управљала федерација на територијалну владу. Становници севера преузимали су све више одговорности за свакодневно вођење сопствених послова. Године 1982. одржан је плебисцит у НWТ-у са питањем: „Да ли мислите да НWТ треба поделити?” Од бирача са правом гласа, 53 одсто је учествовало у плебисциту, а 56,4 одсто њих је гласало „за”. Излазност бирача и подршка подели били су посебно јаки на источном Арктику. Инуитска популација источног дела територије постајала је све пријемчивија за идеју самоуправе. То се видело као најбољи начин за промовисање и заштиту њихове културе и традиције и решавање њихових јединствених регионалних проблема.
И Законодавна скупштина НWТ-а и федерална влада прихватиле су идеју поделе територије. Идеја је виђена као важан корак ка омогућавању Инуитима и другим становницима централног и источног Арктика да преузму контролу над сопственом судбином. Међутим, било је и одређених резерви. Пре него што се могло предузети било шта, морала су се решити одређена практична питања. Пре свега, морала су се решити нерешена потраживања земљишта. Друго, све стране су морале да се сложе око нове границе. Коначно, све стране су морале да се сложе око поделе овлашћења између територијалних, регионалних и локалних нивоа власти. Различите владе и домородачке групе блиско су сарађивале на остварењу ових циљева. Споразум о земљишним потраживањима Нунавута ратификовали су Инуити у новембру 1992, потписао га је премијер Канаде 25. маја 1993, а усвојио канадски парламент у јуну исте године. То је било највеће поравнање земљишних потраживања домородаца у канадској историји. Дало је Инуитима власништво над . Такође је дало Инуитима капиталне трансфере од федералне владе у износу од преко 1,1 милијарде долара током наредних 14 година. Овај новац ће се држати у поверењу, а камата ће се користити за различите пројекте, укључујући финансирање регионалних предузећа и стипендије за студенте. Инуити су такође добили удео у накнадама за ресурсе, права на лов и већу улогу у управљању земљиштем и заштити животне средине. Споразум о земљишним потраживањима такође је обавезао Владу Канаде да препоручи Парламенту закон за стварање нове територије у источном делу Северозападних територија.
Док су преговори о поравнању земљишних потраживања напредовали, радило се и на одређивању потенцијалних јурисдикцијских граница за нову источну територију. Предлог је представљен свим гласачима НWТ-а на плебисциту у мају 1992. Од оних који су гласали, 54 одсто је подржало предложену границу. Влада Северозападних територија, Nunavut Tunngavik Incorporated (организација за потраживања Инуита) и федерална влада формално су усвојиле границу за поделу у Политичком споразуму о Нунавуту. Последњи део слагалице уклопио се 10. јуна 1993, када је Закон о Нунавуту добио краљевску сагласност. Званично је успоставио територију Нунавут и обезбедио правни оквир за њену владу. Одредио је 1. април 1999. као дан када ће нова територија настати.
Влада Нунавута тренутно преговара са владом Канаде о споразуму о деволуцији. Nunavut Tunngavik Incorporated, организација Инуита Нунавута, такође је учесник у преговорима како би се осигурало да су интереси Инуита заступљени.
Деволуција над природним ресурсима на владу Нунавута напредовала је именовањем министарског представника за деволуцију Нунавута. Представник је одржао састанке са заинтересованим странама, укључујући одборе основане према Споразуму о земљишним потраживањима Нунавута (НЛЦА), територијалне и федералне владине службе како би се утврдило да ли ће доћи до деволуције и, ако да, који ће бити будући мандат деволуције. Влада Нунавута и Nunavut Tunngavik именовали су преговараче.
Јукон Године 1896. трагачи су открили злато у Јукону, што је изазвало масовну златну грозницу која је довела до веома брзог раста становништва Јукона. До 1898. године, Досон је израстао у највећи канадски град западно од Винипега, са популацијом од 40.000. Као одговор, канадска влада је званично успоставила Територију Јукон 1898. године. Северозападна коњичка полиција је послата да осигура канадску јурисдикцију, а Закон о Јукону предвидео је комесара који ће управљати територијом. Статут из 1898. дао је комесару у Савету „иста овлашћења за доношење уредби... каква поседује лајтпант-гувернер Северозападних територија, делујући уз савет и сагласност њихове Законодавне скупштине”. Године 1908. амандмани на Закон о Јукону трансформисали су Савет у изабрано тело.
Временом је територијална влада вршила проширене функције. Релевантни догађаји укључују следеће: