мини|Лукреција, Артемизија Ђентилески, око 1627. Према римској традицији, Лукреција (/luːˈkriːʃə/ лу-КРИ-ша, класични латински: [ɫʊˈkreːtia]; умрла око 510. п.н.е.), англицизовано као Лукрес, била је племкиња у древном Риму. Секст Тарквиније (Тарквин), син краља Тарквинија Охолог, силовао је Лукрецију, а њено самоубиство покренуло је побуну која је свргла римску монархију и довела до преласка римске власти са краљевине на републику.Тит Ливије (Ливије), Историја Рима, Књига I, 57‑60. www.perseus.tufts.edu . Преузето 15. новембра 2020. Након силовања Лукреције од стране Тарквинија, разбуктале су се незадовољство и огорчење због тираниских метода његовог оца, Луција Тарквинија Охолог, последњег римског краља. Као резултат тога, угледне породице су успоставиле републику, протерале обимну краљевску породицу Тарквинија из Рима и успешно одбраниле републику од покушаја етрурске и латинске интервенције.
Не постоје савремени извори који сведоче о Лукрецији и силовању од стране Секста Тарквинија. Подаци о Лукрецији — како и када ју је Секст Тарквиније силовао, њено самоубиство и последице тог догађаја које су довеле до оснивања Римске републике — потичу из записа римског историчара Ливија и грчко-римског историчара Дионисија из Халикарнаса, написаних отприлике 500 година касније. Секундарни извори о оснивању републике поново описују основне догађаје из приче о Лукрецији, мада се детаљи понегде разликују у зависности од историчара. Докази указују на историјско постојање жене по имену Лукреција и на догађај који је имао критичну улогу у свргавању монархије. Међутим, специфични детаљи су предмет расправе и варирају у зависности од аутора. Према савременим изворима, прича о Лукрецији се сматра делом римске митоисторије. Слично као и силовање Сабињанки, прича о Лукрецији пружа објашњење за историјске промене у Риму кроз приказ насиља над женама од стране мушкараца.
Детињство и брак мини|Лукреција за радом, Вилем де Портер (1633) — ређи приказ Лукреције како преде са својим дамама Лукреција је била ћерка магистрата Спурија Лукреција и супруга Луција Тарквинија Колатина. Брак између Лукреције и Колатина приказиван је као идеалан римски савез, јер су обоје били верно предани једно другом. Према Ливију, Лукреција је била узор „лепоти и чистоти“, као и римским моралним стандардима. Док је њен супруг био одсутан због рата, Лукреција је остајала код куће и молила се за његов безбедан повратак. Као и код Ливија, Дионисије из Халикарнаса у свом приказу Лукреције издваја је од осталих римских жена у причи о мушкарцима који се враћају кући после битке. Наратив почиње опкладеом између синова краља Тарквинија и њихових рођака, Брута и Колатина. Мушкарци се надмећу о томе која од њихових супруга најбоље оличава софросину, идеал изузетног моралног и интелектуалног карактера.. Када се враћају кући, налазе друге жене у друштву једна са другом, вероватно у разговору, док Лукрецију затичу код куће саму, како тихо ради са својом вуном. Због њене преданости супругу, римски писци Ливије и Дионисије Лукрецију представљају као узор за римске девојке.
Силовање Како се догађаји у причи одвијају брзо, датум када је Секст Тарквиније силовао Лукрецију највероватније пада у исту годину као први фасти. Дионисије из Халикарнаса одређује ову годину „на почетку шездесет и осме олимпијаде… Исагора као годишњег архонта у Атини“Дионисије из Халикарнаса, Римске старине (D.H.), Књига V, 1., односно 508/507. п.н.е. Према Дионисију, Лукреција је стога преминула 508. п.н.е. Ова приближна година добија сагласност других историчара; међутим, тачна година је предмет расправе и креће се у распону од око пет година.
Док је учествовао у опсади Ардеје, Луције Тарквиније Охоли, последњи римски краљ, послао је свог сина Секста Тарквинија на војни задатак у Колатију. Секст Тарквиније је примљен с великом гостољубивошћу у дворишту гувернера, код Луција Тарквинија Колатина, сина краљевог рођака Арунса Тарквинија, бившег гувернера Колатије и првог представника породице Тарквиниј Колатини. Спурије Лукреције, отац Колатинове супруге Лукреције и префект Рима,Дионисије из Халикарнаса, Римске старине (D.H.), Књига IV, 64. побринуо се да краљев син буде третирани као почасни гост и као личност одговарајућег ранга. мини|Тарквиније и Лукреција, Тицијан (1571) — приказ силовања Лукреције од стране Секста Тарквинија Према варијанти приче,Тит Ливије, Од оснивања града (T.L.), Књига I, 57. Секст Тарквиније и Луције Трквиније Колатин, током винске забаве на одсуству, расправљали су о врлинама својих супруга када се Колатин понудио да реши спор. Да би то учинио, предложио је да одјаше до своје куће и посматра Лукрецију. Када су стигли, затекли су је како тка заједно са својим слушкињама. Тада јој је додељено признање победнице, а Колатин их је позвао да остану, али су се вратили у логор.Тит Ливије (Ливије), Историја Рима, Књига I, 57‑60. www.perseus.tufts.edu . Преузето 15. новембра 2020.
Касније те ноћи, Секст Тарквиније је ушао у Лукрецијину спаваћу собу, тихо избегавајући робове који су спавали на њеним вратима. Када се пробудила, представио се и понудио јој два избора: или да је силује и она постане његова жена и будућа краљица, или да је убије заједно са једним од њених робова, споји тела и представи да ју је затекао у прељубничком односу (погледати сексуалност у старом Риму за римске ставове према сексу). У алтернативној причи, вратио се из логора неколико дана касније са једним пратиоцем како би прихватио Колатинов позив да га посете, и био је смештен у гостинској соби. Ушао је у Лукрецијину собу док је она лежала гола у кревету и почео да јој пере стомак водом, што ју је пробудило. Секст Тарквиније је покушао да убеди Лукрецију да буде с њим, користећи „сваки аргумент који би могао да утиче на женско срце“.. . Међутим, Лукреција је остала чврста у својој преданости супругу, чак и када јој је Секст Тарквиније претио животом и чашћу, али је на крају ипак била силована.
Самоубиство
Прича по Дионисију из Халикарнаса мини|Лукреција, 1525, Мономаркиста И.В. активан у студију Кранах око 1520–1540. Лукреција држи нож пред своје самоубиство. Према извештају Дионисија из Халикарнаса, наредног дана Лукреција се оденула у црно и отишла у очеву кућу у Риму, где се, заузевши положај молитеља (грлећи колена), у сузама обратила свом оцу и супругу. Затражила је дозволу да се објасни и инсистирала да се, пре него што проговори о силовању, позову сведоци. Након што је открила да ју је Секст Тарквиније силовао, затражила је освету — захтев који није могао бити занемарен, будући да се обраћала врховном магистрату Рима. Док су мушкарци расправљали о одговарајућем поступку, Лукреција је извукла сакривени бодеж и зарила га у своје срце. Преминула је у очевом наручју, док су присутне жене оплакивале њену смрт. Према Дионисију, „овај страшни призор испунио је присутне Римљане таквим ужасом и сажаљењем да су сви једногласно узвикнули како би радије хиљаду пута умрли у одбрани своје слободе него допустили да тирани почине таква злодела.“Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, IV, 66.
Ливијев извештај У Ливијевој верзији Лукреција поступа брзо и прибрано: она одлучује да не оде у Рим, већ шаље по свога оца и супруга, тражећи од њих да сваки поведе по једног пријатеља као сведока. Бриско, Џон (ур.). Ab Urbe Condita (Од оснивања града). Коментар на Ливијеве књиге XXXI–XXXIII. . За сведоке су изабрани Публије Валерије Публикола из Рима и Луције Јуније Брут из логора код Ардеје. Када су мушкарци затекли Лукрецију у њеној одаји, њено излагање о томе да ју је Секст Тарквиније силовао навело их је да изјаве како „греши дух, а не тело, и тамо где није било пристанка нема ни кривице“. . . Након што је од њих изнудила заклетву на освету — „дајте ми свечану реч да прељубник неће остати некажњен“ —Тит Ливије, Од оснивања града, I, 58. док су мушкарци још расправљали о томе, Лукреција је извукла бодеж и зарила га у своје срце.
Извештај Касија Диона У верзији Лукрецијин захтев за осветом гласи: „А ја, будући да сам жена, поступићу на начин који ми приличи; ви, ако сте мушкарци и ако вам је стало до ваших жена и деце, извршите освету у моје име, ослободите себе и покажите тиранима какву су жену повредили и какви су били њени мушки сродници!“ Она затим зарива бодеж у груди и одмах премине. мини|Ређа тема: Брут држи мртву Лукрецију и даје заклетву. У овој верзији, Колатин и Брут су затечени на повратку у Рим, неспремни за вести о Тарквинијевом силовању Лукреције, обавештени су и доведени на место њене смрти. Брут се показује као политички мотивисан учесник. Пореклом је био Тарквиниј по мајци, син Тарквиније, ћерке Луција Тарквинија Приска, трећег краља Рима. Био је кандидат за престо у случају да се нешто деси краљу Тарквинију Супербу. Међутим, по закону, пошто је по оцу био Јуније, није се сматрао Тарквинијем и стога је касније могао предлагати изгнање Тарквинија без опасности по себе. Краљ Тарквиније Суперб је узео његово наследство и оставио му мали део, држећи га на двору ради забаве.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, IV, 68.
Колатин, видећи своју жену мртву, постао је растројен. Држао ју је, љубио, дозивао по имену и говорио јој. Дион наводи да је, видећи руку Судбине у овим догађајима, Брут смирио окупљене, објаснио да је његова наивност била само претварање и предложио да протерају Тарквиније из Рима. Зграбио је крвав бодеж,Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, IV, 70. заклео се Марсу и свим осталим боговима да ће учинити све што је у његовој моћи да сруши власт Тарквинија. Навео је да се ни сам неће помирити са тиранима, нити трпети било кога ко би се са њима помирио, већ ће сваког човека који мисли другачије сматрати непријатељем и до своје смрти непрестано са мржњом прогањати тиранију и њене помагаче; а ако би прекршио заклетву, молио се да он и његова деца доживе исту судбину као Лукреција.
Он је проследио бодеж окупљенима, и сваки од жалосних присутних заклео се истом заклетвом. Главни извори, и Дион и Ливије, слажу се по овом питању. Ливијева верзија гласи:Тит Ливије, Од оснивања града, I, 59.
„Овом крвљу — која је била најчистија пре злочина што га је починио син краљев — заклињем се, и вас, о богови, призивам за сведоке, да ћу Луција Тарквинија Суперба, заједно са његовом проклетом женом и читавим његовим родом, протерати одавде огњем и мачем и свим средствима која су ми на располагању, и да нећу допустити ни њима ни било коме другом да влада у Риму.“
Револуција мини|Детаљ из Приче о Лукрецији (око 1500–1501), Сандро Ботичели. Овде грађани са мачевима дају заклетву за свргавање монархијеТрагедија Лукреције, око 1500–1501, Сандро Ботичели, Музеј Изабела Стјуарт Гарнер, Бостон. Ново заклето револуционарно веће пронело је крваво тело Лукреције по Римском форуму, где је оно остало изложено као подсетник на понижење које је учињено. На форуму је веће примило жалбе против Тарквинија и почело да организује војску за укидање монархије. Брут их је „похрабривao да поступају као мушкарци и Римљани и да подигну оружје против својих дрских непријатеља“ као одговор на смрт одане супруге. Врата Рима су блокирали нови револуционарни војници, а још је послата стража да чува Колатију. До тада се на форуму већ окупило много становника града; присуство магистрата међу револуционарима одржавало је ред.
Брут је био трибун целерума, ниска јавна функција са делом религиозних дужности, која му је као магистрату пружала теоретску моћ да позове курије, организацију патрицијских породица која се углавном користила за потврђивање краљевих декрета. Позвавши их на лицу места, претворио је мноштво народа у ауторитетно законодавно тело и почео да им се обраћа једним од најпознатијих и најефикаснијих говора старог Рима.