мини|250px|десно|Илустрација 1: Сицилијански барок. Базилика Колеђата у Катанији, коју је пројектовао Стефано Итар, . Сицилијански барок је специфичан облик барокне архитектуре који се развио на острву Сицилија, поред јужне обале Италије, у , када је била део Шпанске империје. Стил је препознатљив не само по типичним барокним кривинама и украсима, већ и по карактеристичним насмејаним маскама и путима, као и посебној раскоши која је Сицилији дала јединствен архитектонски идентитет.
Стил сицилијанског барока дошао је до изражаја током великог таласа обнове након разорног земљотреса 1693. године. Претходно се барокни стил на острву користио на наиван и парохијалан начин, развивши се из хибридне аутохтоне архитектуре, а не из рада великих барокних архитеката из Рима. Након земљотреса, локалним архитектама, од којих су многи били школовани у Риму, пружене су бројне прилике да рекреирају софистициранију барокну архитектуру која је постала популарна у континенталној Италији; рад ових локалних архитеката — и нови жанр архитектонских гравира који су они покренули — инспирисао је друге локалне архитекте да следе њихов пример. Око 1730. године, сицилијанске архитекте су стекле сигурност у коришћењу барокног стила. Њихова специфична интерпретација довела је до даље еволуције у персонализовану и високо локализовану уметничку форму на острву. Од 1780-их година па надаље, стил је постепено замењен тада модерним неокласицизмом.
Високо декоративни период сицилијанског барока трајао је једва педесет година и савршено је одражавао друштвени поредак на острву у време када је њиме номинално владала Шпанија, док је у стварности управљала богата и често екстравагантна аристократија у чијим рукама је власништво над претежно пољопривредном економијом било високо концентрисано. Његова барокна архитектура даје острву архитектонски карактер који је опстао и у 21. веку.
Карактеристике мини|upright|Илустрација 2: Универзитет у Катанији, који је пројектовао Вакарини и који је завршен до 1752. године, представља пример типичног сицилијанског барока, са путима који носе балкон, оградама од кованог гвожђа, украшеном рустиком и двобојним зидањем од лаве — што је обрнуто од конвенционалнијих рустичних зидова и глатких пиластера. мини|upright|Илустрација 3: Сицилијански звоник на врху Цркве Светог Јосифа Розарија Гаљардија у Рагузи Ибли. мини|десно|Илустрација 4: Месинина Порта Грација, са својим профилацијама, свицима и маскама, била је нашироко копирана широм Катаније непосредно након земљотреса.
Барокна архитектура је европски феномен који потиче из Италије 17. века; раскошна је и театрална, богато украшена архитектонском скулптуром и ефектом познатим као кјароскуро, што представља стратешку употребу светлости и сенке на згради створену масом и сенчењем.
Барокни стил на Сицилији био је углавном ограничен на зграде које је подигла црква и палате (итал. palazzi), приватне резиденције сицилијанске аристократије. Најранији примери овог стила на Сицилији били су лишени индивидуалности и представљали су углавном неспретне пастише зграда које су сицилијански посетиоци видели у Риму, Фиренци и Напуљу. Међутим, чак и у овој раној фази, провинцијске архитекте су почеле да уграђују одређене вернакуларне карактеристике старије архитектуре Сицилије. До средине 18. века, када се барокна архитектура Сицилије значајно разликовала од оне на копну, обично је укључивала најмање две или три од следећих карактеристика, заједно са јединственом слободом дизајна коју је теже описати речима:
Гротескне маске и пути, који често носе балконе или украшавају различите траке ентаблатуре зграде; ова насмејана или љутита лица су остатак сицилијанске архитектуре из периода пре средине 17. века (илустрације 2 и 9). Балкони, често употпуњени сложеним балустрадама од кованог гвожђа након 1633. године (илустрације 2 и 9) и једноставнијим балустрадама пре тог датума (илустрација 6). Спољна степеништа. Већина вила и палата била је дизајнирана за свечани улазак кочијама кроз лук на уличној фасади, који је водио у унутрашње двориште. Сложено двокрако степениште водило би из дворишта до piano nobile-а. Ово је био главни улаз у палату према просторијама за пријем на првом спрату; симетрични кракови степеништа би се савијали ка унутра и ка споља и по четири пута. Због топографије њихових узвишених локација, често је било неопходно прићи црквама преко много степеница; ове степенице су често претваране у дуга права мермерна степеништа, која су сама по себи била декоративна архитектонска карактеристика (илустрација 19), у стилу Шпанских степеница у Риму. Закошене, конкавне или конвексне фасаде (илустрације 1 и 6). Повремено би се у вили или палати спољно степениште уклопило у удубљење створено кривином. Сицилијански звоник. Звоници нису били смештени поред цркве у кампанил кули као што је то уобичајено у Италији, већ на самој фасади, често изнад централног забата, са једним или више звона јасно видљивих испод сопственог лука, као што је случај код Колеђате у Катанији (илустрација 1). У великој цркви са много звона то је обично резултирало сложено извајаном и украшеном аркадом на највишој тачки главне фасаде (илустрација 3). Ови звоници су међу најтрајнијим и најкарактеристичнијим обележјима сицилијанске барокне архитектуре. Уметнути обојени мермер постављен и на под и на зидове, посебно у унутрашњости цркава. Овај специфичан облик интарзије развио се на Сицилији од 17. века (погледајте под на илустрацији 14). Колоне (стубови) који су често постављени појединачно, носећи једноставне лукове и на тај начин приказујући утицај ранијег и много једноставнијег норманског периода (илустрација 3). Стубови се ретко сусрећу, као другде у Европи, у груписаним скупинама које делују као пир,посебно у примерима раног сицилијанског барока. Украшена рустика. Себастијано Серлио је украшавао блокове квадера у својој рустици; до краја 16. века, сицилијанске архитекте су украшавале блокове резбаријама лишћа, рибљих крљушти, па чак и слаткиша и шкољки; шкољке су касније постале један од најзаступљенијих орнаменталних симбола барокног дизајна. Понекад би се рустика користила за стубове уместо за зидове, што је представљало обрт очекивања и готово архитектонску шалу (илустрација 2). Локални вулкански камен од лаве који је коришћен у изградњи многих сицилијанских барокних зграда, јер је био најдоступнији. Многи вајари и клесари тог периода живели су у подножју планине Етна, правећи разноврсне предмете, укључујући балустраде, стубове, фонтане и клупе за зграде. Нијансе црне или сиве коришћене су за стварање контрастних декоративних ефеката, наглашавајући барокну љубав према светлости и сенци (chiaroscuro), као што је приказано на илустрацији 2. Европски утицај:
Шпански утицај. Архитектонски утицај владајућих Шпанаца (илустрација 13), иако је ово био блажи утицај од утицаја Нормана. Шпански стил, уздржанија верзија француске ренесансне архитектуре, посебно је очигледан у источној Сицилији, где су, због мањих побуна, Шпанци одржавали снажније војно присуство. Порта Грација у Месини из 16. века (илустрација 4), изграђена као улаз у шпанску цитаделу (Real Cittadella), не би се истицала ни у једном од градова и цитадела које су Шпанци изградили у својим колонијама широм света. Стил ове лучне градске капије, са својим китњастим профилацијама, свицима и маскама, био је нашироко копиран широм Катаније непосредно након земљотреса, при чему су многе њене карактеристике постале мотиви сицилијанског барока. Утицај аустријског и немачког барока. Утицај француског барока и стилова који су доминирали на версајском двору. Утицај укуса, уметности и пре свега британске архитектуре; због јаких веза које су дуго повезивале Сицилију са Енглеском, посебно аристократију.
Иако се ове карактеристике никада не појављују све заједно на истој згради, и ниједна није јединствена само за сицилијански барок, њихово спајање је оно што сицилијанском бароку даје његов препознатљиви дух. Друге барокне карактеристике, као што су прекинути забати изнад прозора, екстравагантна употреба статуа, закривљени горњи делови прозора и врата, као и низови спољних степеница, амблематични су за барокну архитектуру и могу се наћи на барокним зградама широм Европе.
Рани сицилијански барок
Сицилију, вулканско острво у централном Медитерану, близу Апенинског полуострва, колонизовали су Грци, а затим су њоме владали Римљани, Византинци, Остроготи, муслимани, Нормани, династија Хоенштауфен, Анжујци и Арагонци. Затим је постала провинција Шпанске империје, а касније део бурбонског Краљевства Две Сицилије, пре него што је коначно припојена Краљевини Италији 1860. године. Тако су Сицилијанци били изложени богатом низу различитих култура, што се огледа у изванредној разноврсности архитектуре на острву.
мини|Илустрација 5: Пјаца Преторија, Палермо. Фонтана Преторија (око 1554) аутора Франческа Камилијанија редак је пример архитектуре високе ренесансе у главном граду. Иза фонтане се налази Црква Свете Катарине (око 1556), са својом спектакуларном барокном куполом (која је додата касније). Облик украшене класичне архитектуре својствен Сицилији почео је да се развија од 1530-их година. Инспирисан рушевном грчком архитектуром и норманским катедралама на острву, често је укључивао грчке архитектонске мотиве попут узорка грчког кључа у касну норманску архитектуру са готичким карактеристикама као што су преломљени лукови и прозорски отвори. Сицилијанска норманска архитектура укључивала је неке византијске елементе који се ретко налазе у норманској архитектури на другим местима, и као и друга романичка архитектура наставила је да инкорпорира готичке карактеристике. Ова рана китњаста архитектура разликује се од оне у континенталној Европи по томе што се није развила из ренесансне архитектуре; уместо тога, развила се из норманских стилова. Ренесансна архитектура једва да је дотакла Сицилију; у главном граду Палерму, једини остатак високе ренесансе је Фонтана Преторија, фонтана коју су првобитно за дон Пјетра ди Толеда направили фирентински уметници Франческо Камилијани и Микеланђело Начерино и која је донета на Сицилију када је већ била стара 20 година (илустрација 5).
Шта год да је био разлог што ренесансни стил никада није постао популаран на Сицилији, то свакако није било незнање. Антонело Гађини је био на пола пута изградње 1536. године у ренесансном стилу када је умро; наследио га је архитекта Антонио Скаљоне, који је завршио зграду у норманском стилу. Чини се да је овај стил утицао на сицилијанску архитектуру готово све до земљотреса 1693. године. Чак је и маниризам заобишао острво. Само се у архитектури Месине могао приметити ренесансни утицај, делом из географских разлога: у видокругу континенталне Италије и као најважнија лука на Сицилији, Месина је увек била пријемчивија за преовлађујуће таласе моде ван острва. Аристократски покровитељи града често би позивали Фиренцу или Рим да им обезбеде архитекту; један пример био је Фирентинац Ђовани Анђело Монторсоли, који је тамо успоставио тосканске стилове архитектуре и скулптуре средином 16. века. Међутим, ови утицаји остали су углавном ограничени на Месину и околину. Покровитељство Католичке цркве, удаљено од утицаја римске моде, остало је конзервативно у архитектонском укусу и далекосежно у својој моћи.