мини|Храм свих религија у Казању, Русија

мини|Католичка црква, џамија и Српска православна црква у Босанској Крупи, Босна и Херцеговина мини|Батак хришћанска протестантска црква налази се поред џамије Ал Истихара у Џакарти, Индонезија. мини|У Шведској религије коегзистирају: Црква Катарине и минарет Стокхолмске џамије мини|Синaгога Западног Лондона и Црква Светог Матеја у Лондону, Енглеска мини|Панорама Витлејема са Омаровом џамијом, Евангеличком лутеранском црквом Божића и Салезијанском црквом Пресветог Срца Исусовог у Витлејему.

Верски плурализам је став или политика која се тиче разноликости религијских система веровања који коегзистирају у друштву. Може указивати на једно или више од следећег:

Признавање и толерисање верске разноликости друштва или земље, промовисање слободе вероисповести и дефинисање секуларизма као неутралности (државе или неденоминационалне институције) по питањима религије, насупрот супротстављању религији на јавном форуму или јавном тргу који је отворен за јавно изражавање, и промовисање пријатељског одвајања религије и државе насупрот непријатељском одвајању или антитеизму које заступају други облици секуларизма. Било који од неколико облика верског инклузивизма. Један такав поглед на свет сматра да сопствена религија није једини и искључиви извор истине, те стога признаје да бар неке истине и истинске вредности постоје и у другим религијама. Други концепт је да су две или више религија са међусобно искључивим тврдњама о истини подједнако валидне; ово се може сматрати обликом толеранције (концепт који је настао као резултат европских верских ратова) или моралног релативизма. Перенијализам (заснован на концепту philosophia perennis) је схватање да се искључиве тврдње различитих религија, након ближег испитивања, показују као варијације универзалних истина које се подучавају од памтивека. Док су неки перенијалисти универзалисти који прихватају верски синкретизам, они из Традиционалистичке школе га одбацују и подржавају важност историјских, „ортодоксних” вера. Понекад као синоним за екуменизам, тј. промовисање одређеног нивоа јединства, сарадње и бољег разумевања између различитих религија или различитих деноминација унутар једне религије. Као термин за стање хармоничног суживота између припадника различитих религија или верских деноминација.

Дефиниција и опсег

мини|Пyџа Мандала, храм који симболизује толеранцију разноликости у Индонезији, налази се у Кути, Бали мини|Конгрес Парламента светских религија, Чикаго, 1893.

Верски плурализам, да парафразирамо наслов једног недавног академског рада, иде даље од пуке толеранције. Крис Бенеке, у делу Beyond Toleration: The Religious Origins of American Pluralism (Изван толеранције: Религијски корени америчког плурализма), објашњава разлику између верске толеранције и верског плурализма указујући на ситуацију у Сједињеним Државама крајем 18. века. До 1730-их, у већини колонија верске мањине су добиле оно што су савременици називали верском толеранцијом: „Политика толеранције ослободила је верске мањине неких физичких казни и неких финансијских терета, али их није ослободила од понижења предрасуда и искључености. Нити их је учинила једнакима. Они 'толерисани' и даље су могли бити искључени из цивилних служби, војних позиција и универзитетских места.” Укратко, верска толеранција је само одсуство верског прогона и не искључује нужно верску дискриминацију. Међутим, у наредним деценијама догодило се нешто изванредно у Тринаест колонија, барем ако се догађаји посматрају из „перспективе касног осамнаестог века”. Постепено су колонијалне владе проширивале политику верске толеранције, али су је затим, између 1760-их и 1780-их, замениле „нечим што се обично назива верском слободом”. Марк Силк, у делу „Defining Religious Pluralism in America: A Regional Analysis” (Дефинисање верског плурализма у Америци: Регионална анализа), наводи да верски плурализам „омогућава земљи коју чине људи различитих вера да постоји без секташких ратова или прогона верских мањина. Схваћен различито у различитим временима и местима, то је културни конструкт који оличава неку заједничку концепцију о томе како се различите верске заједнице једне земље односе једна према другој и према широј националној целини.”

Верски плурализам се може дефинисати као „поштовање другости других”. Слобода вероисповести обухвата све религије које делују у оквиру закона у одређеном региону. Ексклузивистичке религије уче да је њихов пут једини пут ка спасењу и верској истини, а неке од њих би чак тврдиле да је неопходно сузбити неистине које подучавају друге религије. Неке протестантске секте жестоко се противе римокатолицизму, а фундаменталистички хришћани свих врста уче да су верске праксе попут оних у паганизму и вештичарењу погубне. Ово је био уобичајен историјски став пре просветитељства и утицао је на владину политику до данашњих дана. На пример, Саудијска Арабија нема заштиту за слободу вероисповести, а немуслиманско становништво земље изложено је ризику од дискриминације и хапшења на верској основи. Наравно, многе верске заједнице су дуго биле ангажоване на изградњи мира, правде и развоја, а појава поља секуларног миротворства навела је верске заједнице да систематизују и институционализују сопствени рад на изградњи мира и међуверски рад. Католичка црква је радила на развоју и смањењу сиромаштва, људским правима, солидарности и миру, а након Другог светског рата почела је да развија специфичне алате и примењује праксе трансформације сукоба.

Давање посебних права једној религији или деноминацији која су ускраћена другима може ослабити верски плурализам. Ова ситуација је примећена у Европи кроз Латерански уговор и Цркву Енглеске. У модерно доба, многе исламске земље имају законе који криминализују чин напуштања ислама за некога рођеног у муслиманској породици, забрањују улазак немуслиманима у џамије и забрањују изградњу цркава, синагога или храмова у својим земљама..

Релативизам, веровање да су све религије једнаке у својој вредности и да ниједна од религија не даје приступ апсолутној истини, екстремни је облик инклузивизма. Исто тако, синкретизам, покушај преузимања веровања или пракси из других религија или чак мешање пракси или веровања из различитих религија у једну нову веру, екстремни је облик међуверског дијалога. Синкретизам се не сме мешати са екуменизмом, покушајем приближавања и коначног поновног уједињења различитих деноминација једне религије које имају заједничко порекло, али су раздвојене расколом.

Историја

мини|десно|Истанбул, натпис са симболима аврамских религија у Турској мини|200px|десно|Насловна страна Аугзбуршког мира из 1555. године, који је признао две различите цркве у Светом римском царству Културни и верски плурализам имају дугу историју и развој који сеже од антике до савремених трендова у постмодерни.

Немачки филозофи религије Лудвиг Фојербах и Ернст Трелч закључили су да су азијске верске традиције, посебно хиндуизам и будизам, биле најранији заговорници верског плурализма и давања слободе појединцима да бирају сопствену веру и развијају лични верски конструкт у оквиру ње. , (види такође Однос будизма и хиндуизма); џаинизам, још једна древна индијска религија, као и даоизам, такође су одувек били инклузивно флексибилни и дуго су фаворизовали верски плурализам за оне који се не слажу са њиховим верским гледиштима.. Доба просветитељства у Европи покренуло је свеобухватну трансформацију у вези са религијом након Француске револуције (либерализам, демократија, грађанска и политичка права, слобода мисли, одвајање цркве и државе, секуларизација), уз растуће прихватање верског плурализма и опадање хришћанства. Према Чаду Мајстеру, ови плуралистички трендови у западној мисли, посебно од 18. века, приближили су мејнстрим хришћанство и јудаизам азијским традицијама филозофског плурализма и верске толеранције.

Класична цивилизација: Грчка и римска религија

За Римљане, религија је била део свакодневног живота. Сваки дом је имао кућни олтар на којем су се нудиле молитве и либације домаћим божанствима породице. Комшијски олтари и света места попут извора и гајева били су расути по граду. Римски календар био је структуриран око верских обреди; у царском добу, чак 135 дана у години било је посвећено верским фестивалима и играма (ludi). Жене, робови и деца учествовали су у низу верских активности. Неке јавне ритуале могле су спроводити само жене, а жене су чиниле можда најпознатије свештенство Рима, Весталке које је подржавала држава, које су вековима одржавале свето огњиште Рима, док нису распуштене под хришћанским прогоном и доминацијом.

Римљани су познати по великом броју божанстава која су поштовали. Присуство Грка на италијанском полуострву од почетка историјског периода утицало је на римску културу, уводећи неке верске праксе које су постале фундаменталне као и култ Аполона. Римљани су тражили заједнички језик између својих главних богова и богова Грка, прилагођавајући грчке митове и иконографију за латинску књижевност и римску уметност. Етрурска религија је такође имала велики утицај, посебно на праксу аугурације, пошто су Римом некада владали етрурски краљеви.

Мистеријске религије увезене са Блиског истока (Птолемејски Египат, Персија и Месопотамија), које су иницијатима нудиле спасење кроз личног Бога и вечни живот након смрти, биле су ствар личног избора појединца, практиковане поред обављања породичних обреда и учешћа у јавној религији. Мистерије су, међутим, укључивале ексклузивне заклетве и тајност, услове које су конзервативни Римљани посматрали са сумњом као карактеристику „магије”, завере () и субверзивне активности. Спорадични и понекад брутални покушаји чињени су да се сузбију верници који су изгледали као претња традиционалном римском моралу и јединству, као што је био случај са напорима Сената да ограничи Баханалије 186. п. н. е.

мини|250px|десно|Мермерни рељеф Митре који убија бика (2. век, Лувр-Ленс); Митраизам је био међу најраспрострањенијим мистеријским религијама Римског царства.G. W. Bromiley (ed.), (1988)}, . . Како су Римљани ширили своју доминацију широм медитеранског света, њихова политика је генерално била да апсорбују божанства и култове других народа, уместо да покушавају да их искорене,"This mentality", notes John T. Koch, "lay at the core of the genius of cultural assimilation which made the Roman Empire possible"; entry on "Interpretatio romana", in (ABC-Clio, ), . јер су веровали да очување традиције промовише друштвену стабилност.Rüpke, "Roman Religion – Religions of Rome", ; Benjamin H. Isaac, (Princeton University Press, 2004, 2006), ; W.H.C. Frend, }, .

Један од начина на који је Рим инкорпорирао различите народе био је подржавање њиховог верског наслеђа, изградња храмова локалним божанствима који су уоквиривали њихову теологију унутар хијерархије римске религије. Натписи широм Царства бележе упоредно обожавање локалних и римских божанстава, укључујући посвете које су Римљани правили локалним боговима.}, . До врхунца Царства, бројна међународна божанства су негована у Риму и пренета су чак и у најудаљеније провинције (међу њима Кибела, Изида, Озирис, Серапис, Епона), а богови соларног монизма као што су Митра и Sol Invictus, пронађени су чак на северу у Римској Британији. Пошто Римљани никада нису били обавезни да негују само једно божанство или један култ, верска толеранција није била питање у смислу у којем је то за конкурентске монотеистичке религије. Монотеистичка строгост јудаизма представљала је потешкоће за римску политику које су понекад водиле компромису и давању посебних изузећа, али понекад и нерешивим сукобима.

Хришћанство

мини | 220x124px | десно | alt=Хришћански крст који је веома популаран симбол хришћанства. | Хришћански крст. Веома популаран симбол хришћанства. Неки хришћани"Why Jesus?", Christians EU. Article stating that Jesus is the saviour and not Mohammed or Buddha—see second part of this article. су тврдили да је верски плурализам неважећи или самоконтрадикторан концепт.