thumb|Владимирска икона типа Елеуса (Милостива) Вечне Девице Марије. Титула Aeiparthenos (Вечна Девица) широко се користи у православној литургији, а иконе је приказују са три звезде, на раменима и челу, што симболизује њено троструко девичанство.
Вечно девичанство Марије је хришћанска доктрина да је Марија, мајка Исусова, била девица „пре, током и после” рођења Христовог. У западном хришћанству, Католичка црква се придржава ове доктрине, као и многи лутерани, неки англиканци, реформатори и други протестанти. У источном хришћанству, Древноисточне цркве и Црква Истока придржавају се ове доктрине као дела своје текуће традиције, а православне цркве признају Марију као Aeiparthenos, што значи „увек девица” (Приснодјева). То је једна од четири маријанске догме Католичке цркве. Већина модерних неконформистичких протестаната, као што су Плимутска браћа, одбацује ову доктрину.
Сачувана писана традиција о вечном девичанству Марије први пут се појављује у тексту с краја 2. века под називом Протојеванђеље Јаковљево. Други цариградски сабор 553. године дао јој је титулу „Aeiparthenos”, што значи Вечна Девица, а на Латеранском синоду 649. године папа Мартин I нагласио је троструки карактер вечног девичанства: пре, током и после рођења Христовог. Лутерански Шмалкалдски чланци (1537) и реформаторска Друга хелветска исповест (1562) такође су кодификовали доктрину о вечном девичанству Марије.
Доктрина о Маријином вечном девичанству оспоравана је на основу тога што Нови завет експлицитно потврђује њено девичанство само до рођења Исуса и помиње Исусову браћу (adelphoi), који су можда били: (1) синови Марије, мајке Исусове и Јосифа; (2) Јосифови синови из претходног брака; или (3) синови Марије поменуте у Марку 15:40 као „мајка Јакова и Јосије”, која је идентификована или као жена Клопе и сестра Марије, мајке Исусове, или као Јосифова снаја.
Порекло и историја
Virginitas in partu: 1. век Оде Соломонове тумачене су тако да имплицирају да је Марија била девица чак и током порођаја, као и да наводе да Марија није имала болове током порођаја. Сличне изјаве постоје у Успењу Исаијином; на пример, одломак „И након што је њено запрепашћење прошло, њена утроба је нађена као (што је била) првобитно, пре него што је зачела” научници описују као „изванредан процес”.
2. век thumb|Климент Александријски (150–215. н. е.) био је рани заговорник вечног девичанства Марије. Девичанско рођење Исуса налази се у Јеванђељу по Матеју и вероватно у Луки, али изгледа да је имало мали теолошки значај пре средине 2. века. Црквени оци из 2. века, Иринеј и Јустин Мученик, иако помињу девичанско рођење, нигде експлицитно не потврђују став да је Марија била вечна девица. Ова идеја се, међутим, појављује у најмање три дела из другог века: Протојеванђељу Јаковљевом, Јеванђељу по Петру и Томином јеванђељу детињства. Сви ови рани извори независно тврде да су „браћа Господња” била деца из Јосифовог првог брака. Према англиканском научнику Ричарду Бокаму, ова дела „не показују знакове књижевне повезаности” и вероватно су „доказ добро успостављене традиције у (вероватно раном) сиријском хришћанству другог века да су Исусова браћа и сестре били деца Јосифа из претходног брака”. Према Ричарду Бокаму, Игњатије Богоносац је такође веровао у доктрину Маријиног девичанства in partu.
Јеванђеље по Јакову наводи да је Марија остала доживотна девица јер је Јосиф био старац који ју је оженио без физичке жеље, а Исусова браћа која се помињу у канонским јеванђељима објашњена су као Јосифови синови из ранијег брака. Чини се да је Протојеванђеље коришћено за стварање прича о Марији које се налазе у Курану, али иако се муслимани слажу са хришћанима да је Марија била девица у тренутку Исусовог зачећа, идеја њеног вечног девичанства након тога супротна је исламском идеалу жена као супруга и мајки. Друго откривење по Јакову приказује Јакова, брата Господњег, не као дете Јосифа, већ извесног „Теуде”, Исусовог рођака.
Осма књига хришћанских Сибилинских пророчанстава, која је можда састављена крајем 2. или почетком 3. века, описује Марију као „увек девицу” (αἰεὶ κούρῃ) и наводи да је примила Бога у своје „нетакнуто недри” (ἀχράντοισι ... κόλποις).
Списи Хегесипа нису јасни по овом питању; неки аутори тврде да је бранио доктрину, док други тврде да је оспоравао вечно девичанство Марије.
Ебионити су порицали девичанско рођење и Маријино вечно девичанство.
Рана неизвесност: 3. век
У 3. веку, Иполит Римски је сматрао да је Марија била „увек девица”,Марчев, Радостин. Belief in the perpetual virginity of Mary in the first four centuries and its implications for Orthodox-Protestant dialogue. док се Климент Александријски, пишући убрзо након појаве Протојеванђеља, позвао на инцидент са бабицом која је прегледала Марију одмах након порођаја („након порођаја прегледала ју је бабица, која је утврдила да је девица”) и тврдио да се то налази у Јеванђељима („Ове ствари потврђују Писма Господња”), иако се позивао на апокрифно јеванђеље као на чињеницу. Научник из 3. века Ориген користио је објашњење Протојеванђеља о браћи да подржи вечно девичанство Марије („Нема детета Марије осим Исуса, према онима који исправно мисле о њој”). Ориген је такође поменуо да Јеванђеље по Петру потврђује вечно девичанство Марије, наводећи да су „браћа” Исусова била из претходног Јосифовог брака.
Тертулијан, који је живео између Климента и Оригена, порицао је Маријино девичанство in partu како би оповргао докетистичку идеју да Син Божији није могао да преузме људско тело („иако је била девица када је зачела, била је жена када је родила сина”). Тертулијан, међутим, није потпуно јасан по питању Маријиног девичанства post partum, при чему неки научници поричу његову традиционалну повезаност са хелвидијевским ставом.
Хелвидије је такође тврдио да је Викторин веровао да је Марија имала другу децу; Јероним је касније тврдио да је Хелвидије погрешно тумачио Викторина. Епифаније Саламиски је измислио назив „Антидикомаријанити” за групу људи која је порицала вечно девичанство Марије, коју је Епифаније нападао.Stephen J. Shoemaker, , Vol. 16, No. 3 (2008), pp. 371–401. Њихове ставове раније је поменуо и Ориген, иако их је и он одбацио као јеретичке. Били су активни од 3. до 5. века.William H. Brackney, Historical Dictionary of Radical Christianity (Scarecrow Press, 2012 []), p. 31.
Према Епифанију, Антидикомаријанити су тврдили да су Аполинарије из Лаодикије или његови ученици порицали вечно девичанство Марије, иако је Епифаније сумњао у ту тврдњу.
Рани хришћански теолози као што су Иполит (170–235), Јевсевије (260/265–339/340) и Епифаније (око 310/320–403) бранили су вечно девичанство Марије.
Успостављање православља: 4. век До почетка 4. века ширење монаштва промовисало је целибат као идеално стање, и успостављена је морална хијерархија у којој је брак заузимао треће место испод доживотног девичанства и удовства. Источни теолози су генерално прихватали Марију као Aeiparthenos, али су многи у западној цркви били мање убеђени. Теолог Хелвидије успротивио се обезвређивању брака које је произилазило из овог става и тврдио да су два стања, девичанство и брак, једнака. Његов савременик Јероним, схватајући да би то довело до тога да Мајка Божија заузме ниже место на небу од девица и удовица, бранио је њено вечно девичанство у свом веома утицајном делу Против Хелвидија, издатом око 383. године. thumb|Свети Јероним у свом кабинету. Јероним је бранио вечно девичанство Марије против Хелвидија. Током 380-их и 390-их монах Јовинијан порицао је Маријино девичанство in partu (девица током порођаја), пишући да ако Исус није прошао кроз нормалан људски порођај, онда његово тело није било заиста људско. Како извештава Августин, Јовинијан је „порицао да је девичанство Марије, које је постојало када је зачела, остало док је рађала”. Августин даље наводи да је разлог за Јовинијаново порицање Маријиног девичанства in partu био тај што је доктрина била превише блиска манихејском ставу да је Христос био само фантом. Према Амброзију, Јовинијан је тврдио да је Марија зачела као девица, али да није родила као девица. Јероним је писао против Јовинијана, али није поменуо овај аспект његовог учења, а већина коментатора верује да га није сматрао увредљивим. Јовинијан је такође пронашао два монаха у Милану, Сарматија и Барбацијана, који су имали сличне ставове као он.
Једини важан хришћански интелектуалац који је бранио Маријино девичанство in partu био је Амброзије, надбискуп Милана, који је био главна мета оптужби за манихеизам. Године 391. написао је О девичанству чији је пуни наслов био О образовању девице и вечном девичанству Марије. За Амброзија, и физичко рођење Исуса од Марије и крштење хришћана од стране цркве морали су бити потпуно девичански, чак и in partu, како би се поништила мрља првобитног греха, чији су болови порођаја физички знак. Захваљујући Амброзију, virginitas in partu је постало доследно укључено у размишљање каснијих теолога. Бонос Сардички је такође порицао вечно девичанство Марије, због чега је проглашен јеретиком. Његови следбеници опстали су много векова, посебно међу Готима.CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: Bonosus Поред тога, вечно девичанство Марије порицали су и неки аријанци.
Јовинијан је осуђен као јеретик на Миланском синоду под Амброзијевим председавањем 390. године, а Маријино вечно девичанство је установљено као једини православни став. Даљи развој догађаја уследио је када јој је Други цариградски сабор 553. године формално доделио титулу „Aeiparthenos”, а на Латеранском синоду 649. папа Мартин I нагласио је троструки карактер вечног девичанства: пре, током и после рођења Христовог.
Атанасије Александријски (умро 393) прогласио је Марију Aeiparthenos, „увек девицом”, а литургија Јакова, брата Господњег, такође је захтевала проглашење Марије као увек девице. Овај став бранили су Августин, Хиларије од Поатјеа, Дидим Слепи, Ћирило Александријски и други.
Апостолски симбол вере подучавао је доктрину virginitas in partu.
Средњи век У средњем веку вечно девичанство Марије било је опште прихваћено, међутим, павлићани су порицали њено вечно девичанство, чак говорећи да је Христос порекао да је она благословена.
Протестантска реформација Протестантска реформација донела је одбацивање посебног моралног статуса доживотног целибата. Као резултат тога, брак и родитељство су величани, а Марија и Јосиф су виђени као нормалан брачни пар. Такође је потврдила Библију као једини основни извор ауторитета у вези са Божјом речју (sola scriptura).
Маријино вечно девичанство подржавали су Мартин Лутер (који је назива увек девицом у Шмалкалдским чланцима, лутеранској исповести вере написаној 1537. године), Улрих Цвингли, Томас Кранмер, Јоханес Волебијус, Хајнрих Булингер, Џон Виклиф и каснији протестантски лидери укључујући Џона Веслија, суоснивача методизма.
У евангелистичкој лутеранској вери, поред тога што се учи у Шмалкалдским чланцима, Формула сагласности подржава вечно девичанство Марије. Лутерански теолог Меланхтон критиковао је Осијандера због његовог порицања вечног девичанства Марије. Као такви, многи лутерански теолози су подучавали вечно девичанство Марије.