мини|десно|Жан-Франсоа Шамполион 1823. године, држи своју листу фонетских хијероглифских знакова. Портрет Викторин-Анжелик-Амели Румили.
Дешифровање египатског писма је процес којим су системи писања коришћени у старом Египту постали разумљиви европским научницима почетком деветнаестог века, захваљујући раду више истраживача, а посебно Жан-Франсоа Шамполиона и Томаса Јанга. Староегипатски облици писања, који су укључивали хијероглифско, хијератско и демотско писмо, престали су да се разумеју у четвртом и петом веку нове ере, како је коптско писмо све више заузимало њихово место. Знање каснијих генерација о старијим писмима заснивало се на раду грчких и римских аутора чије је разумевање било погрешно. Тако се широм веровало да су египатска писма искључиво идеографска, представљајући идеје, а не звукове. Неки покушаји дешифровања од стране исламских и европских научника у средњем веку и раном модерном добу признавали су да би писмо могло имати фонетску компоненту, али перцепција хијероглифа као чисто идеографских знакова ометала је напоре да се они разумеју све до осамнаестог века.
Камен из Розете, откривен 1799. године од стране чланова Наполеонове експедиције у Египту, носио је паралелни текст на хијероглифском, демотском и грчком језику. Надало се да ће се египатски текст моћи дешифровати путем његовог грчког превода, посебно у комбинацији са доказима из коптског језика, последње фазе египатског језика. То се показало тешким, упркос делимичном напретку који су постигли Антоан Исак Силвестр де Саси и Јохан Давид Окерблад. Томас Јанг, надовезујући се на њихов рад, приметио је да демотски знакови потичу од хијероглифа и идентификовао неколико фонетских знакова у демотском. Такође је идентификовао значење многих хијероглифа, укључујући фонетске глифове у картушу који је садржао име египатског краља страног порекла, Птолемеја V. Међутим, био је уверен да су се фонетски хијероглифи користили само за писање не-египатских речи. Почетком 1820-их Шамполион је упоредио Птолемејев картуш са другима и схватио да је хијероглифско писмо мешавина фонетских и идеографских елемената. Његове тврдње су у почетку дочекане са скептицизмом и оптужбама да је преузео идеје од Јанга без признања, али су постепено добиле прихватање. Шамполион је наставио да грубо идентификује значења већине фонетских хијероглифа и успостави већи део граматике и речника староегипатског језика. Јанг је у међувремену углавном дешифровао демотско писмо користећи Камен из Розете у комбинацији са другим грчким и демотским паралелним текстовима.
Напори за дешифровање су јењавали након смрти Јанга и Шамполиона, али 1837. године Карл Рихард Лепсијус је истакао да многи хијероглифи представљају комбинације два или три звука, а не једног, чиме је исправио једну од најосновнијих грешака у Шамполионовом раду. Други научници, попут Емануела де Ружеа, побољшали су разумевање египатског језика довољно да је до 1850-их било могуће у потпуности преводити староегипатске текстове. У комбинацији са дешифровањем клинастог писма отприлике у исто време, њихов рад је отворио некада недоступне текстове из најранијих фаза античке историје.
Египатска писма и њихов нестанак мини|десно|Табела која приказује еволуцију хијероглифских знакова (лево) кроз неколико фаза хијератског у демотско писмо (десно). Током већег дела своје историје, Стари Египат је имао два главна система писања. Хијероглифи, систем сликовних знакова који се користио углавном за формалне текстове, настали су око 3200. године п. н. е. Хијератско писмо, курзивни систем изведен из хијероглифа који се користио углавном за писање на папирусу, био је скоро исто толико стар. Почевши од седмог века п. н. е, појавило се треће писмо изведено из хијератског, данас познато као демотско. Толико се разликовало од свог хијероглифског претка да је везу између знакова тешко препознати.Научници који су дешифровали египатско писмо разликовали су се у томе како да назову ово писмо. Томас Јанг га је назвао „енхоријско”, на основу фразе која се односи на писмо у грчком тексту Камена из Розете: ενχωριοις, што значи „земаљско”, „народно” или „домаће”. Жан-Франсоа Шамполион је користио термин из дела грчког историчара Херодота: δημοτική или „демотско”, грчка реч која значи „у општој употреби”. Шамполионов термин је на крају постао конвенционално име. Демотско писмо је постало најчешћи систем за писање египатског језика, а хијероглифско и хијератско су након тога углавном били ограничени на верску употребу. У четвртом веку п. н. е, Египтом је завладала грчка династија Птолемејида, а грчки и демотски су коришћени један поред другог у Египту под влашћу Птолемејида, а затим и Римског царства. Хијероглифи су постајали све нејаснији, коришћени углавном од стране египатских свештеника.
Сва три писма садржала су мешавину фонетских знакова, који су представљали звукове у говорном језику, и идеографских знакова, који су представљали идеје. Фонетски знакови укључивали су унилитералне, билитералне и трилитералне знакове, који су стајали за један, два или три звука. Идеографски знакови су укључивали логограме, који су представљали целе речи, и детерминативе, који су коришћени да прецизирају значење речи написане фонетским знаковима.
Многи грчки и римски аутори писали су о овим писмима, и многи су били свесни да су Египћани имали два или три система писања, али ниједан чија су дела преживела у каснија времена није у потпуности разумео како писма функционишу. Диодор са Сицилије, у првом веку п. н. е, експлицитно је описао хијероглифе као идеографско писмо, а већина класичних аутора делила је ту претпоставку. Плутарх, у првом веку нове ере, помињао је 25 египатских слова, сугеришући да је можда био свестан фонетског аспекта хијероглифа или демотског писма, али његово значење је нејасно. Око 200. године нове ере Климент Александријски наговестио је да су неки знакови фонетски, али се концентрисао на метафоричка значења знакова. Плотин, у трећем веку нове ере, тврдио је да хијероглифи не представљају речи већ божански надахнут, фундаментални увид у природу објеката које приказују. У следећем веку Амијан Марцелин преписао је превод хијероглифског текста са једног обелиска од другог аутора, али превод је био превише слободан да би био користан у разумевању принципа система писања. Једина опсежна расправа о хијероглифима која је преживела до модерних времена била је Hieroglyphica, дело вероватно написано у четвртом веку нове ере и приписано човеку по имени Хораполо. Оно расправља о значењима појединачних хијероглифа, иако не и о томе како су ти знакови коришћени за формирање фраза или реченица. Нека од значења која описује су тачна, али више њих је погрешно, и сва су обмањујуће објашњена као алегорије. На пример, Хораполо каже да слика гуске значи „син” јер се каже да гуске воле своју децу више од других животиња. У ствари, хијероглиф гуске коришћен је јер су египатске речи за „гуску” и „сина” садржале исте сугласнике.
И хијероглифско и демотско писмо почели су да нестају у трећем веку нове ере. Свештенства заснована у храмовима су изумрла, а Египат је постепено прешао у хришћанство, и пошто су египатски хришћани писали грчким изведеним коптским алфабетом, он је заменио демотско писмо. Последњи хијероглифски текст написали су свештеници у храму Изиде у Фили 394. године нове ере, а последњи познати демотски текст тамо је уклесан 452. године нове ере.
Већи део историје пре првог миленијума п. н. е. забележен је египатским писмима или клинастим писмом, системом писања Месопотамије. Са губитком знања о оба ова писма, једини записи о далекој прошлости били су у ограниченим и искривљеним изворима. Главни египатски пример таквог извора била је Aegyptiaca, историја земље коју је написао египатски свештеник Манетон у трећем веку п. н. е. Оригинални текст је изгубљен, а преживео је само у сажецима и цитатима римских аутора.
Коптски језик, последњи облик египатског језика, наставио је да се говори од стране већине Египћана и након арапског освајања Египта 642. године нове ере, али је постепено губио тло пред арапским језиком. Коптски је почео да изумире у дванаестом веку, а након тога је преживео углавном као литургијски језик Коптске цркве.
Рани покушаји Средњовековни исламски свет мини|Покушај превода хијероглифа од стране Ибн Вахшије. Арапски научници били су свесни везе између коптског и староегипатског језика, а понекад се веровало да коптски монаси у исламско доба разумеју древна писма. Неколико арапских научника од седмог до четрнаестог века, укључујући Џабира ибн Хајана и Ајуба ибн Масламу, наводно су разумели хијероглифе, иако се ове тврдње не могу проверити јер њихова дела о тој теми нису преживела. Зун-Нун ел Мисри и Ибн Вахшија, у деветом и десетом веку, написали су расправе које садрже десетине писама познатих у исламском свету, укључујући хијероглифе, са табелама које наводе њихова значења. У тринаестом или четрнаестом веку, Абу ел Касим ел Ираки копирао је староегипатски текст и доделио фонетске вредности неколицини хијероглифа.
Египтолог Окаша ел Дали тврдио је да су табеле хијероглифа у делима Ибн Вахшије и Абу ел Касима тачно идентификовале значење многих знакова. Други научници су били скептични према тврдњама Ибн Вахшије да разуме писма о којима је писао, а Тара Стефан, научница средњовековног исламског света, каже да Ел Дали „увелико пренаглашава тачност Ибн Вахшије”. Ибн Вахшија и Абу ел Касим су препознали да хијероглифи могу функционисати фонетски као и симболички, што је тачка која неће бити призната у Европи вековима.
Од 15. до 17. века мини|десно|Страница из књиге Obeliscus Pamphilius (1650) Атанасијуса Кирхера, са маштовитим преводима датим за фигуре и хијероглифе на обелиску у Риму. Током ренесансе Европљани су постали заинтересовани за хијероглифе, почевши око 1422. године када је Кристофоро Буонделмонти открио копију Хораполовог дела Hieroglyphica у Грчкој и скренуо пажњу антиквара као што су Николо де Николи и Пођо Брачолини на њу. Пођо је препознао да постоје хијероглифски текстови на обелисцима и другим египатским артефактима увезеним у Европу у римско доба, али антиквари нису покушали да дешифрују те текстове. Под утицајем Хорапола и Плотина, видели су хијероглифе као универзални облик комуникације заснован на слици, а не као средство за бележење говорног језика. Из овог веровања произашла је ренесансна уметничка традиција коришћења нејасног симболизма лабаво заснованог на сликама описаним код Хорапола, коју је пионирски започела књига Hypnerotomachia Poliphili Франческа Колоне из 1499. године.
Европљани су такође били неупућени у коптски језик. Научници су понекад долазили до коптских манускрипата, али у шеснаестом веку, када су почели озбиљно да проучавају језик, способност читања можда је била ограничена на коптске монахе, а ниједан Европљанин тог времена није имао прилику да учи од једног од ових монаха, који нису путовали ван Египта.Писани коптски није коришћен за састављање нових текстова након четрнаестог века, док је преписивање текстова од стране монаха настављено све до деветнаестог века. Употреба коптског ван црквеног ритуала можда је трајала у неким заједницама Горњег Египта до двадесетог века. Научници такође нису били сигурни да ли коптски потиче од језика старих Египћана; многи су мислили да је уместо тога повезан са другим језицима древног Блиског истока.
Први Европљанин који је разумео коптски био је немачки језуита и полимата, Атанасијус Кирхер, средином седамнаестог века. Заснивајући свој рад на арапским граматикама и речницима коптског језика које је у Египту набавио италијански путник Пјетро дела Вале, Кирхер је произвео мањкаве, али пионирске преводе и граматике језика 1630-их и 1640-их. Претпоставио је да коптски потиче од језика старих Египћана, а његов рад на ту тему био је припрема за његов крајњи циљ, дешифровање хијероглифског писма.